Hamas u iskušenju vlasti

„Nijedna vlada nije iskusila takve pritiske: mi smo paralizovani. Nema vremena ni da se diše, ni da se misli.” Dr Aziz Dvaik iz Ramale je predsednik palestinskog Parlamentarnog saveta. Diplomirao je na američkim univerzitetima, dobro poznaje Zapad. „Ako Zapad hoće propast Hamasa, u redu. Ali to neće poslužiti ni miru ni napretku; bićemo svedoci radikalizacije među Palestincima i ceo region će platiti cenu.”

Novac već nedostaje. Iako Evropska unija obećava novu pomoć koja bi bila direktna i u obliku koji još ostaje da se definiše, opsada koju su nametnuli Izrael i Zapad vladi kojoj je na čelu Islamski pokret otpora (Hamas) od izbora januara 2006, vodi ka dramatičnoj situaciji u Cisjordaniji i Gazi, i unekoliko podseća na onu u Iraku tokom godina embarga. Hiljade osoba više nemaju novca, hrane, lekova, benzina i bolnice su prekinule da pružaju pomoć pacijentima koji nisu hitni. Ove sankcije nametnute su vladi koja je proizašla iz transparentnih izbora za koje se zalagala američka administracija, i one su izazvale napetosti između Fataha i predsednika palestinske vlasti s jedne strane, i Hamasa s druge.

Sedam stotina hiljada ljudi zavisi od plata koje daje palestinska vlast. „Broj službenika porastao je sa 120 000 na 167 000 između 2000. i 2006, priznaje g. Mahmud Ramahi, generalni sekretar parlamentarnog Saveta. Deset hiljada je regrutovano u poslednja tri meseca na vlasti bivše vlade.” Ta nova zapošljavanja trebalo je da obezbede pobedu Fataha... U buxetu od 1,8 milijardi dolara 2005, oko 790 miliona je dolazilo od carinskih dažbina koje je Izrael trebalo da povrati – ali je prestao to da čini – 360 miliona internih poreza, ostatak je međunarodna pomoć.

Palestinska vlast broji 70 000 ljudi u snagama reda, 40 000 nastavnika i 9 000 zdravstvenih službenika. „Plate nastavnika predstavljaju trećinu plata koje daje palestinska vlast”, potvrđuje g. Naser Edin al-Šer, potpredsednik vlade i ministar obrazovanja. „Neki nisu dobili plate već devet meseci. Broj onih koji nisu dobili plate se namnožio i ne ostaje nam ni jedan jedini dolar u ministarstvu. Privatni sektor takođe je pogođen i ništa ne možemo da učinimo bez pomoći. Qudi već pate i mi ne znamo koliko će vremena njihovo strpljenje trajati. Već se nalazimo suočeni sa društvenim i političkim nemirima, štrajkovima.”

Nova vlada se okrenula arapskom i muslimanskom svetu. Egipat i Jordan su ostali po strani, plašeći se posledica u njihovim zemljama u slučaju uspeha vlade kojom upravljaju islamisti. Druge zemlje su obećale pomoć, potvrđuje ministar finansija, g. Omar Abdel-Razek: „Trideset miliona dolara je stiglo iz Alžira pre nego što smo preuzeli vlast, deset miliona iz Rusije, koji će se koristiti u sektoru zdravstva. Imamo depozit od sedamdeset miliona dolara u Arapskoj ligi, pedeset koje je obećao Katar, dvadeset od Saudijske Arabije, pedeset ili možda sto miliona od Irana, pedeset od Libije. Problem je doći do tog novca, banke su pod pritiskom, naročito Sjedinjenih Država, da ne izvrše transfer novca ka nama.”

Evropska unija, Sjedinjene Države i drugi davaoci pomoći nametnuli su tri uslova novoj vladi: osuditi nasilje; priznati državu Izrael; priznati već postignute sporazume između Izraela i Palestinaca. Ali ništa se nije tražilo od izraelske vlade. „To je poziv na buđenje, potvrđuje gđa Soraida Husein, laički borac za prava žena u Ramali. Mi moramo da odbacimo zapadno mešanje a to znači podršku Hamasu. Qudi su za njih glasali i njihov izbor mora biti poštovan.”

G. Hasan Hatib, bivši ministar i član Partije naroda (bivši komunisti) izražava slične stavove: „Qudi u inostranstvu ne razumeju koliko je ovde jak otpor prema Sjedinjenim Državama. Ako vlada padne, Hamas će izaći ojačan zato što je bio kažnjen od strane Zapada. Dobiće na snazi i legitimnosti, i biće jedini dobitnik. Da li Vašington ovo shvata? I on upozorava: Ako Hamas hoće da palestinska vlast opstane, moraće da čini dramatične ustupke. Arafatu je trebalo dvadeset godina da ih učini a nikakvo vreme nije dato Hamasu. Za uzvrat, ako čini ustupke, u opasnosti je da se odvoji od jednog dela svoje baze.”

U sedištu premijera Ismaila Hanijeha u Gazi napetost je primetna. Wegov politički savetnik, g. Ahmad Jusef izražava svoju zabrinutost za bezbednost g. Hanijeha kome bezbednosne snage kojima dominira Fatah ne dozvoljavaju korišćenje puta koji one kontrolišu, primoravajući ga da ide okolnim putem. G. Hanijeh se smeška i krči put kroz medijski cirkus: kamere snimaju dok on pozira pred ogromnom fotografijom xamije El-Aksa koja se nalazi iza njegovog stola. On pokazuje zlatni nakit koji daju porodice da bi pomogle vladi. Telefonira g. Romanu Prodiju da bi mu čestitao na pobedi u Italiji.

Oprezno govori: „Mi ćemo poštovati izraelsko-palestinske dogovore ako su u interesu Palestinaca.”

Inicijativa arapskog samita u Bejrutu marta 2002, koja se bazira na koegzistenciji dve države, Palestine i Izraela, a koja za osnov ima granice iz 1967. „ima mnogo pozitivnih aspekata. Ako i imamo rezerve, obznanićemo ih kada Izrael bude prihvatio tu inicijativu.” Da li je njegova vlada spremna da prihvati sve rezolucije Ujedinjenih nacija o izrelsko-palestinskom sukobu? „Spremni smo da radimo sa UN i ozbiljno da shvatimo rezolucije, ako su u interesu Palestinaca i ako ih Izrael takođe prihvati.” Da li to podrazumeva i rezoluciju 242? (Rezolucija izglasana šest meseci posle šestodnevnog rata, 1967, koja predviđa istovremeno priznavanje obe države). Ako se Izraelci povuku, u redu, mi ćemo uzeti u obzir realnost. Ali unilateralna politika koja nas ne uzima u obzir – i koja nas nije uzimala u obzir, i pre, sa g. Mahmudom Abasom – to nije ni pravedno ni mirno rešenje.”

U Ramali, ministar finansija g. Abdel-Razek ide još dalje: „Moramo prvo videti ono što Izraelci nude, posle toga ja ne vidim prepreka pregovorima. Ako se Izrael povuče unilateralno i nezavisna palestinska država zauzme svoje mesto, onda možemo da pregovaramo o primirju i čak o rešenju zasnovanom na dve države. Ali bi uslovi morali da budu pravedni. To znači potpuno povlačenje Izraela na granice iz 1967, podrazumevajući tu i Jerusalim; raspuštanje kolonija i rušenje zida razdvajanja; dozvola izbeglicama da se vrate i dobijanje nadoknade, uz to i nadoknade za patnje našeg naroda pod okupacijom. Radi se o tome da se prizna realnost na terenu.”

Ovaj čovek blagih manira bio je u zatvoru tokom izborne kampanje. Oslobođen je uslovno da bi stupio na dužnost, ali pozvan je pred izraelski sud krajem maja. Od 74 Hamasova poslanika, samo jedan nikada nije bio u zatvoru.

Rad parlamentarnog Saveta i njegovih komisija istovremeno se odvija u Ramali i Gazi, uz pomoć video-sistema koji izabranim predstavnicima dve oblasti omogućava da komuniciraju. Okupacione vlasti zabranjuju većini među njima da pređu desetak kilometara između dva entiteta, koji su sve više razdvojeni.

U Gazi, g. Gazi Hamed, portparol vlade, objašnjava: „Rekli smo Evropljanima da smo spremni za politički kompromis. Ali Zapad mora da prestane sa postavljanjem uslova. Jer kakve nam on daje garancije? I kako možemo da prihvatimo dogovore koje Izraelci odbacuju? Mi smo jasni: ako Izrael prihvati rezoluciju 242 Saveta bezbednosti, mi ćemo prihvatiti. Ali Izrael mora da učini prvi korak, zato što mi nemamo zemlje da ponudimo, jedina stvar koju ćemo moći da ponudimo je bezbednost.”

Palestinci su glasali za Hamas zato što on ima čiste ruke, zato što nije kompromitovan u aferama korupcije, zato što ima široku socijalnu bazu i dobar bilans opštinskog upravljanja. I zbog neuspeha Fatahove strategije. Predsednik palestinskog Centra za ljudska prava u Gazi, g. Raxa Surani objašnjava: „Kao organizacija, Hamas je tu daleko pre svojih rivala. On je jedina snaga na okupiranim teritorijama, drugi su daleko iza njega. Qudi su mu ukazali poverenje zato što su rukovodioci koji su izabrani obični ljudi, kao mi. Gola realnost je ovakva: mi nastavljamo da živimo pod okupacijom. Okupator odlučuje o boji našeg donjeg veša, lekovima koje dajemo našoj deci. Mi se gušimo. Izrael je Arafata optužio da je kum terorizmu i stavio nas pod opsadu; Abu Mazen ga je zamenio i Izrael nije našao za shodno da sa njim pregovara. A sada smo kažnjeni zato što smo slobodno izrazili svoju volju izabravši Hamas. Šta je tu novo? Mi smo već bili određeni da budemo neprijatelji. Ali ono što se sada dešava otvara put dolasku Al kaide.”

Gđa Ravija Šava, nezavisni član parlamentarnog Saveta i jedna od retkih žena u Gazi koja ne nosi maramu, žesti se: „Bila sam protiv Fataha, zato što je vraćao društvo unazad. Zato su ljudi glasali za Hamas. Podržavaću ga dokle god se bude borio protiv korupcije. Za konzervativno i muslimansko društvo kao što je naše, dolazak Hamasa ne predstavlja promenu. Neće nametnuti vlast sličnu homeinijevskoj.”

Ono što potvrđuje u Ramali vrlo laički raspoložena Haleda Xarar, poslanik parlamentarnog Saveta i član Narodnog fronta za oslobođenje Palestine: „Problem za žene nije Hamas već Fatah. Kod poslednjih izbora predložio je vrlo retrogradne zakone sa, na kaznenom planu, povratkom na islam ili ograničavanje maksimalne kazne za zločine časti na najviše šest meseci.” Gđa Mirijam Saleh, koja je diplomirala islamsko pravo, član je parlamentarnog Saveta Hamasa i ministar za žene, insistira: „Da, mi zaista imamo potrebu za društvenom reformom; jednakost u oblasti radnog prava za žene i reforma porodičnog običajnog prava i zakona o nasleđivanju.”

Mnogobrojni su ljudi u Gazi koji su neprijateljski raspoloženi prema Fatahu. G. Sufian Abu-Zeida, bivši ministar za zatvorenike u Izraelu nas prima u svojoj kući blizu logora Xabalija. Da li će Fatah iskoristiti ovaj trenutak prevazilazeći unutrašnje razlike i reformišući se? „Nažalost, vrlo sumnjam u to.” Ovde je zvuk bombardovanja jači. Bombardovanja pre svega pogađaju prašnjave predele koje milicije Fataha i Islamskog xihada koriste lansirajući „kasam” projektile na državu Izrael – većina tih projektila završi u moru. Izraelski odgovor je disproporcionalan i neprekidan, i udara po teritorijama Hanuna i Lahje koji su duž puta prema prelazu Erec.

Nedaleko odatle, u Sudaniji, u vili g. Haleda Al-Jazija, bivšeg Arafatovog savetnika i ministra unutrašnjih poslova u Abasovo vreme, zaglušujuća detonacija prekida tišinu. Telefon kratko zvoni: avion ili bespilotna letelica, nijedno dete nije ubijeno. Razgovor se nastavlja. „Nisam napustio Fatah, koji je otvoren. Jedna mala grupa nas je izdala. Vreme je da ona ode. Fatah je nesposoban da reformiše Organizaciju za oslobođenje Palestine, ostavimo dakle Hamas da se time pozabavi.”

Hamas možda želi da zaustavi nasilje, naročito napade koji polaze od Gaze i koji, priznaju to rukovodioci u nezvaničnom razgovoru, prave štetu i potpuno su nepotrebni. Striktno se držimo već godinu dana primirja. G. Xamil Hilal, sociolog i nezavisni član nacionalnog palestinskog Saveta, misli da je vreme da „Hamas definiše šta podrazumeva pod otporom, naročito kada je u pitanju odnos prema samoubilačkim napadima i prema metama takvih napada.” Više od deset osoba je 18. aprila 2006. ubijeno u Tel Avivu u najsmrtonosnijem samoubilačkom napadu od avgusta 2004. Dok g. Abas izjavljuje da je taj čin „odvratan”, portparol Hamasa, g. Sami Abu-Huhri objašnjava Bi-Bi-Siju da se radi o „aktu samoodbrane (...), prirodnom odgovoru na izraelsku agresiju... Palestinci će nastaviti svoj otpor, ali on se mora ograničiti na vojnike i koloniste.” Zašto nije rekao da je Islamski xihad, a ne Hamas odgovoran za tu akciju? „Nije nam izgledalo poželjno da kažemo da smo skloni miru.” Jer Hamas zvanično nije odustao od nasilja. Tačno je da je prethodne nedelje dvadesetak Palestinaca ubijeno u Gazi od strane izraelske vojske.

Pokret je prešao ipak dugačak put, od oružane borbe i jedinstva svih Palestinaca u borbi protiv sporazuma u Oslu koji su „prodali Palestinu”. Hamasu su bile potrebne godine da bi ušao u političku arenu, što je jedna vrsta priznavanja sporazuma iz Osla, zatim da učestvuje ne samo u opštinskim izborima, već i onim za parlamentarni Savet koji je stvoren u tom okviru.

Unutrašnja debata je utoliko teža ukoliko je rukovodstvo pokreta u više centara: u Gazi, u kojoj je Hamas rođen tokom Prve intifade (1987), koji hoće da zadrži ulogu rukovodioca; u Cisjordaniji; i najzad u inostranstvu (prvo u Amanu, zatim u Damasku). Izborna pobeda, kojoj se Hamas nije nadao i za koju nije bio pripremljen, naterala ga je da upravlja palestinskim vlastima. U opštinama on je pokazao da je pragmatičan i nije sproveo u delo svoju viziju islamskog društva. Ali prilično je nejasan kada je u pitanju budućnost...

Umereni Hanijeh je izabran za premijera, pre nego dr Mahmud Zahar, trenutni ministar inostranih poslova, jedini preživeli iz istorijskog rukovodstva (šeika Ahmada Jasina, Abdelaziza Rantisija, Ismaila Abu-Šanaba su ubili Izraelci). Četrdeset pet mu je godina i skromno živi u izbegličkom logoru Šati u Gazi.

Ali iako Hamas i dalje drži svoje tajne strukture, veliki broj kadrova je na zvaničnim mestima. Politička direkcija organizacije koju vodi g. Haled Mešal, govori i u ime Palestinaca u rasejanju. Unutrašnje snage i one van zemlje imaju različite baze, što daje prostor izvesnim nejasnoćama. Tako pokret nije isključio mogućnost pregovora sa Izraelom na osnovu granica iz 1967. Ali šta će raditi u budućnosti ostaje još uvek vrlo nejasno.

Ipak su trenutni prioritet međunarodni bojkot i unutrašnje napetosti između Fataha i Hamasa. Jedna od prepreka za uspešnu saradnju proizlazi iz činjenice da se Hamas nije pridružio Organizaciji za oslobođenje Palestine. Iako Hamas nije član te organizacije, svi članovi parlamenta automatski učestvuju u nacionalnom palestinskom savetu, organu uprave Organizacije za oslobođenje Palestine... Tako Hamas zauzima 10 odsto mesta u nacionalnom palestinskom savetu a da nije njegov član. Dugo je Hamas protivurečio Organizaciji za oslobođenje Palestine (PLO) kao „jedinom legitimnom predstavniku palestinskog naroda”, ali od kada je u Kairu potpisana deklaracija od strane 13 palestinskih pokreta, 17. marta 2005, on priznaje PLO sve zahtevajući 40 odsto stolica u njegovom vođstvu.

Bivši ministar i nezavisni poslanik, možda budući ministar inostranih poslova u vladi nacionalnog jedinstva, g. Ziad Abu-Amr potvrđuje da je on „treći glas”. U svojoj kancelariji u Gazi, dok se čuje zvuk bombardovanja, on se čudi pozicijama nove vlade: „Ironija je konstatovati da je Hamas priznao PLO kao jedinog legitimnog predstavnika Palestinaca u trenutku kada je bio običan pokret, a odbija da to učini u svojstvu vlade. Obično je vlada umerenija od partije. I vraća se na temu propasti pokušaja stvaranja vlade nacionalnog jedinstva: „Tačka sukoba bio je politički program Hamasa. Rukovodioci su izgleda prihvatili da prepuste važna mesta, pod uslovom da se ne potopi njihov program. Kada govore o podeli vlasti, ne žele da ograniče svoju moć odlučivanja. Izgleda da žele da uvedu neku vrstu svoje posebnosti u politiku. Smatraju da je obeščašćujuće da se povežu sa dekadentnim nacionalistima. I posle izborne pobede nisu smatrali da je to neophodno. Iako su mogli, sa svojom ubedljivom pobedom, da naprave i kompromise.”

Jedna od tačaka sukoba ticala se kontrole prelaza u Rafi, između Gaze i Egipta, koje su hteli da imaju kontrolori iz Evropske unije. Hamas je prihvatio odluku, ali ne na način na koji je ona doneta: „Saznali smo o tome iz novina”, objašnjava jedan od zvaničnika. Odluka g. Saida Siamsa, ministra unutrašnjih poslova, koja je doneta u aprilu, o stvaranju jedinice od 3 000 ljudi za pomoć policiji i bezbednosti, izazvala je drugi sukob. Na čelo te jedinice imenovan je g. Xamal Abu Samgadana, komandant narodnih komiteta otpora, koga traže Izraelci. G. Abas je tu odluku odmah nazvao „nelegalnom i neustavnom”. Te snage su ipak stupile na dužnost 17. maja.

U Gazi, okružen telohraniteljima, portparol ministra unutrašnjih poslova g. Haled Abu Hilal, tvrdi: „Mi imamo nacionalni program. Ja sam dao ostavku u Brigadama Al-Akse da bih postao portparol ministra Hamasa, ne napuštajući Fatah. Moja žena je u Hamasu, moj šurak u Nacionalnom frontu za oslobođenje Palestine. Ali svi smo protiv korupcije.” I dalje kaže: „Snaga koju smo stvorili počeće da vraća javne površine koje su rasparčavane u klimi anarhije u kojoj smo živeli. Mi hoćemo podršku velikih porodica, klanova i muhtara (lokalnih vođa) da bismo konfiskovali nelegalno oružje. Mi hoćemo da obnovimo naše uništeno društvo, ne samo uništeno okupacijom, već i Fatahom.”

Napetost je opet porasla za jedan stepen kada je g. Haled Mešal optužio predsednika palestinske vlasti da se urotio sa Sjedinjenim Državama i Izraelom da bi destabilizovao vladu. Pristalice Fataha su izašle na ulice, sukobi su se dogodili na univerzitetima i bilo je četrdesetak ranjenih, što je dovelo do toga da g. Abas otkaže defile Fatahovih milicija. Članovi ovog pokreta su 23. aprila osvojili na juriš opštinu Nablus i ministarstvo zdravlja u Gazi, koje je najavilo smanjenje troškova od dva miliona dolara mesečno.

U Ramali dvojica ministara su se nedvosmisleno ogradili od Hamasa. Zamenik premijera i ministar obrazovanja, g. Šaer tvrdi: „Da budemo jasni: Hamas može imati spoljne saradnike, ali je ovde reč o nacionalnom dijalogu. Nije nam potreban Haled Mešal. On ne predstavlja vladu.” Sa svoje strane, g. Abdel-Razek objašnjava: „Mešalova izjava je izvrnuta: on je govorio samo o jednoj grupi ljudi. Ali nije bio dobar trenutak da se to kaže i neke stvari koje je rekao su bile pogrešne.”

Dok su trajali sukobi u Gazi, 8. maja, ostavljajući tri mrtva i jedanaest ranjenih, gospoda Abas i Hanijeh su se sreli da bi raspravljali. Duh pomirenja je bio primetan i u zajedničkoj izjavi koja je potpisana 11. maja od strane zatvorenih rukovodilaca svih palestinskih organizacija, i Islamskog xihada, i naročito od strane g. Bargutija, lidera Fataha u Cisjordaniji, i šeika Haleka Načea iz Hamasa. Ova izjava podrazumevala je prihvatanje nezavisne palestinske države na svim teritorijama okupiranim 1967, pravo na povratak i slobodu za zarobljene, i tražila je reformu PLO. Istog dana u Kataru g. Mešal je pozvao na jedinstvo između Fataha i Hamasa, ali na drugoj osnovi, „oslobođenju Palestine i borbi za slobodu”.

Da li to ukazuje na podelu vlasti koja bi izbegla propast? G. Abdel-Razek je optimista: „Uspećemo u saradnji između vlade i predsednika, i to će nas na kraju dovesti do vlade nacionalnog jedinstva ako smo strpljivi i ako pravimo ideološke kompromise. Tako će vlada biti u stanju da zauzme mekše pozicije, što Hamas kao organizacija ne može.”

Takav bi scenario bio bolji. Ali, ako je finansijska kriza izbegnuta, da li će Hamas i Fatah doći do kompromisa? Profesor Žorž Žiakaman, iz Ramale, ne misli tako: „Niti jedna od dve strane nije spremna na to.” Wegovo rešenje? Vlada tehnokrata, sa velikim procentom prosvetnih radnika, mogla bi biti kompromisno rešenje. Drugi scenario bi bio činjenje koraka ka vladi nacionalnog jedinstva, sa prepuštanjem jednog ili dva ministarstva.

A ako to propadne? „Daćemo ostavku časno”, tvrdi g. Gazi Hamed, portparol vlade. Kao što primećuje g. Abdel-Razak: „Ako vlada padne, Hamas će biti još uvek moćan i parlamentarni Savet i okupacija još uvek će biti tu. Ali politički sistem će propasti.” Tada će Izrael morati direktno da administrira palestinskim teritorijama. Takva perspektiva je ponovo pokrenula raspravu o ulozi palestinske vlasti. U vreme u kome je mirovni proces stao, kakva je njena uloga, ako ne da plaća službenike i zaposlene? Kakva god bila budućnost, Hamas neće nestati.