Zapaljive igre

Cene nafte, baš kao i cene zlata, oduvek su bile u bliskoj vezi sa politikom. Ali nikada rutinske izjave ili gestovi političara nisu izazivale takvu pometnju na berzama na kojima se kupuju i prodaju ovi strateški artikli kao što je to danas slučaj. Otkako se na berzama u NJujorku i Londonu cena praktično stabilizovala iznad psihološke granice od 70 dolara za barel lake nafte tipa “brent” (u aprilu je skočila na preko 75 dolara), postalo je, izgleda, dovoljno da se neka važna ličnost u zemljama iz kojih se izvoze najveće količine ovog fosilnog goriva samo nakašlje pa da na glavnim naftnim tržištima zavlada panika.

Najbolja ilustracija tog fenomena je prošlonedeljno 141. vanredno zasedanje ministara zemalja članica globalnog kartela izvoznika nafte, OPEK-a, u Venecueli, gde ih je ugostio levičarski predsednik Hugo Čavez.

PREKOR AMERICI: Danima su američki i drugi zapadni mediji i analitičari pokušavali da odgonetnu šta će učiniti kontroverzni predsednik Venecuele i koliko daleko može da dosegne njegov uticaj na politiku najvećih zemalja izvoznica, a time i na svetske pijace. Jer, u trenucima kada svet počinje da obuzima panični strah zbog, navodno, nekontrolisanog porasta cena nafte, pa i mogućih – u slučaju daljeg širenja sukoba na Bliskom istoku – cena od preko 100, možda i 150 dolara za barel – mnoge oči su iz sasvim razumljivih razloga uprte u OPEK. Mada je ova organizacija, koja trenutno kontroliše tek nešto manje od polovine svetske proizvodnje (zato što pojedine zemlje veliki proizvođači, poput Rusije, Norveške i još nekih, nisu u OPEK-u), u poslednje vreme zaista učinila mnogo da se tržište smiri i stabilizuje.

Recimo, krajem prošlog meseca u Beču je održan prvi, gotovo istorijski, sastanak OPEK-a i MMF-a na najvišem nivou na kojem je bilo reči o mogućoj zajedničkoj akciji ove dve organizacije na stabilizovanju i smirivanju međunarodnih tržišta.

A onda se u ovu priču iznenada umešao Hugo Čavez. Pošto je od Rusije prethodno kupio veliku količinu pušaka marke “kalašnjikov” i ugovorio izgradnju fabrike u kojoj će se ubuduće proizvoditi ovakve puške za domaće potrebe u Venecueli, a možda i za izvoz u neke zemlje Latinske Amerike, predsednik Čavez je – kao domaćin ministrima za naftu zemalja članica OPEK-a – još jednom u svom poznatom stilu prekoreo Ameriku zbog ogromne potrošnje nafte i drugih energenata. A proizvođačima je preporučio da, što je moguće više, smanje proizvodnju. To bi, pod uslovom da ga svi poslušaju, svakako uticalo na dodatno povećanje berzanskih cena nafte. Pa, verovatno, i na povećanje cena na benzinskim pumpama u mnogim zemljama....

- Veliki potrošači poput Amerike samo kukaju da je nafta skupa, ali to nije tačno. Bolje bi im bilo da počnu da uče da štede naftu, jer su sadašnje cene u stvari realne i pošteno odmerene, zato što su prirodne rezerve nafte ograničene. Najniža prihvatljiva granica za zemlje-proizvođače može biti 50 dolara za barel, ali najviša granica ne postoji... To znači da cene i ubuduće mogu samo da rastu, i što više rastu, to bolje. Proizvodnju zato u svim zemljama članicama OPEK-a treba što pre smanjiti da bi se cene još podigle, a raspoložive količine nafte prištedele – kaže Čavez.

To što je rekao nije bilo ništa novo, ni nepoznato. Ali duhovi su se, svejedno, zbog tih njegovih reči silno uznemirili. Međutim, pokazalo se da je Čavezov apel – baš kao i mnogi slični u dugoj istoriji OPEK-a – barem za sada ostao bez odjeka u glavnim zemljama izvoznicama.

“Moramo biti veoma obazrivi, jer nikako ne želimo da cene potpuno izmaknu kontroli”, saopštio je nakon rasprave o ovoj temi Mohamed al Hamli, ministar za naftu Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Drugim rečima, ministri za naftu zemalja izvoznica su se na sastanku u Venecueli oglušili o poziv predsednika te zemlje Čaveza da pritegnu slavine i pokušaju da još malo podignu sadašnje cene, kako bi svoje glavne mušterije u bogatim industrijskim zemljama naučili pameti. Ministri su, naime, odlučili da sve njihove zemlje nastave da pumpaju naftu nesmanjenim tempom kako bi se sadašnje cene koliko-toliko držale pod kontrolom...

ŠOK ZA ŠOKOM: Ali, samo dan nakon završetka ministarskog sastanka OPEK-a, stigla je vest o oružanom napadu na jednu naftnu platformu kraj obale Nigerije i otmici osam ljudi (šest Britanaca i po jedan Amerikanac i Kanađanin) koji su radili na toj bušotini. Razbojnici u gliserima, koji su najpre opkolili a potom i zauzeli naftnu platformu, nisu značajnije poremetili proizvodnju na ovoj skupocenoj instalaciji u delti reke Niger, koja pripada jednoj norveškoj kompaniji. Jer, slične akcije i kidnapovanja zapadnih naftnih tehničara na platformama i drugim bušotinama, za koje se kasnije traži i dobija visoka otkupnina, u ovoj velikoj afričkoj zemlji, bogatoj naftom, ali opterećenoj brojnim nacionalnim verskim i drugim sukobima, predstavljaju već gotovo rutinsku stvar.

Berza u NJujorku je odmah reagovala na vesti iz Nigerije i cena je istog trena skočila za još dva dolara po barelu. Razlog nije teško naslutiti, zato što bi u sadašnjim prilikama opterećenim velikom napetošću na Bliskom istoku, posebno iranskom nuklearnom krizom, ali i ozbiljno pogoršanim odnosima Amerike sa Venecuelom, svaki ozbiljniji poremećaj proizvodnje u Nigeriji, koja je postala strateški jako važna, izazvao velike promene na tržištima.

A onda je na kraju prošle nedelje usledio i treći uzastopni šok na berzama. Naime, u nedelju je iranski verski lider ajatolah Ali Hamnei ozbiljno upozorio svet da Amerika pretnjama upućenim Iranu i pokušajima da onemogući realizaciju iranskog nuklearnog programa rizikuje da poremeti celokupni izvoz nafte iz regiona Persijskog zaliva.

- Ukoliko načini “pogrešan potez” u vezi sa Iranom, Amerika bi mogla ozbiljno da ugrozi sve isporuke nafte koje dolaze iz Persijskog zaliva – rekao je ajatolah Hamnei u govoru održanom u nedelju, koji su prenosili državni radio i televizija u Teheranu. – Mi nikome ne pretimo i nećemo prvi započeti rat. Ali, ako se to dogodi, vi nećete biti u stanju da zaštitite puteve nafte iz ovog regiona.

Iranski verski lider je dodao i zanimljivu opasku da njegova zemlja nema ambicije da razvije sopstveno atomsko oružje, pored ostalog i zato što bi ta vrsta oružja bila “protivna islamskom učenju”. Karakteristično je, inače, da su od samog početka krize izazvane iranskom ambicijom da razvije sopstveni nuklearni program i američkom rešenošću da to po svaku cenu onemogući, mnogi posmatrači pokušavali da odgovore na pitanje: da li bi Iran u nekom trenutku mogao posegnuti za naftom ili zemnim gasom kao mogućim oružjem? Jer, iranski lideri, uključujući i vrlo oštrog na jeziku predsednika te zemlje Mahmuda Ahmadineyada, sve do sada su se vrlo obazrivo klonili da izreknu takve pretnje. Moglo bi se čak reći da su oni svojim gestovima, po pravilu, redovno nastojali da “spuste loptu” i deluju umirujuće na naftno tržište. Tako je, na primer, nedavna poruka Ahmadineyada upućena američkom predsedniku Bušu da se kriza reši pregovorima na berzama, automatski dovela do izvesnog – mada tek kratkotrajnog – smanjenja cena.

KLJUČNA ZEMLJA: Sam Iran, inače, spada u najveće izvoznike nafte i ima druge po veličini rezerve nafte u svetu, posle Saudijske Arabije, i druge po veličini otkrivene rezerve gasa, odmah posle Rusije. Sada izvozi oko 2,7 miliona barela nafte dnevno, a mogao bi relativno lako i da poveća proizvodnju ukoliko odluči da to učini. Tim pre što trenutno ulaže velike sume novca u istraživanje i aktiviranje novih nalazišta nafte i gasa. Poslednjih nedelja objavljeno je više informacija iz kojih je moguće zaključiti da i mnoge industrijske zemlje, pre svega one u Aziji, poput Japana i Kine, koje ozbiljno računaju sa naftom iz Irana, pokazuju spremnost da investiraju u nova nalazišta u ovoj zemlji, zato što – po svemu sudeći – ne mogu brzo i lako da pronađu alternativne izvore ili druge snabdevače. I jedna norveška firma specijalizovana za istraživanje i vađenje nafte angažovana u Iranu objavila je prošle nedelje da je zaključila novi ugovor vredan 200 miliona dolara.

Sve, dakle, govori da je Iran – zbog svojih ogromnih rezervi – postao jedan od ključnih činilaca u sveukupnoj svetskoj proizvodnji nafte i gasa. Naročito otkako je rat u susednom Iraku izmakao kontroli, a američke i ostale vojne snage angažovane u toj zemlji praktično priznale da nisu u stanju da uspostave ni minimum stabilnosti i mira neophodan za obnovu proizvodnje na iračkim naftonosnim poljima. Konačno, i proizvodnja u Saudijskoj Arabiji, zemlji sa daleko najvećim rezervama nafte u svetu, ali opterećenoj različitim unutrašnjim socijalnim i političkim tenzijama, bila je u poslednje vreme često podložna različitim udarima: terorističkim napadima na strance, sabotažama i sličnim događajima koji su povremeno dovodili i do znatnog smanjenja proizvodnje.

Svojevrstan paradoks svakako predstavlja i činjenica da Iran, koji leži na ogromnim rezervama nafte i gasa, trenutno nema dovoljno sopstvenih rafinerijskih kapaciteta za preradu domaće nafte. Što znači da su i vozači automobila u milionskim gradovima poput Teherana, Isfahana ili Širaza katkada suočeni sa nestašicom benzina na pumpama. Ali, ni tu nije kraj paradoksima, jer je upravo protekle nedelje objavljeno da će Iran – koji ovog trenutka i sam oseća nedostatak rafinerijskih kapaciteta za preradu nafte – finansirati izgradnju novih rafinerija u Venecueli. Zato što je predsednik Čavez izračunao da bi se njegovoj zemlji na dugi rok mnogo više isplatilo da proizvodi i izvozi naftne derivate (benzin, maziva i sl.) nego sirovu naftu. I stoga se obratio za pomoć Irancima, koji su velikodušno pokazali razumevanje za potrebe prijateljske zemlje.

Iran je, inače, glavni pobornik ideje da sve zemlje OPEK-a napuste američki dolar i pređu na evro kao oficijelnu valutu u kojoj se obračunavaju cene i trguje naftom i gasom. Što bi, naravno, predstavljalo ozbiljan finansijski udarac za Ameriku. Tu iransku ideju ovog trenutka bezrezervno podržava samo Venecuela, dok su ostale zemlje članice OPEK-a još uzdržane. A predsedavajući te organizacije, nigerijski ministar za naftu Edmund Daukoru, smatra da ona “još nije bila zrela” da se uvrsti u oficijelni dnevni red, što će reći da još nema dovoljnu podršku.

PRESECANJE PUTEVA: Ajatolah Hamnei, istina, nije precizirao na šta je tačno mislio kada je rekao da bi “pogrešan potez” Amerike prema Iranu svakako ugrozio puteve nafte u Persijskom zalivu, mada su mnogi analitičari odmah požurili da kažu kako je, verovatno, reč o pretnji da bi eventualni pokušaj da se Iran kazni zavođenjem embarga, ili da Amerika i njeni saveznici (Izrael) preduzmu nekakav oružani napad na ovu zemlju, mogao automatski da rezultira iranskom blokadom tesnaca Ormuž, koji je u najužem delu širok svega 21 milju i koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom. Zapravo, u tom strateški najvažnijem pomorskom plovnom putu postoje samo dva uska koridora, svaki širok samo po milju, kojim mogu bezbedno da plove najveći tankeri nosivosti od po nekoliko stotina hiljada tona. Presecanje tih pomorskih puteva, kojima dobar deo nafte iz regiona Persijskog zaliva odlazi u svet, nanelo bi zaista ozbiljan udarac ekonomiji mnogih zemalja, a pre svega Japanu, Americi i Kini, koje spadaju u najveće kupce nafte iz ovog regiona.

Naravno, i ove Hamneijeve reči su odmah izazvale burnu reakciju na berzama: cene lake nafte koja se danas ugovara da bi bila isporučena u julu ove godine skočile su na berzama u NJujorku i Londonu za dolar po barelu. U jednom trenutku dostigle su čak cifru od 73,80 dolara za barel.

Ako se ovim učestalim političkim šokovima, koji se pomno prate i registruju na berzama, doda i činjenica da su na cene nafte u poslednjih godinu dana katkada uticali i događaji sasvim drugačije vrste – kao nepredviđeni kvarovi u rafinerijama ili uragani u Meksičkom zalivu – dobija se zaista neobična slika.

Nekome bi se – gledajući u tu sliku, kao što psihijatrijski pacijenti gledaju u čuvene “Roršahove mrlje” – moglo učiniti da ona svedoči o nesumnjivom uticaju politike Vašingtona na glavne trendove cena nafte na svetskim tržištima, što samo može da znači da se iza čitave ove priče kriju nekakvi ili nečiji interesi. Dok bi, opet, neko drugi sa isto toliko prava mogao da tvrdi i da dokazuje da se onome ko je – napadom na Irak – krenuo u ratni pohod zbog nafte na Bliskom istoku, ova stvar vrlo brzo vratila kao bumerang.