Nedisciplinovan pacijent

Slobodan Milošević nije ubijen i nije izvršio samoubistvo. Toksikološki nalazi ne potvrđuju prisustvo nijedne supstance koja je mogla prouzrokovati smrtni ishod niti takvom ishodu doprineti, a na telu preminulog nije bilo tragova nasilja. Nisu svi konsultovani lekari saglasni da bi eventualni hirurški zahvat, da je kojim slučajem bio preduzet, produžio Miloševićev život. Opsežnom istragom nije utvrđeno da je bilo koji postupak osoblja pritvorske jedinice UN u Ševeningenu pospešio smrt pritvorenika. Izvesni propusti u obezbeđenju nisu se mogli izbeći, jer su bili direktna posledica činjenice da je Milošević uporno insistirao na tome da se sam brani, te je stoga morao da dobije povlašćeni režim u pritvoru. Bivši predsednik Srbije i SRJ je bio nepoverljiv i nekooperativan pacijent. Nije poštovao propisanu terapiju, tj. nije redovno i u odgovarajućim dozama uzimao prepisane lekove i nije slušao savete lekara kojima je Tribunal poverio brigu o njegovom zdravlju: nije prestao da puši, nije prihvatio odgovarajući režim ishrane, nije se bavio fizičkim vežbama i nije bio voljan da promeni svoj način života. Nema dokaza, ali ima indicija da je Milošević u izvesnom smislu manipulisao zdravljem, uzimajući na svoju ruku lekove koji su mogli da umanje dejstvo propisane terapije za sniženje krvnog pritiska. Sumnja se da je u te svrhe uzimao rifampicin, ali to nije bilo mogućno dokazati, između ostalog i zbog strogih holandskih propisa o čuvanju lekarske tajne. “U takvim okolnostima, ne može se izvesti zaključak da mu nije bila pružena adekvatna nega.” Ovako bi se, u najkraćem, mogao sažeti opširni izveštaj potpredsednika Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Kevina Parkera od 31. maja ove godine o rezultatima istrage povodom Miloševićeve smrti. Izveštaj je, kako se može videti već i na osnovu ovih brojnih negativnih tvrdnji, prilično polemički intoniran. To se jasno vidi već na samom početku, u jednom od prvih stavova: “Uprkos navodima koji su privukli veliku pažnju pojedinih medija da je g. Milošević bio žrtva ubistva, posebno trovanjem, ova istraga je potvrdila da je on preminuo prirodnom smrću od srčanog napada…” Manje-više iste ove formulacije, i o uzrocima smrti i o neosnovanim medijskim navodima, naći će se na još nekoliko mesta u Izveštaju.

Događaji od 11. marta 2006. godine

5. Slobodan Milošević je bio pritvoren u krilu E1 pritvorske jedinice UN. U subotu 11. marta 2006. u 9.00 časova dvojica čuvara su otključala ćelije u tom krilu. Tokom vikenda ćelije se obično otključavaju posle 9.00, a oni pritvorenici koji žele da odu u dvorište gde se nalaze sportski tereni, izvode se napolje na jedan sat. Čuvar je otvorio Miloševićevu ćeliju i nazvao “Dobro jutro!”, ali nije bilo nikakvog odgovora. Video je da Milošević leži u krevetu i pretpostavio da još uvek spava. Milošević inače nije učestvovao u sportskim aktivnostima na otvorenom, ali je o vikendima obično bio budan u 9.00 i tada bi dobijao lekove. Čuvar je ostavio otvorena vrata na Miloševićevoj ćeliji dok je davao lekove nekim drugim pritvorenicima u tom krilu. Pošto se Milošević nije ni pomerio, čuvar je odlučio da mu lekove da kasnije, kada se bude probudio. Oko 9.05 dvojica čuvara su zaključala ćelije svih pritvorenika u krilu E1 koji nisu želeli da odu na sportske aktivnosti, uključujući tu i Miloševićevu ćeliju, i napustili su sprat prateći pritvorenike koji su izašli na sportske terene. To što čuvar nije pažljivije pogledao g. Miloševića ne može se opravdano kritikovati u datim okolnostima, onakvima kakve su njemu u tom trenutku izgledale, posebno sa stanovišta potrebe g. Miloševića da se o vikendu odmara, jer je taj odmor bio značajna odlika održavanja njegovog zdravlja.

6. Sportske aktivnosti su završene u 10.05 i dvojica čuvara su se vratila sa pritvorenicima u krilo E1. Ponovo su otvorili sve ćelije. Jedan od čuvara je pogledao kroz prozor za osmatranje u ćeliju g. Miloševića i video da on još uvek leži u krevetu. Čuvar je otključao vrata i ušao u ćeliju. Kako se približio krevetu, video je da je Miloševićevo lice posivelo i da mu je ruka klonula niz bok kreveta. Mišići lica su utonuli a uši su bile cijanotične. Čuvar je pozvao kolegu iz prostorije za čuvare. Zajedno su nastojali da utvrde da li je g. Milošević mrtav. Drugi čuvar je pozvao Miloševića po imenu, prodrmao mu je nogu i bezuspešno pokušao da pronađe puls. Odgovora nije bilo. Obojici čuvara bilo je očigledno da je g. Milošević preminuo.

Ova istraga

19. Ova istraga je započela danom smrti g. Miloševića. Tokom nje je razgovarano sa više od 60 lica koja su raspolagala podacima u vezi sa raznim pitanjima od značaja za njegovu smrt; sva ta lica su dala izjave ili su podnela izveštaje. Saslušani su svi zatvorenici koji su smešteni u istom bloku ćelija u kome je bio smešten i g. Milošević. Saslušano je i celokupno osoblje pritvorske jedinice koje je bilo u kontaktu sa g. Miloševićem u danima koji su prethodili njegovoj smrti. Održani su sastanci sa g. Markom Miloševićem, kao i sa članovima njegovog pravnog tima.

23. U dva pisma koja je uputio 24. marta i 4. aprila 2006. godine, dr Zdravko Mijailović, načelnik Klinike za kardiologiju na VMA u Beogradu, kardiolog koji je lečio g. Miloševića nekoliko godina pre no što je on došao u Hag, izrazio je spremnost da pomogne u istrazi. Međutim, u pismima od 10. i 18. aprila 2006. dr Mijailović je obavestio istražne organe da nije dobio odobrenje vlasti Srbije i Crne Gore. U trenutku podnošenja ovog izveštaja još nije stigao odgovor od ambasade Srbije i Crne Gore na zahtev istrage da se takvo odobrenje izda.

34. Toksikološkim pregledom utvrđeni su tragovi sledećih lekova u telu g. Miloševića: enalapril, inhibitor ACE koji se koristi u lečenju hipertenzije; amlodipin, kalcijumantagonist koji se koristi u lečenju hipertenzije i angine pektoris; hidrohlortiazid, diuretik koji se koristi u lečenju hipertenzije; metoprolol, lek koji se koristi u lečenju angine pektoris, hipertenzije i srčane aritmije; simbastatin, inhibitor sinteze holesterola; i benzodiazepin, najverovatnije temazepan, lek koji deluje umirujuće, podstiče san i izaziva opuštanje mišića. Svi ti lekovi su zapravo bili lekovi koji su prepisani g. Miloševiću ili pak lekovi koji su mu, uz saglasnost ordinirajućeg lekara dostavljeni na njegov zahtev. Nijedan lek nije nađen u prekomernoj koncentraciji. Sem toga, u toksikološkom izveštaju vidi se da su u telu nađeni tragovi kofeina, kotinina i OH-kotinina, što su proizvodi konverzije nikotina, kao i etanola (alkohola) koji su se mogli pojaviti posle i pre smrti. Tokom detaljnih toksikoloških pretraga nisu pronađeni tragovi rifampicina.

35. Ovi rezultati su potvrđeni toksikološkim ispitivanjima obavljenim u Institutu za sudsku medicinu Univerzitetske klinike u Bonu, s tim što je u Bonu istaknuto da postoji jedna indikacija koja bi mogla da ukaže na moguće ali nepotvrđeno prisustvo proizvoda konverzije droperidola, antipsihotika, u urinu. Ovaj rezultat nije mogao biti definitivno potvrđen u laboratoriji. U holandskom Institutu za sudsku medicinu koji je obavio identična testiranja, nisu došli do takvog rezultata. Kada je o ovoj mogućnosti reč, treba reći da droperidol nije bio prepisan g. Miloševiću, da se on ne može naći u Holandiji i da nije držan u pritvorskoj jedinici. Međutim, čak i ako je zaista postojao izvestan trag droperidola u Miloševićevom urinu, što je, kako je rečeno istražiteljima, krajnje neverovatno s obzirom na sve okolnosti, toksikološki izveštaj potvrđuje da to nije moglo ni na koji način uticati na njegovu smrt.

37. Istraživanja i nalazi isključuju i mogućnost samoubistva. To potvrđuju i druge okolnosti. Nema ničega u medicinskoj dokumentaciji g. Miloševića što bi moglo ukazati na povećanu opasnost od samoubistva. To što g. Milošević nije u potpunosti poštovao program lečenja i što je bio sklon da lekove uzima na svoju ruku, ne može se racionalno protumačiti kao znak samoubilačke namere. Niko ko je imao kontakta sa g. Miloševićem u danima koji su prethodili njegovoj smrti nije imao razloga da pomisli kako postoji opasnost od njegovog samoubistva ili samopovređivanja. Objektivne okolnosti u kojima je pronađen i detaljna medicinska istraživanja u vezi sa uzrokom smrti ne pružaju ni najmanji osnov za mogućnost samoubistva.

38. Celokupan izveštaj sa autopsije ne sadrži nijedan znak spoljašnjeg nasilja, koje je eventualno moglo uticati na smrt g. Miloševića. Patološka i toksikološka ispitivanja isključuju bilo kakav toksikološki faktor koji je eventualno doprineo smrti, to jest, utvrđeno je da nije bilo nikakvog trovanja g. Miloševića i da nijedan lek koji je pronađen u njegovom telu nije mogao doprineti njegovoj smrti.

Lečenje g. Miloševića

41. Neko vreme po prijemu g. Miloševića u pritvorsku jedinicu dr Falke je dobio izveštaje o detaljnim medicinskim pregledima, uključujući tu i koronarnu angiografiju, koja je obavljena između 11. i 13. aprila 2001. godine na VMA u Beogradu. Ti izveštaji su ukazivali na to da je g. Milošević imao hipertrofiju srca i “miokardijalni most”, da boluje od neregulisanog visokog krvnog pritiska i da je kod njega verovatno prisutna i angina pektoris. U lekarskim izveštajima navedeno je da se povremeno žalio u oštre bolove u grudima, koji ne popuštaju pod dejstvom nitroglicerina. Bol je izazvan spazmom koronarnih arterija. U izveštaju je izražena zabrinutost u pogledu toga da li se g. Milošević pridržava propisanog plana lečenja budući da je njegov pritisak ostao visok uprkos činjenici da redovno uzima terapiju, kao i zbog toga što planirana dalja ispitivanja u Beogradu nisu mogla da budu obavljena jer je kod pacijenta uočeno “odsustvo motivacije”. Dr Falke je te izveštaje pokazao dr Van Dajkmanu koji je pogledao i film koronarne angiografije iz aprila 2001. godine i to uneo u svoj izveštaj od 19. avgusta 2002.

42. Dr Mijailović, Miloševićev beogradski kardiolog koji ga je u aprilu 2001. godine pregledao na VMA, nekoliko puta ga je posetio u pritvorskoj jedinici. Dr Mijailović se sastao sa dr Falkeom i razmotrio sa njim istoriju Miloševićeve bolesti, kao i njegovu ličnost i, posebno, teškoće sa kojima su se obojica kao lekari suočavali kada su pokušavali da ubede g. Miloševića da poštuje preporuke lekara. Dr Mijailović je poslao dr Falkeu pismo u kome je naveo sve Miloševićeve faktore rizika – arterijska hipertenzija, poremećaj metabolizma masti, pušenje, porodična istorija srčanih bolesti, dugogodišnji kontinuirani stres, kao i sadašnje kardiovaskularno stanje – nelečena hipertrofija koja je izazvala promene na srčanom mišiću, srčana hipertenzija i “miokardijalni most”, kao i poremećaji koronarne mikrocirkulacije, uz znake angine pektoris. Dr Mijailović je dalje naveo da je g. Milošević u velikoj opasnosti od moždanog udara, srčanog napada, iznenadne srčane smrti, iznenadnog malignog poremećaja srčanog ritma i preporučio je sledeće testove: 24-časovni holter i EKG pregledi, standardni EKG i potpuna ehokardiografija. Dr Mijailović je preporučio lečenje pomoću beta blokatora, ACE inhibitora, diuretika i sedativa, kao i smanjenje faktora rizika – pre svega radnog opterećenja, stresa, unosa soli i pušenje.

44. Krajem jula 2002. godine medicinski izveštaji g. Miloševića poslati su dr Van der Slotu, kardiologu Univerzitetsko-kliničkog centra u Amsterdamu. On je predložio da se sutradan na njegovoj klinici obave neki pregledi, ali do tih pregleda nije došlo jer je g. Milošević odbio da bude hospitalizovan radi testova.

46. Isti lekar je ponovo pregledao g. Miloševića 15. novembra 2002. godine, kada je došlo do naglog skoka krvnog pritiska. Tom prilikom su obavljeni EKG i ultrazvučno i doplersko ispitivanje na osnovu kojih je dr Van Dajkman ponovo preporučio periode odmora u kombinaciji sa lekovima protiv visokog pritiska, naglasivši da je promena načina života prvi pravi korak u lečenju pacijenata sa visokim krvnim pritiskom.

Neredovno uzimanje propisanih lekova

103. Lekar pritvorske jedinice dr Falke je ubrzo po dolasku g. Miloševića u pritvorsku jedinicu uočio da on ne sledi lekarske preporuke. Pre svega, nije uneo nikakve promene u svoj način života, uprkos tome što je na to bio snažno podstican. Nije prestao da puši, nije poštovao propisani način ishrane i nije se bavio fizičkim vežbanjem. Stanje je ostalo takvo sve do njegove smrti, mada je nedugo pre nego što je preminuo uočeno da je počeo da uzima velike količine grejpfruta. To nije bio način ishrane koji su mu preporučili lekari u pritvorskoj jedinici.

106. Dana 9. jula 2004, prilikom pregleda “povlašćene” kancelarije pronađeni su lekovi koji mu nisu bili prepisani i jedna boca viskija. Ti lekovi su midalozam, sredstvo za spavanje i prazepam, blaži trankvilizator. U februaru 2006. godine Sudsko veće je obavešteno da su ti lekovi pronađeni u koverti na kojoj je pisalo “Miša”, i da ih je u kancelariju uneo i u fioku stavio g. Dragoslav Ognjanović, jedan od Miloševićevih pravnih savetnika, čiji je nadimak “Miša”. Tvrdilo se da ti lekovi nisu zapravo bili namenjeni g. Miloševiću. Međutim, Miloševiću su 15. i 29. jula 2004. godine uzeti uzorci krvi. I u jednom i u drugom uzorku otkriveni su nordazepam i prazepam. Nijedna od tih supstanci nije bila prepisana g. Miloševiću. Konsultant-toksikolog, profesor Uges je tokom istrage izneo mišljenje da ti rezultati zapravo ukazuju da je g. Milošević u julu 2004. godine uzimao prazepam i to je u skladu sa nalazom da ga je uzeo 9. jula 2004. godine. Za bocu viskija nije dato nikakvo objašnjenje. Treba ukazati na to da je metalni zatvarač na boci zamenjen plastičnim, kako boca ne bi bila otkrivena na detektoru metala. Još jedan znak da se Milošević drugačije odnosio prema propisanoj terapiji jeste i to što je uvek odbijao da uzima lekove slične prazepamu kada bi mu ih prepisivali lekari u pritvorskoj jedinici.

107. Rezultati ispitivanja krvi od 15. i 29. jula 2004. pokazali su da se i u jednom i u drugom uzorku nalazi metoprolol, antihipertenziv, ali u nižoj koncentraciji koja bi odgovarala prepisanim dozama. Mogućno objašnjenje za ovako niske koncentracije bilo bi da je Milošević imao veoma brz metabolizam tih lekova, što je retka pojava u medicini. Ta mogućnost je, međutim, isključena kada je 6. avgusta 2004. obavljeno jedno posebno testiranje, za koje je Milošević prvobitno odbio da da krv.

108. Dana 3. decembra 2004. prilikom rutinskog pretresa ćelija, u ćeliji g. Miloševića nađeni su lekovi. On je objasnio da su to lekovi za bol u grlu i bacio ih je u kantu za smeće. Međutim, tablete su izvađene iz kante za smeće i ispostavilo se da su u pitanju cilazapril/hidrohlortiazil, antihipertenziv koji se koristi i kao diuretik, kao i antibiotik kotrimoksazol. I jedan i drugi lek proizvedeni su u bivšoj Jugoslaviji. Lekari pritvorske jedinice ih nisu prepisali Miloševiću.

109. U novembru i decembru 2005. godine obavljena je još jedna serija pregleda krvi. Koncentracije metoprolola i amlodipina bile su niže od onih koje bi odgovarale propisanim dozama i zapravo isuviše niske da bi mogle biti efikasne. U dva uzorka krvi pronađen je dijazepam. U tri uzorka pronađen je nordazepam. Ni dijazepam ni nordazepam u to vreme nisu bili među lekovima koje su g. Miloševiću prepisali lekari u pritvorskoj jedinici. Sem toga, u uzorku kriv uzetom 12. januara 2006. na zahtev g. Miloševića, pošto je prethodno, pod nadzorom čuvara uzeo antihipertenzive, otkriven je rifampicin.

111. Ovi događaji s kraja 2005. godine ukazuju na to da je prilikom boravka u pritvorskoj jedinici g. Milošević u znatnoj meri menjao propisanu terapiju i ignorisao lekarske savete koje su mu davali dr Falke, dr Van Dajkman i drugi. Mada je sam g. Milošević to negirao, okolnosti ukazuju na zaključak da se za sve vreme boravka u pritvoru g. Milošević nije ponašao u skladu sa savetima da prilagodi svoj način života kako bi smanjio kardiovaskularni rizik, da je povremeno odbijao da prihvati savete u vezi sa uzimanjem lekova ili da je menjao propisanu dozu, da je odbijao da se podvrgne preporučenim testovima i da je na svoju ruku uzimao lekove koje nisu prepisali lekari u Hagu. Takođe se iz poznatih okolnosti može izvući zaključak da je g. Milošević, uprkos tome što je to negirao, sam uzimao rifampicin, kao lek koji je mogao bitno da umanji efikasnost lekova koji su mu davani radi sniženja krvnog pritiska. Ako je to tačno, onda dobija na snazi zaključak da je on zapravo manipulisao efikasnošću propisanog načina lečenja u druge svrhe, čime je sam sebe očigledno izlažući opasnosti.

“Povlašćeni” režim

pritvora g. Miloševića

115. Komandant pritvorske jedinice je 31. avgusta 2004. godine poslao tadašnjem zameniku sekretara Suda interni memorandum u kome je izrazio zabrinutost da zbog toga što je g. Miloševiću omogućeno da ima tu “povlašćenu” kancelariju (kancelariju zaštićenu od mogućnosti nadzora, tj. praćenja razgovora) neće moći da obezbedi da Milošević ne uzima lekove koji mu nisu prepisani. U novom internom memorandumu koji je zameniku sekretara Suda poslao 14. oktobra 2004. godine komandant pritvorske jedinice je još jednom istakao svoju zabrinutost i naveo da postoji mogućnost da g. Milošević zloupotrebljava tu kancelariju. Ta zabrinutost je, kako je naveo, posledica izvesnog broja incidenata u kojima se otkrilo da g. Milošević poseduje nedozvoljene stvari u svojoj “povlašćenoj” kancelariji, uključujući tu i lekove koji mu nisu bili prepisani. Komandant pritvorske jedinice je u zaključku naveo da je “postalo sve teže da pritvorska jedinica osigura bezbednost i sigurnost g. Miloševića kao i bezbednost njegovih posetilaca”.

119. Iako nalog Sudskog veća od 17. septembra 2003. godine nije formalno izmenjen, zamenik sekretara Suda je u memorandumu koji je uputio komandantu pritvorske jedinice 15. decembra 2004. godine naveo mere koje treba preduzeti da bi se sprečile dalje Miloševićeve zloupotrebe povlašćenog položaja. Te mere su obuhvatale podsećanje g. Miloševića da je “zaštićena” telefonska linija u njegovoj kancelariji tu samo “radi korišćenja u svrhu odbrane”, obaveštavanje g. Miloševića o snažnim sumnjama da je zloupotrebio taj objekat, istragu svih budućih incidenata do kojih bi došlo ukoliko bi se ponovo pronašli nedozvoljeni predmeti, davanje upozorenja i zahtevanje pismenog objašnjenja od g. Miloševića i njegovih pravnih savetnika svakom prilikom kada se otkrije neki nedopušteni predmet, jačanje mera bezbednosti da bi se osiguralo da se pravni savetnici pretresaju što je temeljnije i što je češće moguće (uz istovremeno poštovanje materijala koji spada u odbranu, te se stoga ne može kontrolisati, tj. materijala koji uživa “povlašćeni” status) i postavljanje prozora za “jednostrano osmatranje” kako bi se g. Milošević vizuelno nadzirao sve vreme dok boravi u svojoj kancelariji.