Tijana

Kada izgovorimo zbirnu zamenicu “mi”, sve je teže znati na šta se ona odnosi. Takva nam je “društvena situacija”, takav politički trenutak, pa takvo i stanje u kulturi. Kada je o umetnosti reč, izgleda da plurale nije pogodno upotrebljavati. Jer, u toj oblasti izgledaju dostojne pomena samo singularne pojave.

Takvo je, upravo, slikarstvo Tijane Fišić (1966) koje “ponovo otkrivamo” na izložbi u Galeri ULUS-a. Već nekako svikao da u galerijama vidi TV monitore i ofarbane pivske flaše, namernik koji naiđe na izložbu Fišićeve, može se iznenaditi kada ugleda njena platna, oslikana svetlim bojama, nanesenim lakim potezima četke, sa motivima upadljivo poetičnog sadržaja: kupač skače sa stene u mirno more, pored visoke palme; čamac sa napetim jedrima lebdi iznad predela sa vitkim stubovima; merdevine koje sa zemlje dopiru do plavih nebeskih visina... To su prizori koji, na izgled, nastaju u euforiji čedne, idilične mašte, čija utopijska razneženost ne može da se poveže ni sa kakvom “objektivnom” stvarnošću. Samo od sebe, gledaocu se nameće pitanje: otkud ta bajkovitost sred naše izrazito nebajkovite realnosti? I čemu ona?

Uistinu, reč je o delu stvaranom u osmišljenom konceptu čija spoljna egzotičnost skriva retku smelost u iskazivanju zamisli. U zavrzlamama akutnih dilema u suđenju o sadašnjem trenutku naše umetnosti, za Fišićevu bi se moglo pomisliti da strategiju radikalne neoavangarde upotrebljava za “antiavangardne ciljeve” – izraz pozajmljen od En Gipson – sa svesnom namerom da se “ogreši o ideologiju kršenja”, prestupništva i gnušanja prema “dobrom ukusu” kulturnog establišmenta, što proizvodi “antipatrijarhalnu tragediju” građanskog ukusa naše ionako unesrećene sredine. Na strategiju avangarde koja, nasuprot “lažno totalizujuće”, površne realističnosti mimezisa suprotstavlja “dublju” metaforu stvarnosti, Fišićeva uzvraća suprotnom intencijom, ekstatičnom idealizacijom mimetičnosti koja, u trenutku pojavljivanja, i sama postaje avangardna!... Ova umetnica, koja je još do juče pripadala mladoj generaciji, kao da je sa začuđujućom brzinom prozrela preteću samoobmanu avangarde, njenu iluziju da će raskidom sa tradicijom klasične umetnost, ostvariti veliki cilj osvajanja “novog stvaralačkog univerzuma”.

Ovakvo rezonovanje o slikarstvu Fišićeve je, možda, prenaglašeno u svojoj opštosti. Jer Fišićeva, inače, nije sklona debeloj teoriji. Slikajući spontano, iz srca, mimo konfliktnih, polemičkih motivacija, ona je ostvarila rezultat koji se, u pomenutom aspektu, doima više drugih nego nje same, u tome što njeno “ne” avangardi u ovom trenutku zvuči slično onom “ne” koje je, svojevremeno, avangarda rekla tradicionalnoj umetnosti. Oni koji više od Fišićeve promišljaju alternative savremene umetnosti, mogu, pre teorijski nego formalno, opaziti neku njenu bliskost sa američkom koleginicom Fejt Ringold, čije delo aludira na ono što Peter Birger naziva “preživelom manifestacijom politike istorijske avangarde”. Zaista, raspevana poetičnost slikarstva Fišićeve kao da oponira onom faktoru u strategiji avangarde koji se, nakon prvobitne, reformističke i “slobodarske” euforije, prepoznao kao mehanizam potencijalne represije.