Između reformi i raspuštanja

Dok avet ubistava i samoubistava i dalje kruži kasarnama Srpske vojske, a visoka delegacija Generalštaba i Ministarstva Srbije razgovara sa svojim domaćinima u Vašingtonu, vojni zvaničnici u Beogradu najnovije nesreće i tragedije pokušavaju da objasne ukupnim lošim stanjem u društvu, kriminalom, narkomanijom i propalim brakovima zbog čega, navodno, eto, vojska dobija i sve lošiji ljudski materijal. Ispada da je celo društvo, maltene narod loš, pa ni vojska ne može biti bolja. Da onda promenimo narod?

Ako čelni ljudi Srpske vojske javno kažu da je sadašnji vojni rok od šest meseci nedovoljan za kvalitetnu obuku i da se deo nesreća događa i zbog toga, zašto se vojni rok ne produži, jer takvih slučajeva bilo je već u Evropi? Naravno, to je onda političko pitanje, a političari gledaju samo na to kako bi se takva odluka odrazila na potencijalne glasače. I tu zapravo i počinje kvadratura sadašnjeg začaranog kruga Srpske vojske i njenih dijagnoza.

Naime, prva i najopasnija je dijagnoza pokušaja zloupotrebe Srpske vojske u unutrašnjopolitičke svrhe. Sve dok je postojao tročlani Vrhovni savet odbrane, sa dva člana iz Crne Gore, iz Vašingtona nikada nisu stizale tako izričite i jasne pohvale reformama u našoj vojsci. Tek što se Crna Gora državno osamostalila, eto nama lepih reči i pohvala za vojne reforme od strane američkih kongresmena koji o tome pišu čak i predsedniku SAD DŽordžu Bušu. On, naime, nije o tome još ništa ni čuo ni znao. Pismo američkom predsedniku o vojnim reformama u Srbiji samo je još jedno pismo koje, zapravo, SAD treba da politički podrže u Srbiji. Jedno slično pismo srpskog kokusa napisano je još ranije, no problem je kada u tu vrstu korespondencije uvlačite Srpsku vojsku sa njenim znanjem ili bez njega. Jer, nisu senatori i kongresmeni ulazili u kasarne Srpske vojske da bi se zaista uverili u stepen reformi, njima je to sugerisano. I, eto, mi smo sada zahvaljujući tim kongresmenima proglašeni liderima vojnih reformi na Balkanu, ali ne možemo još da uđemo u Partnerstvo za mir. O NATO-u da i ne govorimo. Sve zbog generala Ratka Mladića. Ako pismo može da postigne da Buš zaboravi na tu “sitnicu”, živelo pismo i njegovi autori!

Sledeća dijagnoza stanja Srpske vojske jeste mogućnost da vojska postane svrha samoj sebi, da se reforme vrše radi reformi, a ne da oružane snage ove države budu jače. Floskule o manjoj, efikasnijoj, jačoj i jeftinijoj armiji posle reformi, već je i mučno slušati. Odbrana nikada nije bila jeftina stvar, pa neće biti ni u budućnosti, jer profesionalci će sigurno više koštati nego regruti, bez obzira na to koliko ih bude manje u odnosu na sadašnji mešovit sistem popune oružanih snaga.

I dimenzionisanje brojnog stanja vojske upravo dokazuje tu mogućnost da Srpska armija postane svrha samoj sebi. Jer, prema nedavno predočenom nacrtu Strateškog pregleda odbrane, Srpska vojska bi u godinama koje dolaze trebalo da ima oko 21 000 profesionalnih pripadnika. Problem Kosmeta se u tom pregledu uopšte ne spominje, kao uostalom ni činjenica da Kosovski zaštitni korpus, odnosno OVK, može za 24 sata da mobiliše oko 75 000 vojnika. Istina, u Strateškom pregledu odbrane zaštita državne teritorije i odvraćanje od oružane agresije na Srbiju stavljeni su na prvo mesto, ali šta to znači ako se malo dalje kaže i “da je agresija na Srbiju sada malo verovatna”? Da li je eventualna nezavisnost Kosmeta agresija na Srbiju? Šta da se radi ako se najviši državni vrh unapred javno odriče bilo kakve upotrebe vojske radi zaštite Srba na Kosmetu?

Radi čega je onda Srbiji i Srbima uopšte i potrebna vojska? Zbog borbe protiv ptičjeg gripa, elementarnih katastrofa, ili kuvanja pasulja? Zbog mirovnih misija u Iraku ili Avganistanu, koje su proglašene za mogući brend vojske i Srbije? Blagi bože, iz tih “mirovnih” misija, koje su pravi ratovi, svi već polako beže: iz Iraka su već otišli Španci, sada odlaze Italijani i Japanci, otišli su Korejci, Ukrajinci, Australijanci... Otišao je ko god je mogao, ostaće samo Poljaci i Bugari kao najverniji američki saveznici u Evropi. Topovsko meso? Samo još nedostaju Srbi.

Kada i ako Srbija svoju vojsku do 2010. godine svede na 21 000, ili nešto malo više pripadnika, a vojnici kažu da upravo za toliko i imaju para, ona će vojno biti potpuno inferiorna na Balkanu. Naravno, to ne bi trebao da bude problem, ali samo ako Srbiji ostane Kosmet u kakvoj-takvoj formi, i ako Srbija uđe u evroatlantske integracije. U svakoj drugoj konstelaciji odnosa snaga broj od 21 000 vojnika biće i direktno provocirajući faktor za strategije država koje okružuju Srbiju.

Izjave najviših zvaničnika iz Tirane koji javno kažu “da ne mogu garantovati da se Kosovo i Albanija neće ujediniti posle sticanja nezavisnosti Kosova”, samo su deo raznih postkosovskih balkanskih scenarija. Ako se to, dakle, i dogodi, ko će biti odgovoran u Srbiji? Političari koji vojnicima nisu na vreme dali pare, ili generali koji bar iz protesta nisu na vreme javno dali ostavke, već su to sve mirno prihvatili i rekli “da, eto oni imaju samo toliko para i takvu vojsku mogu da naprave”?

Kakva se, dakle, sada Srpska vojska pravi? Kakva je njena vizija do 2010. godine? U ukupnom broju pripadnika vojske njih 15 odsto bili bi oficiri, 25 odsto podoficiri, 45 odsto profesionalni vojnici i 15 odsto civilna lica. Osnovna organizaciona struktura biće na nivou bataljon-divizion-eskadrila. Vojska će biti sastavljena od Snaga za reagovanje, Glavnih snaga i Snaga ojačanja. Umesto sadašnje Komande operativnih snaga predviđa se formiranje Združene operativne komande kao neka vrste Združenog generalštaba po uzoru na SAD. Kopnena komponenta vojske će imati četiri brigade, ali punog sastava, biće to, naime, ozbiljne brigade što se broja vojnika tiče, zatim jednu mešovitu artiljerijsku brigadu, specijalnu brigadu, rečni odred, centar za obuku i neke manje jedinice. Od vojske se traži modularnost, raspoloživost i sposobnost za razmeštanje. Od nje se očekuje i sposobnost akcije u uslovima asimetričnih i nelinearnih dejstava. To su sve formulacije iz nacrta Strategijskog pregleda odbrane koje običan Srbin iz Kosovske Mitrovice teško može da prevede na svakodnevni život: može li on dole bezbedno da živi, ili ne može? Ko mu to može da garantuje?

Što se tiče modernizacije, ili kupovine naoružanja, stanje je katastrofalno, jer vojska još troši resurse bivše JNA.

Nekada jedan od tri najbolja tenka u svetu, jugoslovenski M-84 sada je zastareo, ali osim kompanije “Jugoimport-SDPR” koja ga je modernizovala za strano tržište na nivo najnovijeg ruskog tenka T-90, niko u Srpskoj vojsci ne sme da kaže da je oklop tog tenka u nekadašnjoj verziji danas loš, da je uređaj za gađanje neadekvatan savremenom boju u noćnim uslovima, da mu je radio-oprema zastarela. Pričaju se priče da će biti dovoljno da se po jednom tenku M-84 u svakom vodu tenkova izvrši modernizacija radio-opreme radi kompatibilnosti sa NATO tenkovima. Da taj jedan tenk vodi ostale kao predvodnik slepce. Šta ako protivnik pogodi baš taj tenk?

Broj tenkova trebalo bi da se smanji na 212 komada M-84, a da se svi preostali tenkovi T-72 ponude tržištu za prodaju. Nijedna od država sveta koja poseduje tenkove T-72 nije ih još bacila u staro gvožđe. Po svemu sudeći, Srbi će biti prvi i u tome.

Predviđeno je ukidanje oklopnih brigada i prelazak na britanski model oklopnih bataljona, pri čemu mi nemamo ni artiljerijsku ni vazduhoplovnu podršku koju takvi britanski bataljoni imaju u vidu samohodne artiljerije, sopstvenih helikoptera, ili avijacije kopnene vojske. Britanski model je uzet, jer uz njega ide i adekvatan model logistike. Ne morate ništa samostalno da razmišljate, ili izmišljate, sve dobijete gotovo i izračunato. Tako smo, uostalom, napravili i reorganizaciju Generalštaba i Ministarstva odbrane: Slovenci su je dobili od NATO-a, Hrvati od Slovenaca, Srbi od Hrvata, Makedonci od Srba, za one u BiH to i nije bilo toliko važno, jer imaju komandu NATO-a u Sarajevu, Crnogorci će, ako nisu sve papire već odneli u Podgoricu, tek videti od koga da prepišu. Šta da se radi kada je jezik isti ili sličan...

Važna stavka u reformi vojske jeste i novi pokušaj objedinjavanja vojne obaveštajne službe i vojne službe bezbednosti u jednu agenciju u kojoj bi radilo oko dva odsto brojne veličine sistema odbrane. U toj novoj agenciji bi dominirala vojna obaveštajna, pa bi služba bezbednosti bila tek jedno od odeljenja vojne obaveštajne službe. To je svojevremeno još pre 15 godina pokušao da napravi u vojsci Jugoslavije i general Domazetović pa nije uspelo. Kopiranje američkog modela DIA i FBI u Srbiji nije moguće, jer je američka obaveštajna i kontraobaveštajna zajednica država u državi. Druga je stvar, naravno, ako bi civilna BIA preuzela i kontraobaveštajnu zaštitu jedinica Srpske vojske. Za sada su za tako nešto mali izgledi, jer i tu imamo politiku...

Što se tiče vazduhoplovnih snaga i protivvazduhoplovne odbrane, nacrt Strategijskog pregleda odbrane predviđa komandu, dve avio-baze, raketnu brigadu PVO, centar VOJni, centar za obuku i neke manje jedinice. Ništa se ne kaže o izboru budućeg borbenog aviona. Tačno je da je to, pre svega, strateška politička odluka države, ali od najave ministra odbrane Zorana Stankovića da će biti izvršen remont pet preostalih “migova-29” prošlo je već dosta meseci a da remont ni prvog aviona još nije počeo, niti se zna ko će ga raditi. S druge strane, u zadatke vazduhoplovnih snaga i PVO zacrtana je i odbrana vazdušnog prostora. Čime?

Sve to onda postaje neozbiljna priča, koja u pitanje dovodi i sve pohvale o reformama vojske.

Srpskom vojskom sada se komanduje ne zakonom, već uredbama i diskrecionim pravom ministra odbrane. Između armije i jednog dela društva kao da se pojavljuje jaz, tihi raskol između većine pripadnika oficirskog kadra i kreatora vojne politike, pri čemu je pozadina krize još uvek relativno tajanstvena. Raslojavanje postoji i između oficira penzionisanih od pre dve godine i onih koji su u penziju otišli mnogo ranije, a sve zbog nejednakih penzija, što je sve opet protivzakonito, pa država protiv sebe ima zbog toga oko 60 000 sudskih tužbi. I penzionisani podoficiri dovedeni su na ivicu egzistencije sa penzijama od po

12 000 do 15 000 dinara, a to su ljudi koji su tokom karijere promenili i do deset garnizona. Oni su sada osnovali svoje profesionalno udruženje da se bore za svoja stečena prava.

Vojna akademija je umrtvljena, na konkurs za nove pitomce javilo se svega njih dvadesetak. Vojnotehnički institut su napustili najbolji stručnjaci, taj se institut u međuvremenu ujedinio sa vazduhoplovno-tehničkim institutom po principu spajanja tehnologija aviona i kamiona, odnosno po principu “i babe i žabe”. Nijedno vozilo Srpske vojske nema motor “evro-3” da bi izašlo van teritorije države na neku vežbicu u okviru Partnerstva za mir. Vozila za neku mirovnu misiju Srpska vojska takođe nema, pa kada je predložena modernizacija i modifikacija postojećeg oklopnog automobila u vozilo “vuk”, i to je odbijeno.

Piloti lete po dva ili tri sata godišnje, dok NATO standardi zahtevaju najmanje 150 sati godišnje. Pitanje evroatlantskih vojnih integracija, pre svega je pitanje obučenosti jedne armije, njena interoperatibilnost jeste stvar njene moderne opreme i dobre uvežbanosti. To su kriteriji po kojima vas ocenjuju u vojnom smislu ako hoćete u neki savez.

Kod nas se reforme za sada svode na proces smanjivanja brojnog stanja vojske i neke kozmetičke promene, ali i na intelektualno razoružavanje armije. Jer, priče o reformama svele su se na ukidanje, ili objedinjavanje pojedinih jedinica, reorganizaciju Ministarstva odbrane i Generalštaba po NATO modelu, što sve i nije zahtevalo mnogo vremena. Usput su izvedene i neke ozbiljnije vežbice poput hvatanja terorista na Đerdapu i spasavanja jednog utopljenika na Jadranu, malo gađanja pitomaca Vojne akademije na Pasuljanskim livadama i sada je u toku formiranje Prve brigade kopnene vojske koja bi trebalo da bude odgovorna za celu teritoriju Vojvodine.

Iz našeg Ministarstva odbrane široj javnosti još nije predočena jasna vizija buduće koncepcije odbrane zemlje, jer nacrt Strateškog pregleda odbrane to ipak nije. Kakvi treba da budu uzajamni odnosi armije i društva, u kojoj su mogućoj vezi sve buduće reforme oružanih snaga i budući ustav, i konačno, da li je ideja o bezbednosti zemlje još uvek zasnovana na sposobnosti vođenja rata. Ako je ta ideja na ovim prostorima konačno mrtva, ukinuta ili zabranjena, onda su za bezbednost države dovoljne i jedinice policije i žandarmerije.

No, kao što se vojnim licima ne sme dozvoliti monopol na procenu ratne opasnosti, a to je zapravo centralno pitanje za sve odluke u sferi odbrane, isto tako ne sme se praviti takva procena ne uzimajući u obzir njihovo mišljenje. Neophodan je dijalog vojnih i civilnih stručnjaka. Faktor vojne snage i danas je vrlo značajan diplomatski adut, ali vrsta i obim odbrane neke zemlje zavise i od promenljivih faktora: geopolitičke i geostrateške situacije, kao i od eventualne konkretne pretnje.

Srpska orijentacija političko-strateških zadataka u stručnom vojnom planiranju od tri postojeća velika oslonca: situaciju kod komšija, evroatlantske perspektive i opšteevropske globalne odnose, za sada ozbiljno tretira samo evroatlantske perspektive. Nekadašnja manje ili više apstraktna logika plana za odbranu zemlje, otežavanje napredovanja stranih trupa preko teritorije sopstvene države zamenjena je, sada, sofističkim konceptom gde trupe i nisu vezane za teritoriju, i gde je borba protiv terorizma dobila primat. Preventiva i posledice, problem je što ponekad između toga naiđe i poneki rat.

Dakle, nazovimo stvari pravim imenom; slabljenje naše odbrane nije rezultat samo finansijskih poteškoća države. Cinizmu se pridružila i prevrtljivost i posle brojnih amputacija koherentnost projektovanog modela vojske ozbiljno je ugrožena. Naučni kadar je razjuren, ili penzionisan bez ikakvog ozbiljnijeg kriterija, oprema i naoružanje su zastareli i ne održavaju se kako treba, savremena municija nedostaje, a Ministarstvo odbrane prošle godine od naše vojne industrije nije naručilo nijednu pušku i nijedan metak. O haj-teh opremi samo se sanja.

Da li je izlaz u ukidanju vojnog roka i potpunoj profesionalizaciji oružanih snaga, kao što je to nedavno najavio ministar odbrane Zoran Stanković? Kida li se time veza između naroda i armije, ili je vojna obaveza dogma predindustrijskog doba? Da li je došao kraj 200-godišnje istorije vojne službe i mobilizacije društva koja je išla uz to? Ima li Srbija danas, ili sutra para za profesionalnu vojsku od 21 000 do

30 000 pripadnika? Da li joj je u slučaju krize dovoljna tolika vojska? Jer, bez vojne obaveze nema ni ratne armije, nema obučenih rezervista, nema mobilizacije za nacionalnu odbranu.

Oduvek su se u nevoljama Srbi klanjali Bogu i vojniku. Kada one prođu, Bog se zaboravi, a vojnik ne poštuje...

Sovjetski muzej Generalno gledano, Balkan je i dalje područje krcato oružjem i bremenito izazovima. Veći ratni sukob, naravno, nije moguć, jer su svi već umorni i iscrpljeni raznim ratovima Kakva budućnost na vojnom planu očekuje Balkan u 2006. i u 2007. godini? Da li se nalazimo u prelaznoj fazi između bezbednosno-političkog poretka posle hladnog rata i postkonfliktnog poretka sa velikim neizvesnostima, u kojem su ideje o ravnoteži vojne moći odigrale svoju ulogu? Dakle, može li na Balkanu izbiti sukob manjeg, ili ograničenog opsega, ili je vreme ratova na ovim prostorima završeno? U terminologiji Zapada “vannatovska” Evropa još uvek je prostor bivše Jugoslavije bez Slovenije. To se područje, sa stanovišta zapadnih analitičara, sada smatra ipak pacifikovanim sa malom mogućnošću izbijanja rata većih razmera. Upravo u tom kontekstu Zapad i procenjuje budućnost i ulogu oružanih snaga nekih balkanskih država kvalifikujući ih kao “posthladnoratovske armije sa borbenim arsenalima nalik muzejima sovjetske ratne tehnike pred zatvaranje”. Važi za sve U krugovima NATO-a u Monsu i Briselu zato i smatraju da armijama bivših jugoslovenskih republika predstoji temeljita rekonstrukcija i dobro promišljanje kakve ih misije u budućnosti čekaju. Program Partnerstvo za mir, prema zapadnim analitičarima, od ključne je važnosti za lakše reforme tih armija i određivanje njihove budućnosti. U tom smislu NATO očekuje da će države na prostoru nekadašnje Jugoslavije posebno forsirati razvoj specijalnih jedinica, koje bi mogle biti upotrebljene u borbi protiv međunarodnog terorizma širom sveta. Slovenija i Hrvatska sa svojim specijalnim jedinicama već učestvuju u operacijama u Avganistanu, dok je Makedonija poslala jedinicu elitnih komandosa u Irak, a BiH jedinicu za razminiranje terena u Irak, vojne posmatrače u Eritreju i na Istočni Timor. Hrvati imaju vojne posmatrače u Eritreji, Sijera Leoneu, na pakistansko-indijskoj granici i u Zapadnoj Sahari. Što se tiče Srbije, zanos nekih političara u Beogradu, koji su Vašingtonu svojevremeno obećavali čak i do 1000 vojnika za Avganistan ili Irak, sada je nestao, jer po svemu sudeći, javnost nije raspoložena za tako nešto. Istina, još uvek je u opticaju misija na Haitiju, gde bi trebalo da ide inženjerijska jedinica. Manja sanitetska grupa već je prisutna u Kongu, a vojnih posmatrača iz SCG ima u Sijera Leoneu, a bili su i na Istočnom Timoru. Dakle, ono što je zajedničko svim armijama na postjugoslovenskim prostorima jeste činjenica da one, kao i uostalom i matične države, svoju budućnost više ne mogu samostalno da kreiraju. Nije sporno da već postoji međunarodna metodika prelaska na savremenu vojsku i da reformama oružanih snaga ne treba da se bave samo vojnici. Naravno, bezbednost nije sve, ali ništa nema bez bezbednosti. Onaj ko u krizi nema više šta da uloži sem svoje egzistencije, taj je unapred izgubljen, jer bez obzira na sve promene u Evropi, pitanje vojne moći nije nestalo, već se samo postavlja na novi način. Srbija Trenutno Srpska vojska ima pod oružjem oko 37 000 pripadnika, od čega je oko 32 000 u kopnenoj vojsci koja raspolaže sa 730 tenkova T-55, 228 tenkova M-84, zatim 62 tenka T-72, 555 borbenih vozila pešadije tipa M-80, oko 1 100 topova, više od 100 višecevnih raketnih bacača, oko 2 000 protivavionskih topova, te veći broj raketnih PVO sistema. Vazduhoplovne snage poseduju 70 borbenih aviona, 40 borbenih i 27 transportnih helikoptera, u rezervi je još 45 borbenih aviona. Rečna flotila ima na listi sedam vrlo modernih minolovaca i nekoliko patrolnih i desantnih čamaca. Beograd svojom vojnom politikom nije uspeo da povisi cenu svake eventualne agresije sa pravca Kosmeta, niti je svojom odbrambenom politikom, koja treba da bude odlučnija i jasna, snizio premiju eventualnog proglašenja Kosova za nezavisnu državu. Umesto toga u procesu traljavih reformi i bednog vojnog budžeta u pitanje se dovodi i sama armija što je poigravanje sa svakom razumnom merom bezbednosti. Odricanje od manifestovanja svog suvereniteta u vazdušnom prostoru zbog nedostatka ispravnih borbenih aviona vrlo brzo će se pokazati kao eklatantna slabost državnog suvereniteta. Makedonija Oružane snage Makedonije broje danas 12.000 pripadnika svrstanih u dve pešadijske brigade Snaga za brzu reakciju, Glavne snage sa po jednim oklopnim, artiljerijskim, PVO, inženjerijskim, logističkim i policijskim bataljonom, te sa jednom izviđačkom i ABHO četom, kao i Snage strateške rezerve sa dve rezervne i šest teritorijalnih rezervnih brigada. Od težeg oružja i oruđa vojska Makedonije raspolaže sa 125 tenkova T-55 i T-72, sa 20 borbenih vozila pešadije BMP-2 i oklopnih automobila BRDM-2, oko 250 oklopnih transportera M-113A, BTR-70, BTR-80, “leonidas” i “hermelin”, 210 topova različitih kalibara i 12 višecevnih raketnih bacača. Na jezerima je flotila od pet patrolnih čamaca, dok je ratna avijacija ne tako davno raspolagala sa četiri iznajmljena borbena aviona Su-25 i 12 borbenih i sedam transportnih helikoptera. Iz Brisela je još prošle godine na račun Skoplja došla procena “kako Makedonija ima više oklopnih vozila nego što zemlji te veličine treba”. To će sigurno dodatno ojačati stavove svih onih u Makedoniji koji već duže tvrde “da je NATO, zapravo, razoružao Makedoniju i na nju izvršio i vrši veliki pritisak da se sama ne brani od velikoalbanskog separatizma kako bi ostao, na neki način, arbitar i okupaciona sila u suverenoj Makedoniji”. Dakle, ima onih koji misle da NATO snosi deo krivice za krizu koja je makedonsku državu pre nekoliko godina i dovela na ivicu raspada. Ambivalentan odnos Makedonije prema NATO-u datira od 1999. i bombardovanja Jugoslavije. Makedonska vlada bila je na strani NATO-a, ali je većina građana Makedonije bila solidarna sa Jugoslavijom. U to vreme su, posle bombardovanja Jugoslavije 1999. i Albanci u Makedoniji shvatili da je NATO na njihovoj strani. Do pozitivnog raspoloženja građana Makedonije prema zapadnom vojnom savezu dovelo je možda i saznanje da sopstvene oružane snage ne bi bile u stanju da savladaju teroriste ONA da ih Zapad nije prisilio na umerenost. I Makedonci i Albanci u Makedoniji postigli su konsenzus oko članstva u NATO-u i to je jedno od malobrojnih političkih pitanja oko kojeg se slažu. Makedonija je članica Partnerstva za mir. Hrvatska Pod oružjem Zagreb ima 20 800 ljudi, od čega u kopnenoj vojsci 14 000 pripadnika raspoređenih u četiri zborna područja. Od težeg naoružanja tu je 286 tenkova tipa T-55, T-72 i M-84, oko 140 borbenih vozila pešadije, oklopnih automobila i transportera, oko 1250 komada artiljerije raznih kalibara, 450 protivavionskih topova. Ratna mornarica ima jednu malu podmornicu, tri vrlo moderne raketne topovnjače opremljene švedskim raketama RBS-15, te manji broj pomoćnih i desantnih brodova. Hrvatsko ratno zrakoplovstvo ima 2.450 pripadnika i 28 borbenih aviona, kao i devet borbenih i 23 transportna helikoptera. Od aviona to su aparati mig-21, a od helikoptera tu su Mi-24 i Mi-8 i Mi-17. Inače, Hrvatska je od trenutka osamostaljenja razvila solidnu vojnu industriju, koja proizvodi razne vrste oružja i oruđa, od pešadijskog naoružanja do topova i tenkova. Članica je Partnerstva za mir, želi u NATO i već godinama ima vrlo blisku vojnu saradnju sa SAD. Iz NATO-a su najveće primedbe stizale u vezi s reorganizacijom hrvatskih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, jer iz obaveza predviđenih Akcionim programom za članstvo u zapadnom vojnom savezu Zagreb mora da zadovolji sve bezbednosne kriterije NATO-a, pre svega oko zaštite tajnih podataka po NATO standardima. U tom kontekstu Hrvatska mora da ima agenciju za zaštitu bezbednosti sistema veze, agenciju za distribuciju klasifikovanih tajnih dokumenata i propise o zaštiti podataka iz domena vojne industrije. Tu su i propisi i zakoni o zaštiti državne i vojne tajne i posebne odredbe o odgovornosti za njihovo čuvanje. Po standardima NATO-a Hrvatska mora da izvrši bezbednosnu proveru najviših državnih, vojnih i diplomatskih funkcionera i da propiše sva mesta u administraciji koja će biti obuhvaćena tim proverama. BiH Vojska će na teritoriji Republike Srpske imati manje od 4.000 pripadnika, njena ratna avijacija sada ima sedam aviona tipa “orao”, devet aparata tipa “jastreb “ i jedan “super-galeb”, kao i 11 transportnih helikoptera Mi-8 i 20 helikoptera “gazela”. Od tenkova tu je 137 tipa T-55 i M-84, oko 200 borbenih vozila pešadije i oklopnih transportera i automobila, 620 topova, 58 višecevnih raketnih bacača, osam balističkih raketa “frog-7” dometa 80 km, 980 PVO topova... Armija Federacije BiH smanjuje se na oko 9 000 ljudi sa 190 tenkova ruskog, američkog i francuskog porekla, od T-55, do M-60A3, oko 160 oklopnih transportera, borbenih vozila pešadije i oklopnih automobila, oko 900 topova, 103 višecevna raketna bacača, tri transportna helikoptera Mi-8 i 15 američkih borbenih tipa UH-1H. Armije Federacije BiH i Republike Srpske su u fazi ujedinjavanja na strateškom i komandnom planu i u fazi smanjivanja i uništavanja viška naoružanja i vojne opreme. I jedna i druga vojska prešle su na potpuno profesionalan način popune, pa u BiH više nema klasičnog služenja vojnog roka. Glavni elemenat bezbednosti u BiH bile su snage SFOR-a, a sada su trupe EUFOR-a. Generalno gledano, Balkan je i dalje područje krcato oružjem i bremenito bezbednosnim izazovima, od Bosne do Kosmeta i Makedonije. Veći ratni sukob, naravno, nije moguć, jer su svi već umorni i iscrpljeni raznim ratovima u bliskoj prošlosti. No, sukob sporadičnog karaktera nije isključen, jer na Balkanu još je mnogo nerešenih stvari...