Još jedan greh na duši CIA

Rog Afrike – prostor na kojem je između Etiopije i Somalije “uglavljena” i nezavisna enklava države i luke Yibuti, imao je svojevremeno značaj planetarno važne ratne kote i, prema tome, i rezervisano mesto u naslovima glavnih svetskih novina. Govorilo se o “geostrateškim kleštima” adenskih vrata. To se ticalo gospodarenja lukama Aden i Barbera (jednom u Jemenu, drugom preko puta u Somaliji), iz kojih se mogao kontrolisati sav vojni i civilni transport važnim moreuzom.

Dabome, ondašnji Južni Jemen je bio komunistički, i Aden su držali Sovjeti. U Barberi su bili Amerikanci. A koškanja “podzemnim” akcijama protiv instaliranih režima Južnog Jemena i Somalije, u nastojanju svake supersile da se dokopa i one druge obale, pridodavale su političku draž velikoj igri.

Otkako je “hladni rat” okončan, rog Afrike je ponovo ono što je posle epohe klasičnog kolonijalizma i bio – pojam pustoši, društvene anarhije i propadanja ljudi, osuđenih time što su na takvom mestu rođeni.

Nekadašnji diktator “socijalističke” Somalije, sovjetski klijent Siad Bare, podelio je sudbinu imperije pokrovitelja. Svrgnut je s vlasti 1991, nekako u vreme kada je bilo gotovo i sa Sovjetima. Ali, šta biva kada u neorganizovanim ljudskim zajednicama padne omraženi diktator? U takvim zemljama se onda prekinu i poslednje niti nekakve smislene uprave, pošto stvari preuzmu u svoje ruke anarhične grupe, motivisane terorom i pljačkom.

Posle Barea, nesrećom Somalijaca zagospodarili su vođi naoružanih bandi, bez boja i orijentacija – ucenjivači i zlikovci. Vratila se i zacarila glad, s prizorima koji nisu ugodni gledaocima televizije širom sveta. SAD, sila pobednik u “hladnom ratu” osetila se prozvanom da nešto preduzme – na primer, da spase taj svet dnevnog terora bandita. To bi obezbedilo elementarnu sigurnost pripadnicima svetskih humanitarnih misija, i ove bi mogle da nastupe pod zajedničkim znamenjem UN.

Administracija predsednika Klintona odlučila je 1992. da protiv naoružanih bandi interveniše slanjem u Somaliju marinaca. Međutim, ono što bi, s obzirom na odnos snaga trebalo da liči možda na jedan “radni izlet”, okončalo se katastrofom za Amerikance. Protivnici su srušili dva “blek houk” helikoptera, 17 marinaca je poginulo, a Vašington je brže-bolje prekinuo intervenciju. I Klinton je prošao kao Yimi Karter nekada u Iranu.

Jedan savet plemenskih starešina Somalije pokušao je 2000. godine s izborom predsednika (Abdulkašim Salat Hasan), a 2004. i parlamenta, ali bez efekta. U Mogadiš se vratilo nasilje, pa je čak i vlada pobegla iz prestonice u manje mesto.

S promenom stanara u Beloj kući, pitanje oružane anarhije u Somaliji ponovo je stavljeno na dnevni red, aktuelizovano novim velikim protivnikom Al kaidom. Primećeno je, naime, da u somalijskom haosu i snage “svetskog terorizma” vrbuju sopstvene podanike i da se opasnost širenja “islamskog fundamentalizma” ukazuje sve određenije i u zaleđu roga Afrike.

Budnost Vašingtona podstaknuta je pojavom među Somalijcima tzv. islamskih sudova, preraslih u organizaciju Saveza islamskih sudova.

“Sudovi” su muslimanska milicija, nikla spontano, kada su mogadiški trgovci, zanatlije i drugi preduzimljivi svet odlučili da na neki način sami stanu zlu na put. Potražili su ljude koji bi bili u stanju da ih zaštite od bandita.

Pokazalo se da su milicionari časno obavljali povereni zadatak, stičući sve više danas već širokog građanskog poverenja. Ali, bilo je još nešto čime su se milicionari odlikovali. Proklamovali su svoju privrženost šerijatu, uključujući primenu surovih kazni javnim pogubljenjima osuđenih.

Političari SAD su se prvo zamislili nad onim što se obično naziva “izgradnjom” ili “obnovom nacije” – nad mogućnostima jačanja somalijskih civilnih struktura. Ukoliko bi proradile institucije poretka, možda bi se povratio i građanski red.

Ipak, u najnovijim člancima u anglo-američkoj štampi CIA i Pentagon se imenuju kao glavni zastupnici ideje o suprotnom, “kraćem putu”, s tobože bržim rezultatima, pa je tom rešenju izgleda dato i političko pokriće.

U svakom slučaju, “kraći put” je podrazumevao da CIA zavrbuje “dobre bandite”, da ih odobrovolji novčanim nagradama i privoli ih da se, umesto banditizma, vrate obnovi sekularnog reda u Mogadišu. Ah, da – i da oni preuzmu na sebe onu delikatnu obavezu lova na sumnjive “fundamentaliste” iz redova milicije.

Time bi se izbeglo da i Buš krene “Klintonovim putem” i pošalje u somalijsko osinje gnezdo američke marince. Wima je dovoljno onog u Iraku.

Dakle, sada se piše da je “Bušova administracija plaćala gospodare rata, koji su sekularni, da prodru do osumnjičenih pripadnika Al kaide i blokiraju uspon islamističke milicije”. “Operativci CIA bazirani u Najrobiju dostavljali su 100 000 do 150 000 dolara mesečno svojim izabranicima”, što je ispalo kao hibrid nekakvog “kontraterorizma, i to jeftino”.

Da se priča ne oduži, to jeftino ispalo je kuso po Vašington.

Prošle nedelje, posle meseci borbe, milicija Saveza islamskih sudova počistila je sa terena Mogadiša vođe bandi sve do jednog – pa i gospodu na platnom spisku CIA.

Posle petnaest godina haosa, u glavnom gradu Somalije konačno je nikla prva organizovana i relativno disciplinovana snaga sa političkim osloncem među građanima. Međutim, neodgovarajuće orijentacije. Nova vlast proklamovala je stvaranje islamske države.

I dok Amerikanci različitog ranga i zaduženosti, među kojima i oni koji su upozoravali na neadekvatnost recepata Informativne agencije, sada propituju jedni druge o uzrocima promašaja, specijalisti za Afriku mnogo su lapidarniji. Oni kažu: rog Afrike upravo se opskrbio sopstvenim talibanom.