Arhiva

O sportu, unutrašnjim poslovima i politici

Srboljub Bogdanović | 20. septembar 2023 | 01:00
O sportu, unutrašnjim poslovima i politici

Svaki polaznik Policijske akademije zna da je ono što je policija uradila u “Pioniru” direktno protivno osnovnim pravilima upotrebe organa reda na javnim manifestacijama. Kada policijski kordon potisne i sabije masu, onda se mogu dogoditi tri stvari: 1) ljudi će iz gužve pokušati da se oslobode tako što će srušiti prepreku ili će ta prepreka sama popustiti, što se i dogodilo pa su i gledaoci u “Pioniru” padali kao kruške niz nekoliko metara visoke tribine; 2) ljudi iz gomile će biti sabijeni uz fizičku prepreku koju ne mogu da savladaju i biće nagnječeni i pregaženi, što se dogodilo 1985. na Hejselu (39 mrtvih), s tim što tamo nije bila reč o policijskom kordonu nego naletu protivničkih navijača i 3) nemajući kud, masa će potražiti spas u probijanju kordona, što rezultira potpunim gubitkom kontrole i haosom, što se dogodilo 9. marta 1991.

Imajući u vidu iskustvo pre svega sa Hejsela, u Engleskoj su sprovedene stroge mere bezbednosti koje predviđaju da u slučaju bilo kakve gužve na tribinama gledaoci lako mogu potražiti spas na terenu. Zato tamošnji stadioni već odavno nemaju ogradu. To, međutim, znači da zloglasni ostrvski huligani koji su gazili sve pred sobom i prouzrokovali pogibiju 39 gledalaca na briselskom stadionu mogu kada hoće da upadnu u teren i linčuju, na primer, sudiju ili celu protivničku ekipu. Da, ali prema propisima koji su deo istog skupa bezbednosnih mera, svako neopravdano utrčavanje u teren povlači drakonsku kaznu od nekoliko godina zatvora u kratkom postupku. Britanski navijači se danas pridržavaju i zabrane pušenja na tribinama.

Zašto pišemo sve ove stvari, koje dugo već spadaju u domen opšte informisanosti svakog ko ponekad čita novine? Pa zato što ih u srpskoj policiji, izgleda, ne znaju.

Znajući da je značajan deo srpske javnosti sit incidenata po stadionima (koje izazivaju navijači) i igrajući na kartu malograđanske demagogije o redu i disciplini, ministar za prosvetu, sport i tako dalje, Slobodan Vuksanović je svojevremeno obećao da će za godinu dana zavesti red posle čega će i na našim stadionima vladati prilike poput onih na Ostrvu. Prošlo je otad više od godinu dana, i dobili smo “Pionir”, finale košarkaškog prvenstva bez publike i pri tome ne znamo ko je, sa stanovišta javnog reda, gori – navijači ili policija.

Šta se, pre svega, dogodilo, što je izazvalo pohod oklopne policije na grupu navijača (“Crvene zvezde”)? Ni to nije lako utvrditi, ali ako je verovati sportskim stranama “Politike”, onda je reč bila pre svega o tome da su huligani razbacivali naokolo, po policajcima i gledaocima (i funkcionerima!) razne ne baš čvrste predmete, među kojima bismo izdvojili kondome napunjene mokraćom.

I kao što je pre dve godine srpska žandarmerija odlučila da se povuče pred kišom kamenja, ostavljajući nezaštićenu beogradsku yamiju koju su huligani potom zapalili, tako su sad, kada su kondomi u pitanju, rešili da promene praksu i intervenišu odlučno, bezobzirno i bez osećanja odgovornosti, pa je Hitna pomoć osim velikog broja povređenih na licu mesta, celu noć dovozila povređene u Urgentni centar jer su se neredi preneli na ulice. I navijači “Partizana” solidarisali su se u revoltu sa kolegama “delijama”, što je bez sumnje primer koji će ući u istoriju.

Saopštenja policije i ministra Jočića, u stvari, podsećaju na saopštenja navijačkih udruženja prema kojima su krivi uvek oni drugi. Službeno, policija je pribegla sili kada su navijači “Zvezde” među “partizanovce” bacili dva “topovska udara”. Uprkos svome opakom nazivu, “topovski udar” je malo jača petarda i svi topovski udari grada Beograda ne bi mogli da povrede trideset i nešto ljudi, koliki je bio konačni bilans posle intervencije policije u “Pioniru”.

U slici sveopšte anarhije na sportskim priredbama navijači i policija su u najboljem slučaju tek dve dimenzije, treća su klubovi. Uzmimo sledeći slučaj: pre nekoliko godina na fudbalskom derbiju navijači “Partizana” su ispalili raketu (protivgradnu, valjda) na suprotnu stranu i tom prilikom usmrtili jednog mladića, navijača “Crvene zvezde”. Čitav postupak pred sudom se rasplinuo onoga časa kada je postalo jasno da slučaj neizbežno obuhvata odgovornost funkcionera fudbalskog kluba “Partizan” koji su pomagali ili tolerisali unošenje “pirotehnike” na tribine, sve zarad dobrih odnosa sa navijačima. Na kraju, kulminacija apsurda: vođa “Partizanovih” navijača, kriv za ovaj slučaj, koji bi u drugoj zemlji bio zatvoren i do kraja života, belog dana ne bi video zbog toga što je uradio, koju godinu docnije predvodi navijače na rukometnu utakmicu u Zagreb i daje izjavu za novine kako je ogorčen na hrvatsku policiju pošto goste iz Beograda nije ni pustila u halu!

I tako, svako brani svoje: “Partizan” “partizanovce”, ministar žandarme, a menayer “Crvene zvezde” Igor Žeželj je, gnevan na protivnika, poručio “partizanovcima”: “Idite iz naše zemlje!”

Cela stvar ima još kako veze sa politikom, a to se vidi iz izjave “Partizanovog” trenera Dušana Vujoševića da iza svega stoji namera da “Partizan” ne bude prvak, a da iza svega stoje ljudi koji su završavali kurseve u Budimpešti pre 5. oktobra. Ova izjava treba da se uklopi u sliku da srpskim sportom pretežno upravlja “Partizanova mafija”, oličena u Ivanu Ćurkoviću, koja je uspostavljena devedesetih i preživela 5. oktobar, nasuprot “demokratskim snagama” koje pokušavaju da se izbore za mesto pod suncem pod zastavom “Crvene zvezde”. Naravno da je ovo, najblaže rečeno, vrlo pojednostavljeno gledanje na stvar, i sigurno je da priča ima više veze sa novcem nego sa stranačkim ili klupskim opredeljenjima. Ali nekog vraga tu ima, a činjenica je da se sportsko društvo “Crvena zvezda” sve više pretvara u sportski ogranak Demokratske stranke. Neko će reći da je sport u nas uvek bio žrtva politike, ali ovde je više reč o upravo suprotnom, da su naši klubovi, među kojima je “Crvena zvezda”, prominentan primer, naviknuti na simbiozu sa politikom i da su klubovi poluformalni centri u kojima se udružuju političke, finansijske i policijske elite. To je polazna situaciju u kojoj su naši sportski klubovi i takmičenja bili na početku onog što zovemo tranzicijom. Završna situacija je ta da više nikome normalnom ni u ludoj zamisli ne bi palo na pamet da pođe na utakmicu, a kamoli da na nju povede i dete.

Ko misli da to nema nikakve veze sa mundijalskim bilansom fudbalera, taj se grdno vara.