Sudar Buša i “NJujork tajmsa”

Amerika ima novu aferu vezanu za tajne programe vlade u kojima se, pod vidom borbe protiv međunarodnog terorizma, povređuju ljudska prava i slobode.

Posle niza otkrića – o mučenju zarobljenika u Iraku i u bazi Gvanatanamo, o tajnim zatvorima i tajnim letovima CIA u Evropi, o nametanju obaveze evropskim aviokompanijama da američkim vlastima dostavljaju poverljive podatke o putnicima koje prevoze za Ameriku, o prisluškivanju telefonskih razgovora i nadgledanju elektronske pošte građana – sada je u javnost izašlo i to da SAD u potaji kontrolišu međunarodne tokove novca i privatne račune stranaca u bankama širom sveta.

“NJujork tajms” je otkrio – a za njim su sledili “Volstrit d`ornal” i “Los Anđeles tajms” – da američke obaveštajne službe, prevashodno CIA i FBI, već blizu pet godina, to jest od terorističkog napada na NJujork i Vašington 11. septembra 2001, koriste banku podataka organizacije SVIFT (što je skraćeno ime Društva za svetske međubankarske finansijske telekomunikacije) u potrazi za potencijalnim teroristima i njihovim finansijerima. SVIFT objedinjava oko osam hiljada banaka širom sveta i ima uvid u godišnji promet novca od oko šest biliona dolara.

Objavljujući informaciju o tajnom američkom nadgledanju tokova tuđeg novca, “NJujork tajms” je bio i ovoga puta – kao i prilikom objavljivanja informacije o prisluškivanju telefona i kontroli elektronske pošte građana – motivisan prevashodno načelom o neophodnosti poštovanja zakona i prava i slobode ljudi i u ovakvim bezbednosnim operacijama.

Bela kuća je reagovala uvređeno i ljutito, pa se rasprava o tokovima novca i svrsishodnosti otkrivanja tajnog vladinog programa pretvorila u sudar između predsednika Buša i “NJujork tajmsa”, koji se potom preobratio u spor oko slobode štampe.

Ne imenujući “NJujork tajms”, Buš je rekao: “Kongres je bio upućen. Za ono što smo činili bili smo u potpunosti ovlašćeni po zakonu. A otkrivanje programa je sramno. Mi smo u ratu sa grupom ljudi koji žele da naškode Sjedinjenim Državama, pa oni ljudi koji su provalili program i list koji je to objavio nanose veliku štetu Americi.”

On je, kao što se vidi, uveren da nije prekoračio ovlašćenja koja mu daju Ustav i Kongres i da je sve rađeno po zakonu – a da se i ne govori o tome koliko je teroriste lakše otkriti ako se sazna ko im šalje novac.

Potpredsednik Dik Čejni, koji se oglasio pre Buša, bio je žešći. Optužio je “NJujork tajms” da je otežao odbranu zemlje od terorističkih napada, jer je objavio informacije o “vitalnom programu nacionalne bezbednosti”. Program je, po Čejniju, donosio dragocene obaveštajne podatke i “uspešno pomogao da se spreče terorističke zavere”. I za njega je postupak “NJujork tajmsa” “sraman”, kao što je “sramna” i Pulicerova nagrada koju je list dobio za pisanje o prisluškivanju.

Neki desničarski političari pokrenuli su kampanju protiv lista. Tražili su od javnog tužioca da se urednici “NJujork tajmsa” krivično gone za otkrivanje državnih tajni, a jedan od njih je čak zahtevao da se “NJujork tajmsu” sudi za izdaju! Istovremeno, kongresmeni opozicione Demokratske stranke izrazili su zabrinutost “što Bušova administracija još jednom povređuje ustavna prava nedužnih Amerikanaca”. Neke nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava osudile su postojanje tajnog bankarskog programa kao “još jedan primer zloupotrebe vlasti od strane Bušove administracije”. U raspravama je bilo i varničenja koja podsećaju da na jesen – slede izbori za Kongres.

Zanimljivo je – a i za slobodnu štampu bilo gde poučno – bilo reagovanje “NJujork tajmsa”. Bil Keler, izvršni urednik lista, obratio se pismom čitaocima u kome je rekao da je redakcija dugo vagala da li da objavi informaciju, svesna da tokovi novca mogu da pomognu da se lakše uđe u trag teroristima, ali takođe svesna da nadzor mora da bude ozakonjen, usaglašen sa SVIFT-om i ne večit. Redakcija se nalazila pod pritiskom da ćuti o svom otkriću.

Keler je istakao: “Neobična i moćna stvar je sloboda koju su naši osnivači dali štampi. Ko su urednici ’NJujork tajmsa’ (i drugih listova koji su informaciju o bankama objavili), pa da ne uvaže želje predsednika i njegovih saradnika? A ipak, ljudi koji su osnovali ovu zemlju videli su u agresivnoj i nezavisnoj štampi zaštitu od zloupotrebe moći u demokratiji i bitan deo samostalnosti. Oni su odbili ideju da je mudro i patriotski uvek uzimati zdravo za gotovo ono što predsednik kaže ili da se treba prikloniti važnim odlukama vlade o tome šta se sme objaviti.”

Odjek u Evropi je više u skladu sa razmišljanjima urednika “NJujork tajmsa”. SVIFT je, tvrdi se, kršio evropske zakone. A Amerikanci su otišli predaleko: ne samo da ne poštuju pravo na privatnost svojih građana, nego ugrožavaju i ljudska prava stranih državljana.