Blato i zvezde

I šta se u međuvremenu još dogodilo?

Argentina i Holandija su se davno (ili sasvim na vreme) oprostile od nadmetanja za titulu prvaka sveta. Da li je time ublažen naš sramotni skor u duelima sa dotičnim reprezentacijama? O, ne! Blamaža se samo povećala.

Znano je pravilo da kada Italijani postignu gol, protivnik je bez šansi da do kraja meča makar izjednači. To pravilo je poštovano i u utakmici sa Ukrajinom, kada su, već na samom početku, azuri smestili loptu u protivničku mrežu, pa se kompletno povukli u odbranu uz adekvatnu meru simuliranja i valjanja po travi u tobože samrtnim grčevima. Kako se onda dogodilo da Ukrajinu pobede sa čak 3:0?! Pa, nisu nameravali. Visok poraz Ševčenkove ekipe je delo samih Blohinovih izabranika. Tako je Ukrajina platila pravu cenu svog nezasluženog plasmana među osam najboljih. Prosto – igrala je slabo, obaška dosadno. To je poznata sovjetska škola. Nije čudno da je u vreme kada je Lobanovski drmao ukrajinskim fudbalom, Blohin morao da ode u emigraciju. Ali je, svejedno, zasluženo ili nezasluženo, Ukrajina ipak postigla veliki uspeh, budući da je ovo bilo prvo učešće njene reprezentacije na SP nakon osamostaljenja zemlje. Možda bi postigli još i više da ne zavise od isporuka ruskog gasa.

Traljava ekipa Francuske, koja od 1998. godine nije zabeležila značajniji internacionalni uspeh, i koja se do četvrtfinala kilavila do navijačkog nervnog sloma, probudila se u pravi čas da iz daljeg toka takmičenja eliminiše glavnog favorita na papiru, reprezentaciju Brazila. Rezultat je, doduše, skroman (1:0), ali je poraz karioka mnogo teži, gotovo ravan onom našem u utakmici sa Argentinom. Fudbalsko čovečanstvo je, samim tim, na dobitku: ne samo da se pokazalo kako na evropskom tlu karioke imaju status prazne puške, već je – nadajmo se na duži rok – okončana brazilska tiranija kao tobože najbolje selekcije na svetu za sva vremena. Ali su ta vremena izgleda nepovratno prošla.

Komentator utakmice Francuska-Brazil je pedantno pobrojao sve igrače madridskog Reala koji su se, ovom prilikom, našli suprotstavljeni u različitim (nacionalnim) dresovima. Poređenje sa kraljevskim klubom imalo je svoju svrhu samo kada se odnosilo na ekipu Brazila. Kao što Real gubi od svog sjaja zahvaljujući megalomanskoj selekciji klupskih čelnika, tako i ekipa Brazila pati od letalne bolesti koncentracije svetskih fudbalskih veličina. Opet se, i ovom prilikom, potvrđuje teza da zbir delova ne čini celinu. Šta uopšte igra onaj Roberto Karlos? Ronaldo je postigao nekoliko golova, neke možda iz ofsajda, ali se, onako ugojen, uglavnom kretao po terenu kao fića kroz blato. Ronaldinju, zvanom Zuba, voda je ušla u uši. A ima u timu i nekoliko starkelja, koje unuci nestrpljivo očekuju da sa njima odigraju na male goliće u zadnjem dvorištu.

Sa francuskim realistima je potpuno drugačiji slučaj. Verovatno da u štabu na stadionu Santjago Barnabe lupaju glavom o zid zarad nepromišljenosti da svojevremeno otpuste Makelelea. Tek će im tintara stradati ukoliko Zazu, alijas Zinedin Zidan, ostane pri odluci da nakon ovog SP okači kopačke o klin. Jer je, ako ćemo pravo, Zidan pobedio Brazil. Igrao je sjajno, možda bolje negoli u svojim najboljim godinama. Bez (takvog) starca nema udarca!

Novinare je više interesovalo ko će biti dolazeća zvezda Mundijala, to jest najbolji mladi igrač. Pre početka takmičenja favoriti su bili Mesi i Vejn Runi. Obojica su u Nemačku stigli kao rekonvalescenti, sa kako-tako zalečenim povredama. Otuda su njihove šanse da se konačno proslave bile unapred svedene na teoretski nivo. Pokazalo se kako je takva pretpostavka bila realna: ni Mesi ni Runi se nisu baš naigrali na ovom SP. Doduše, mladi Argentinac je pokazao svoju klasu za kratko vreme koje je proveo na terenu u utakmici sa SCG – asistirao je kod petog, a postigao je šesti gol.

Sa Runijem je bio drugačiji slučaj. Taj engleski mladić, koji likom i stasom više podseća na provincijskog boksera negoli na fudbalera, mnogo se ljutio kada bi bio zamenjen. Nije bilo razloga. Ponešto zarad nerazumljive Eriksonove selektorske taktike, no više u skladu sa svojim temperamentom, Vejn je bio od male koristi za stvar nacionalnog tima. Ne mogavši da shvati pozadinu bledolikog izdanja, Runi je na svoje učešće stavio tačku crvenim kartonom koji je formalno zaslužio šutnuvši kopačkom organe za polnu oplodnju jednog Portugalca. A zapravo je to isključenje bilo neminovna posledica njegove igračke sujete ili njegovog besa u situaciji kada mu je malo toga polazilo za nogom.

Ali, nije Runi glavni krivac za eliminaciju Engleske. Niti je to Eriksonova doktrina koja, pokazalo se, ne odgovara mentalitetu fudbalera sa Ostrva. Prosto: Englezi su ispraćeni kući pre vremena zato što je, u penal završnici, Rikardo odbranio udarce sa bele tačke Lamparda i Yeralda. Tako nešto se često događa u ovom penal ruletu. Međutim, ovog puta to nije bio taj (klasični) slučaj. Lampard i Yerard, verovatno najbolji originalni Englezi u prethodnoj sezoni, nisu uspeli da savladaju portugalskog golmana jer je to bila krunska posledica njihovog celokupnog učinka tokom ovog SP. Nisu bili ni nalik samima sebi. Ali, Erikson je ipak bio tvrdoglav u stavu da se bez njih nikako ne može. U pravu je. S tim da se Engleska oprostila od sna o svetskoj tituli. Onaj Skolari povremeno menja zemlje čiji je selektor, ali je dosledan u stavu da žrtvu ne menja. Nekim slučajem, uvek je to Engleska.

By the way, koliko je utakmica do sada odlučeno tek posle izvođenja penala? Dve ili tri? Da nije četiri? Sve u svemu, ovo SP protiče u znaku penalske inflacije. Kao i u znaku adekvatne inflacije promašaja. Dobiti neki susret boljim izvođenjem jedanaesteraca je legitimno, ali nije baš fer. To je, kako rekoh, vrsta fudbalskog ruskog ruleta. No, bez obzira na tu nespornu činjenicu, bilo je nečeg dobrog u čitavom tom hazarderskom cirkusu. Ovo otuda što su, nakon nerešenog ishoda regularnog toka, produžeci (i penali) igrani po starim fudbalskim pravilima o garantovanoj ravnopravnosti protivnika, koja su glavonje iz svetske kuće fudbala pokušale da promene u cilju tobožnje veće uzbudljivosti sa garantovano katastrofalnim posledicama. Dakle, nije se postupalo po pravilu zlatnog gola, po svemu najveće budalaštine u čitavoj dosadašnjoj fudbalskoj istoriji, koje je određivalo da utakmicu dobija onaj ko u produžecima prvi postigne gol, a ni po pravilu srebrnog gola, koje je takođe bilo epohalna glupost.