Velika petorka vlada svetom

“Kako objašnjavaš deci da ti, kao dugogodišnji demokrata, sada podržavaš republikance”, upitao je Samnera Redstouna, vlasnika “Viakoma” (Viacom), jedne od najvećih medijskih imperija u svetu, prijatelj.

“Viakom je moj život. Moram da radim ono što je za firmu najbolje. Želim da kupim još televizijskih stanica, a republikanci će mi to omogućiti. Prosto rečeno, u interesu je Viakoma da podržavam Buša”, odgovorio je Redstoun.

Od svetskih medijskih magnata najlakše je bilo, bar dok nedavno nije poražen na izborima, Silviju Berluskoniju. Nije morao nikome da se umiljava suprotno sopstvenim uverenjima. Bio je dovoljan sam sebi. Kao najmoćniji italijanski medijski vlasnik, vladar bez premca, pomagao je sebi u građenju političke karijere. A kao najmoćniji italijanski političar krčio je put svom medijskom carstvu.

“Život u Italiji se zbog njega promenio u najduži rijaliti šou na svetu”, govori o Berluskoniju Aleksander Stile, američki novinar specijalizovan za dešavanja na Apeninima.

Sada će Berluskoni možda biti prinuđen da izabere između medijskog biznisa i političke karijere. Pobednik nedavnih parlamentarnih izbora, novi premijer Romano Prodi, želi da kao jedan od prvih propisa uvede striktnu kontrolu sukoba interesa. Ovime bi, po njegovom mišljenju, političari bili onemogućeni da igraju dvostruku ulogu koja je do sada Berluskoniju donosila čitav niz privilegija.

Trenutno je vlasnik tri najgledanija privatna televizijska kanala i najveće izdavačke kuće, a preko rođaka drži i nekoliko dnevnih listova. Odane pristalice progurao je na pozicije šefova dva javna kanala. Sve ove medije koristio je pred izbore u tolikoj meri da su o njegovoj televizijskoj sveprisutnosti počeli da se pričaju vicevi i crtaju karikature. Na jednoj od njih vidi se muškarac koji s dosadom gleda pornić na televiziji. Odjednom se, usred strasnih scena, pojavljuje sam premijer. Izvinjava se što prekida program i objašnjava da je hteo samo da upozori da ovakve filmove italijanski glasači mogu da gledaju zahvaljujući jedino njegovoj upornoj borbi za slobodu izražavanja. Kada bi na vlasti bili ti levičari, davno bi ih zabranili...

SAMO ZA TEBE, DŽORDŽI: Najveće svetske medijske grupacije (takozvana “velika petorka”) trenutno drže više od polovine svih medija na planeti. Uz pomenuti Viakom, tu spadaju i Tajm Vorner, Dizni, Mardokova NJuz korporejšn i nemački Bertelsman.

Petorica šefova kreiraju stavove o ratu u Iraku, kojeg će junaka da nalepe na zid azijski školarci i kakvu će muziku da obožavaju američki tinejdžeri. Ali, u isto vreme, vladari “velike petorke” su – uz svu ogromnu moć koja briše granice država i kontinenata – i dalje zavisni od političara. Bolje rečeno, od njihove naklonosti. Jednostavno, bave se biznisom koji je kontrolisan relativno strogim pravilima i ograničenjima. A o pravilima igre i promenama odlučuju upravo političari. Za sada isključivo u korist velikih igrača.

Američki novinar Ben Bagdikijan, koji se specijalizovao baš za oblast monopolizacije medija, tvrdi da je ono što je “velika petorka” do sada uspela da prigrabi, do pre samo dvadeset godina kontrolisalo više od pedeset firmi.

Najbolje se obostrana medijsko-politička zavisnost vidi na trenutnoj situaciji u Sjedinjenim Američkim Državama, gde većina medijskih giganata, baš kao Samner Redstoun – možda i uz škrgutanje zubima, ali ipak – podržava predsednika Buša i neokonzervativnu politiku. Upravo iz pragmatičnih razloga, radi prikupljanja pozitivnih poena od Bele kuće, Redstoun, koji poseduje televizijsku mrežu Si-Bi-Es, poslao je u penziju njenu najveću zvezdu Dena Radera (prvi novinar koji je izvestio o atentatu na Kenedija) nakon što je njegovu “glavu” zatražio direktno DŽordž Buš.

Konkurentski Dizni je, opet, pokušao da pridobije naklonost nastojeći da zabrani distribuciju filma Farenhajt 9/11, kontroverznog dokumentariste Majkla Mura. Sugestivni film prikazuje DŽordža Buša kao marionetu, odanog izaslanika industrije oružja i produženu ruku ludo bogatih Saudijaca.

Drugi “neprijatni film” “Outfoxed”, koji prikazuje kako Mardokova televizija Foks (koja je, inače, kod nas dobila nacionalnu frekvenciju) i drugi mediji brutalno manipulišu informacijama u korist sadašnjeg predsednika, u Sjedinjenim Američkim Državama nije ni stigao u bioskope.

“Glavni američki mediji ne nude nikakvu raznolikost nazora, mišljenja, Amerikanci nemaju mogućnost izbora. Nudi se samo način života koji se predstavlja kao jedini mogući. Većina velikih medija danas daje prostor isključivo ekstremnoj desnici. To što se dešava ugrožava samu osnovu demokratije”, smatra Bagdikijan.

Razna istraživanja koja se bave informisanošću američke publike konstatuju tragične posledice onoga što pominje Bagdikijan – ogromna većina gledalaca televizije koji podržavaju Buša ubeđena je da je u Iraku pronađeno oružje za masovno uništenje i da je Sadam Husein tesno sarađivao sa terorističkom mrežom Al kaida. Većina takođe misli da je napad na Irak poboljšao američki renome u očima ostalog sveta.

Buš ume da se oduži za naklonost velikih igrača. Na čelo vrhovnog medijskog kontrolora, Federalne komunikacione komisije (FCC), imenovao je, čim je izabran prvi put, Majkla Pauela (sina tadašnjeg ministra spoljnih poslova Kolina Pauela), poznatog pristalice svih mogućih medijskih fuzija.

Godine 2003. FCC, pod Pauelovim vođstvom, ukinula je prepreke koje su godinama sprečavale gigante da se i dalje šire. Izbrisana je zabrana da na istom tržištu, istovremeno, posedujete novine, radio i televiziju, a čak je dopušteno da se u rukama, na tom istom tržištu, drži i više televizijskih stanica, a došlo je i do povećanja limita u oblasti koncentracije TV-medija na nivou cele države: dotadašnja granica od 35 odsto povećana je na 45.

A ŠTA BI POŽELEO MARDOK: Medijski kralj koji sa političarima ume najbolje je bez sumnje 75-godišnji Rupert Mardok. Nekada su šefa NJuz korporejšna na uvo slušali kako američki predsednik Ronald Regan, tako i britanska premijerka Margaret Tačer. I njegovi odnosi sa sadašnjim vladarima zapadnog sveta – DŽordžom Bušom i Tonijem Blerom – posebni su. Mardokovo umeće počiva na tome što po potrebi trenutka zna da menja ličnosti koje njegove novine i televizije tretiraju sa posebnim simpatijama, kuju u zvezde ili bar maze. Nikakav problem nije da se dnevni list koji svim snagama daje podršku britanskim konzervativcima za nekoliko dana preobrati u najglasniju trubu laburista.

“Dajte mi primer”, vikao je Mardok 1999. godine na urednika časopisa Veniti fer kada ga je ovaj upitao kako uspeva da mu političari uvek idu naruku. A primera je čitav niz. Osamdesetih godina Mardok je promenio tada uticajni demokratski dnevni list NJujork post u republikansku propagandu. Nakon dobijenih izbora predsednik Regan mu se lično zahvalio i predao plaketu kao priznanje za doprinos. A pravu priliku da se zahvali dobio je kada se Mardok sredinom osamdesetih svim snagama i načinima trudio da ovlada američkom televizijskom mrežom Foks... Danas je Foks glavni dragulj njegove imperije (i ne slučajno veliki pristalica američkog vojnog angažovanja u Iraku). Sa spiska američkih pravila koja su regulisala medijsku sferu, Mardok je osamdesetih prekršio sve što se moglo. Ali, sve mu je i uspelo – samo zahvaljujući tome što su mu političari “držali palčeve”.

Još prisnije odnose Mardok je imao sa britanskom “željeznom lejdi” Margaret Tačer, koja se, navodno, u njegovom prisustvu topila kao led. Odnos premijerke i magnata ponekad je upoređivan sa onim između kraljice Elizabete i Frensisa Drejka. O bliskosti Tačerove i Mardoka svedoči dnevnik koji je vodio danas pokojni Vudrou Vajat. On je radio kao Mardokov lobista, a u isto vreme bio jedan od najuticajnijih nezvaničnih savetnika Tačerove.

Vajat se u dnevniku, na primer, seća kako je bio šokiran kada je saznao da premijerka ima nameru da za novog šefa Bi-Bi-Sija imenuje jednog nesposobnog lorda. Čak mu je i Mardok u telefonskom razgovoru rekao da izgleda da je Tačerova poludela. “Kada sam Margareti rekao da je to loš izbor, podjednako katastrofalan kao i prethodna dva, odgovorila mi je: 'Ne bih to nikada uradila da mi nije predložio Rupert'”, seća se Vajat. Kada je zbunjeni savetnik o tome priupitao lično Mardoka, koji inače Bi-Bi-Si neizmerno mrzi, ovaj se samo nasmejao i rekao da je premijerka verovatno pogrešno razumela njegove reči.

Izvesno je da je Mardok Tačerovu nekoliko puta spasao kada je bila na ivici propasti. NJegove britanske novine su ili o aferama njenog kabineta s napadnim taktom ćutale, ili su oduševljeno pisale u njenu korist. Tačerova mu je, kao protivuslugu, pružala neograničenu javnu podršku kada je vršio čistku u najčuvenijim novinama sveta, londonskom Tajmsu, čiji su urednici zbog toga stupili u štrajk.

Još praktičnija je bila njena pomoć kada je Mardok spajao dve satelitske televizije, o čemu bi u normalnim prilikama morao da se izjašnjava britanski regulatorni organ. Sticajem okolnosti su se baš tada kontrolna ovlašćenja prenosila sa starog ureda na novoizabrani, a, još većim sticajem okolnosti, u tom prenošenju se pojavila nedelju dana duga praznina u kojoj niko nije ni kontrolisao ni regulisao satelitsku televiziju. I baš tada Mardok je ostvario plan. Bar tako piše u njegovoj neautorizovanoj biografiji “Mardokov arhipelag”.

NAŠ PRIJATELJ ČU: Političku prevrtljivost medijski magnati pokazuju ovih meseci pre svega prema Kini. S obzirom na to da je na vidiku novo tržište sa 340 miliona domaćinstava koja poseduju televizor, spremni su da zažmure pred, recimo, bilo kojim vidom cenzure.

“Mislim da Kinu ostatak sveta uopšte ne razume. Kada hodate ulicom u Kini... vidite da su ljudi srećni, idu u kupovinu, napreduju... Znam da nemaju demokratsku vlast kao mi, ali i tamo imate osećaj demokratije i kapitalizma”, ispevava ode kineskim prijateljima pomenuti šef Viakoma, 83-godišnji Samner Redstoun, koji je kineske političare nekoliko puta gostio i u svom domu. “Znam da se radi o tome da pojedini postupci Kine prema ljudskim pravima izazivaju kontroverze u ostalim državama. Ali, što se nas tiče, prema nama se u Kini ponašaju veoma dobro. Viakomu je stalo do Kine, ključna je za našu globalnu strategiju”, dodaje Redstoun za časopis Holivud reporter.

Na zahtev kineske vlade na cenzuru su pristali i Internet pretraživači Gugl i Jahu, a Mardok je na njihov zahtev odstranio iz satelitske ponude jednog sa svojih kanala Bi-Bi-Si, dok Dizni priprema borilačku verziju Snežane i sedam patuljaka... I ostali se trude – sa “prilagođavanjem sadržaja”, tvrde, nemaju nikakvih problema. Odnosno, trgovina je trgovina. A kad se tržište osvoji priča može biti i drugačija. Možda je to i jedini način da se moćna Kina, kad dođe trenutak, stavi pod kontrolu...

POBUNA SINA: Redstoun zna sa Kinezima, ali mu teže ide sa sopstvenom porodicom. NJegov sin Brent (55) tužio ga je sudu. Želi svoje pare, kao i da se po svaku cenu otrgne od porodične imperije Nešnel amjuzments, koja drži pod kontrolom koncerne Viakom i Si-Bi-Es. Razlog tužbe: šestinu imovine, koliko mu pripada, može da unovči samo u krugu porodice, i to za knjigovodstvenu vrednost, što je tek mali deo tržišne. Svoj deo Redstoun mlađi procenjuje na 1,6 milijardi dolara. Tužio je i sestru Šeri. Brent, koji živi na ranču u Koloradu, optužio je članove porodice za zloupotrebu upravljačke moći i poigravanje sa finansijama firme u sopstvenu korist.

Američki mediji pišu da sadašnji sporovi Redstouna starijeg sa sinom vuku korene iz vremena kada se magnat razvodio. Pre tri godine baron Samner Redstoun po drugi put se oženio. Nakon više od pola veka zajedničkog života razveo se od supruge Filis i oženio dvostruko mlađom učiteljicom Polom Forčnejt. Nastojeći da ne izgubi kontrolu nad firmom, tražio je od potomaka da se odreknu glasačkih prava u njoj. Šeri je pristala i time osigurala očevu naklonost. Brent se usprotivio.

Tužba, po listu Vol strit džornal, ne bi trebalo da ugrozi Redstounovu poziciju. Može samo da iskomplikuje predavanje upravljanja firmom u ruke 51-godišnje kćerke.

Šeri je trenutno na funkciji potpredsednika upravnih odbora Si-Bi-Esa i Viakoma i predsednik Nešnel amjuzmentsa. Firma, preko koje porodica, pomoću silno “ojačanih” prava glasa, vlada nad dve trećine pomenutih medijskih holdinga, poseduje takođe i udeo u proizvođaču video-igara Midvej gejms, u fabrici automata za kockanje NJMS Industries, a pripada joj i lanac bioskopa sa više od 1400 sala.

Iako izgleda neverovatno, nije nemoguće da u bliskoj budućnosti dođe i do fuzija unutar velike petorke. A u nekoj daljoj budućnosti da o informisanosti, kulturi i zabavi (dakle duhovnom životu u gotovo svim domenima) ljudi na ovoj planeti odlučuje samo jedan čovek. Blisko vezan za najmoćnijeg političara sveta. Bio bi to samo logičan kraj procesa koji pred našim očima traje poslednjih nekoliko decenija.

Priredila: J. M.

Kriza medija U proteklih deset godina u EU prodaja listova opala je za milion dnevno. Štampani mediji u dosluhu su sa predstavnicima političke vlasti, a u njima su sve prisutnije manipulacije i prevare Ništa ne simbolizuje bolje haos u francuskoj štampi, suočenoj sa alarmantnim opadanjem prodaje, nego nedavna odluka nekada maoističkog dnevnika “Liberasion” da ustupi veliki deo svojih akcija bankaru Eduardu de Rotšildu. Pretprošle godine je kompaniju “Sokpres”, koja izdaje oko 70 poznatih listova, uključujući i “Figaro”, “Ekspres”, “Ekspanzion”, kao i na desetine regionalnih listova, otkupio proizvođač oružja Serž Daso. Još jedan proizvođač oružja, Arno Lagarder, već je vlasnik kompanije “Ašet”, sa 47 časopisa (uključujući i “El” i “Premijer”), pored dnevnika kao što su “Provans”, “Nis-maten” i “Kors-pres”. Ako se ovaj trend opadanja nastavi, nezavisna štampa bi mogla da potpadne pod kontrolu nekolicine industrijalaca, kao što su Buig, Daso, Lagarder, Piono, Arno, Bolore i Bertelsman – čije sve brojnije zajedničke aktivnosti ugrožavaju pluralizam. Opadanje prometa sada pogađa prvorazrednu štampu. Prvi put posle više od 15 godina, ni “Mond diplomatik” nije pošteđen. Od 1990. smo redovno beležili porast prodaje. Između 2001. i 2003. ostvarili smo rekordnu prodaju, sa skokom koji je čak prešao 25 odsto. Međutim, u 2004. pad je od oko 12 odsto. Većina velikih dnevnih listova takođe će registrovati nižu prodaju, što se nadovezuje na opadanje koje je već zabeleženo u 2003: “Figaro” – 4,4 odsto, “Liberasion”- 6,2 odsto, “Eko” – 6,4 odsto,“Mond” – 7,5 odsto i “Tribin”- 12,3 odsto. Daleko od toga da je ovo samo francuski fenomen. Prodaja američkog dnevnika “Internešenel herald tribjun” je opala za 4,16 odsto u 2003; u Velikoj Britaniji je prodaja “Fajnenšel tajmsa” opala za 6,6 odsto u proteklih pet godina, prodaja listova je u Nemačkoj zabeležila pad od 7,7 odsto, u Danskoj od 9,5 odsto, u Austriji od 9,9 odsto i u Belgiji od 6,9 odsto. Čak i u Japanu, čiji su stanovnici najveći kupci novina u svetu, prodaja je opala za 2,2 odsto. U proteklih deset godina u Evropskoj uniji ukupna prodaja listova je opala za milion dnevno. U čitavom svetu distribucija novina koje se kupuju u proseku opada za dva odsto godišnje. Neki ljudi počinju da se pitaju da li su štampani mediji stvar prošlosti, relikvija industrijske ere koja polako izumire. U Americi je između 2000. i 2004. ukinuto više od 2 000 radnih mesta u oblasti štampanih medija – što čini četiri odsto ukupne radne snage. Recesija takođe pogađa novinske agencije koje opskrbljuju novine informacijama. Jedna od glavnih takvih agencija, Rojters, objavila je smanjenje broja zaposlenih za 4. 500. Spoljni uzroci ove krize su dobro poznati. S jedne strane, tu je prava ofanziva besplatnih dnevnika. U Francuskoj je “20 minuta” na čelu sa više od dva miliona čitalaca dnevno, ispred listova “Parizjen” sa 1 700 000 čitalaca i “Metro” sa 1 600 000 čitalaca dnevno. Ovi besplatni listovi imaju veliki prihod od reklama, pošto oglašivače nije briga da li čitaoci plaćaju novine ili ih dobijaju besplatno. Ali, ova kriza ima i unutrašnje uzroke, koji se pre svega tiču gubitka kredibiliteta u oblasti štampanih medija. Na prvom mestu zbog toga što ona sve više pada u ruke, kako smo videli, industrijskih grupa koje kontrolišu ekonomiju i u dosluhu su sa predstavnicima političke vlasti. Drugi razlog je to što su pristrasnost, nedostatak objektivnosti, laži, manipulacije i prevare sve više prisutni. Nemamo iluzije da je ikada postojalo “zlatno doba” štampe, ali ovaj trend sada pogađa i prvorazrednu štampu. U Americi je skandal sa Yejsonom Blerom – novinarem koji je krivotvorio činjenice, izmišljao priče i pravio plagijate članaka – veoma oštetio “Wujork tajms” koji je često objavljivao njegove priče na naslovnoj strani. Nekoliko meseci kasnije dogodio se još šokantniji skandal u vodećem dnevnom listu “USA tudej”. Wegovi čitaoci su sa zaprepašćenjem pročitali da je najpoznatiji novinar ovog lista, Yek Keli, zvezda koja je intervjuisala 36 šefova država, pokrila dvanestak ratova i čije je ime bilo poznato u celom svetu – izmišljao priče i bio serijski krivotvoritelj. Između 1993. i 2003. on je izmislio na stotine senzacionalnih priča. Srećom, izgleda da je uvek bio na mestu događaja i čitaoci su uživali u njegovim grafičkim opisima. On je tvrdio, u jednoj od svojih reportaža, da je bio svedok bombaškog napada na jednu piceriju u Jerusalimu i opisao je kako su tri čoveka sedela pored njega, a kada je eksplozija izbila, njihova tela su odletela u vazduh i ponovo su pala u komadima, a odrubljene glave su se kotrljale po ulici... Još jedna sramna reportaža, objavljena 10. marta 2000, bila je reportaža o Kubi. Keli je fotografisao Žaklinu, zaposlenu u jednom hotelu, i detaljno je opisao njeno bekstvo pomoćnim čamcem i tragično davljenje u tesnacu Floride. U stvari, ova žena (čije je pravo ime Jamilet Fernandez) je živa i zdrava i nikada nije doživela ništa slično. Jedan drugi novinar lista “USA tudej”, Blejk Morison, sreo je tu ženu i otkrio da je Keli izmislio priču. Zbog Kelijevih prevara, koje se sada ubrajaju među najveće skandale u istoriji američkog novinarstva, glavna urednica “USA tudej” Karen Jurgensen, kao i dvojica urednika ovog lista, Brajan Galager i Hal Riter, ostali su bez posla. Na ove katastrofe se nadovezuje i pretvaranje poznatih medija, naročito televizijskog kanala “Foks”, u organe propagande laži Bele kuće o ratu u Iraku. Novine nisu ni proveravale ni osporavale izjave Bušove administracije. Da jesu, dokumentarni film Majkla Mura “Farenhajt 9/11” ne bi postigao uspeh kakav je postigao, s obzirom na to da su informacije koje ovaj film donosi odavno bile dostupne, ali su ih mediji zataškavali. U ovom ispiranju mozga su učestvovali čak i listovi “Vašington post” i “Wujork tajms”, kako je u svom nedavno objavljenom članku otkrio stručnjak za medije Yon Pilyer. On je citirao vesti u kojima je potvrđeno da Irak poseduje skrivene arsenale bakteriološkog, hemijskog i nuklearnog oružja i zaključio da su svi ovi članci samo propaganda. Jedan interni i-mejl čuvenog reportera “Wujork tajmsa” Yudit Miler (objavljen u “Vašington postu”) potvrđuje da je njen glavni izvor za takve priče bio Ahmed Čalabi, prognanik iz Iraka poznat po svojim sumnjivim izjavama. Čalabi je bio lider Iračkog nacionalnog kongresa, koji je osnovala CIA sa sedištem u Vašingtonu. Istragom američkog Kongresa je kasnije zaključeno da su sve informacije koje su dobijane od Čalabija i drugih izgnanih članova Iračkog nacionalnog kongresa bile bezvredne. Robert Baer, agent CIA, razotkrio je način na koji je ovaj sistem dezinformisanja funkcionisao. Irački nacionalni kongres je dobijao informacije od lažnih dezertera i dostavljao ih agentima CIA. Onda bi Irački nacionalni kongres rekao novinarima: “Ako nam ne verujete, pozovite agente CIA”, te su tako imali potvrdu za svoje informacije. Na taj način je “Wujork tajms” mogao da tvrdi da ima dva izvora za svoje priče o oružju za masovno uništenje u Iraku, a isto je to mogao da tvrdi i “Vašington post”. Novinari se nisu trudili da dalje istražuju. A i urednici su od njih tražili da podrže vladu, zarad patriotizma. Svi ovi skandali, uz činjenicu da se mediji ulaguju ekonomskim i političkim snagama, nanose veliku štetu kredibilitetu novinarstva. Oni otkrivaju uznemirujući nedostatak demokratije. Uslužno novinarstvo je u usponu, a kritičko novinarstvo u opadanju. Može nam se oprostiti što smatramo da, uz novu stvarnost globalizacije i medijskih megagrupa, ideji slobodnog novinarstva preti izumiranje. Javnost je sve svesnija tih novih opasnosti i sve osetljivija na medijsku manipulaciju. Međutim, ona paradoksalno veruje da, uprkos medijskoj prezasićenosti našeg društva, živimo u stanju informativne nesigurnosti. Informacija ima u izobilju, ali nemamo nikakvu garanciju da su one verodostojne. Može se ispostaviti da su pogrešne. Spekulacije i senzacionalizam su obeležja današnjeg novinarstva, na štetu pravog istraživačkog novinarstva. Prikaz i ambalaža odnose prevagu nad verifikacijom činjenica.