Šest decenija Jugokoncerta

Malo je institucija kulture koje su tokom svog delovanja, u godinama bezbrojnih političko/ekonomsko/kulturnih “grmljavina”, počesto bolnih čak i za ukus fanatičnog konzumenta umetničke muzičke scene proteklih decenija (a upravo tako je “zvučao” praktično svaki period na ovim prostorima), uspevale da uspešno (ali ne uvek i lagodno), plove zacrtanom putanjom i da iz najzamršenijih “polifonija” izrone još snažnije.

Ove, 2006. godine obeležavamo šezdeseti rođendan Jugokoncerta, beogradske koncertne agencije i institucije specijalizovane za izvođačke umetnosti. Opažamo, Jugokoncert ne ograničava svoju delatnost isključivo na umetničku muziku već, u skladu sa težnjama savremenog čoveka, po potrebi ulazi u interžanrovske projekte, pa čak i u srodne – naravno – umetničke discipline. Bila bi potrebna čitava monografija da bi detaljno zabeleženo bilo sve ono što je Jugokoncert učinio (ne samo za Beograd već i za kulturni život čitave države, uključujući i ex YU). Mi to u jednom tekstu svakako nismo u mogućnosti, ali ćemo barem preneti čitaocu nekoliko događaja koji su poslednjih par nedelja zapljusnuli naš grad onim što ovu neuhvatljivu umetnost čini neizrecivom.

Peti međunarodni festival harfe (18 – 23. maj), uključio je najzvučnija domaća ali i svetska imena Apolonovog instrumenta. Svečano otvaranje manifestacije povereno je Patriciji Tasini (značajnom imenu harfske umetnosti danas), Qiljani Nestorovskoj, Mileni Stanišić i Dijani Sretenović, uz pratnju Simfonijskog orkestra RTS i dirigenta Bojana Suđića. Zaista festivalski, kako po interpretacijama tako i po izabranim programom. Našu pažnju privukao je resital Qiljane Nestorovske (22. maj), budući da ova izvanredna umetnica, retkog senzibiliteta, nažalost relativno retko priređuje resitale; potom dirljivo “Sećanje – kvintet harfi” (23. maj), sastav predvođen osnivačem beogradske škole harfe, Milicom Barić, a u znak sećanja na nedavno preminulog kompozitora Srđana Barića (čiji je aranžman “Slika sa izložbe” Musorgskog tom prilikom prezentovan). Andrea Štern (Minesota, SAD) sa gošćom, flautistkinjom Stanom Krstajić, prošetala se od irskih i škotskih i engleskih melodija (kako bismo bez Greensleeves?), malo Baha, sopstvene kompozicije Mozaik..., sve do Makartnijeve Eleanor Rigby. Jana Bouškova je redovni gost Beogradskog festivala harfe i kod nje, s obzirom na to da govorimo o možda najvećem imenu harfe današnjice, nema nedoumica – tradicionalan, blistavo izveden resital. Uz još nekoliko umetnica koje su uveličale manifestaciju, ipak, Peti festival harfe, definitivno je obeležila Ketrin Finč (prošle godine, ona je otvorila “praznik harfe”). Sada, koristeći se električnim instrumentom i uz pomoć Big benda RTS-a, ovaj happening bi se mogao okarakterisati bilo kojim atributom ali ne i nasloviti klasičnim koncertom. Još jedan dokaz da nam vremenska distanca daje slobodu da dela (kvalitetne) popularne kulture prošlog stoleća s pravom možemo smestiti u istu fioku sa, na primer, Hendlovom “Kraljicom od Sabe” – u umetničku muziku.

Još jedan muzički blesak Jugokoncerta je koncert Nikolaja Luganskog i Pariskog orkestra (dirigent Jutaka Sado). Opčinjavajući Franc List i bujni Frankov simfonizam ipak su ostali u senci ljubimca ovdašnje publike (ni Nikolaj Luganski nema problem sa “akustičnošću” Centra “Sava”). Wegov Šopen (Koncert br. 2), otkriva ono po čemu se razlikuje od svojih kompatriota. Wegova (fizička) snaga nije manja od Volodosove ili Berezovskog; njegove kreacije nisu manje inventivne od Kisinovih. Luganski samo dobro odmerava svoje snage i prilagođava ih poetici teksta. Takođe, on veoma dobro oseća kojom muzikom će najviše pružiti publici – bilo je ogromno zadovoljstvo ponovo čuti ruskog pijanističkog aristokratu.

Poslednjeg dana maja, Jugokoncert je priredio (ponovo u Centru “Sava” jer manja dvorana ne bi mogla da primi sve zainteresovane), veče naslovljeno “Najlepši Mocartovi klavirski koncerti” (naravno, u čast obeležavanja Mocartove godišnjice). Tri znalca njegove muzike (sve troje stigli su iz Beča), Nataša Veljković, Paul Badura Škoda i dirigent Martin Zighart, demontirali su rafinman svog davnašnjeg “sugrađanina” (uz Simfonijski orkestar RTS). Paul Badura Škoda bio je začuđujuće dekoncentrisan (ipak, moramo imati u vidu da je slavni pijanista u poodmaklim godinama) u koncertu D-dur K 573 – štaviše, orkestar je bio telo koje je davalo impuls kretanju muzike. Nasuprot tome, Nataša Veljković iznela je jedno od najboljih tumačenja Koncerta A-dur K 488 kojima smo prisustvovali (drugi stav je kod mnogih izmamio – suze). Među klavirske koncerte “ušunjala” se Simfonija D-dur K 297 i dala potreban predah solistima za finalni Koncert za dva klavira Es-dur K 365. Ovde je, pak, Paul Badura Škoda bio preobražen do neprepoznatljivosti (u najpozitivnijem smislu): možda su na njega delovali spretnost, vedrina i ljupkost Nataše Veljković.

Marija Ćirić