Zamka precenjenog dinara

Poput Cezara, koji je mir u pučanstvu postizao uz pomoć filozofije “hleba i igara”, i zapadne ekonomske sile svoj protektorat u Srbiji obezbeđuju dajući na kašičicu građanima pokornim mogućnost da uz kredite kupuju robu široke potrošnje, belu tehniku a hrabriji čak i stanove. Dug pojedinaca je već dostigao sumu od 700 evra po zaposlenom stanovniku.

U toj situaciji za nepoznavaoce ekonomskih finesa prava je zagonetka zašto evro pada, a dinar jača. Srednji devizni kurs, utvrđen na sastanku Međubankarskog deviznog tržišta (MDT) poslednjeg dana juna iznosio je 84,9995 dinara za jedan evro. Zato je Narodna banka Srbije poslednjeg dana juna, prvi put posle 30. decembra 2005. godine, intervenisala kupovinom deviza, kako bi sprečila još značajniju dnevnu apresijaciju kursa. U prevodu, NBS je sprečila jačanje dinara u odnosu na evro. Guverner Radovan Jelašić istovremeno je građanima poručio da na vreme planiraju prodaju deviza i preporučio da štede u domaćoj valuti. Nije greška. Rekao je da treba štekovati dinare a ne dolar, evro ili švajcarske franke, na primer.

Odluku NBS da kupovinom deviza spreči značajan dnevni pad evra ekonomista Miroslav Prokopijević ocenjuje simboličnim gestom i procenjuje da bi pad evra u odnosu na dinar mogao da bude nastavljen i u narednom periodu.

- Verovatno je priliv deviza, posebno evra, na početku letnje sezone učinio da evro padne, a dinar raste, što je tendencija koja je nepovoljna jer dinar praktično već godinu dana stagnira u odnosu na evro i to loše utiče na naš izvoz. Međutim, takvom operacijom se nešto podiže vrednost evra, a smanjuje vrednost dinara, ali ta razlika ne može da bude velika i značajna, to je više operacija simboličnog značaja i simboličnih namera, kaže Prokopijević komentarišući da je takvom odlukom NBS najviše pogođena izvozna privreda. – Srpska privreda je pogođena, generalno, politikom NBS, koja ne uspeva da reši problem visokog kursa dinara u odnosu na druge valute. Za građanina nije toliko važno da li će evro koštati 86 ili 87 dinara, za njega je važno da li košta 80 ili 90 ili neka druga veća razlika. Prema tome, za građane neposredno to nema nekog većeg značaja, zaključuje Prokopijević.

Krivicu za povećanu tražnju građana za kreditima preko realnih mogućnosti, u Institutu za tržišna istraživanja pripisuju stranim bankama.

- To će dovesti do daljeg skoka inflacije, tvrdi direktor ovog Instituta Miloje Kanjevac objašnjavajući da se sada uzeti krediti vraćaju rastom uvoza robe široke potrošnje, koja se prodaje za pozajmljene strane pare. Prema njegovim rečima, zbog toga Srbiji, sem državne, preti dužnička kriza građana.

Sve ovo liči na scenario kakvog finansijskog trilera. U Srbiji se, odistinski, dešavaju vrlo turbulentne promene koje će, naravno, vrlo ozbiljno uticati na život građana. Jer, ovo jačanje dinara je kratkoročno. Situacija se može promeniti već za dva – tri dana, pa se može desiti da u vremenskom intervalu od pisanja ovog teksta i trenutka kad ga budete čitali, kurs bude promenjen drastično. U korist evra. Objašnjenje je sasvim jednostavno, dinar nije stabilno jak jer iza stabilnog kursa neke nacionalne valute mora da stoji jaka, stabilna privreda. A srpska to nije.

“Malo ljudi uopšte zna šta se iza brda valja”, kaže ekonomista Dejan Miljković, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, komentarišući za NIN činjenicu da u državi Srbiji dinar jača i pored toga što zvanično imamo više od pola miliona nezaposlenih i što nam u privredi „ne cvetaju ruže” već se, sem retkih izuzetaka, tavori i čeka privatizacija, koja će u obliku „princa na belom konju” doneti spasonosnu finansijsku infuziju i obezbediti prosperitet.

Upozoravajući da je više razloga što se mora biti vrlo oprezan s ovakvim kursom dinara, ovaj stručnjak za međunarodne finansije kaže da se ne može gledati samo stanovište tekuće godine jer je u pitanju veći vremenski horizont.

- Značajnija promena deviznog kursa, odnosno slabljenje (depresijacija) dinara, uticala bi na rast inflacije. Depresijacija je i socijalno neprihvatljiva jer bi urušila životni standard najvećeg dela stanovništva kroz smanjenje plata u evrima. Konkretno, bankrotirali bi svi građani koji su uzeli dugoročne kredite vezane za evro jer oni plate zarađuju u dinarima. Ovo bi stvorilo i ozbiljne probleme za budžet države jer bilo bi potrebno više dinara za kupovinu deviza neophodnih za servisiranje dugova po prethodno uzetim kreditima. A to znači još restriktivniju fiskalnu politiku, tj. još veće stezanje kaiša... nabraja profesor Miljković negativne posledice.

- U prvoj fazi posle petooktobarskih promena imali smo, „de jure” upravljeno fluktuiranje kursa dok je zapravo, „de fakto”, NBS držala režim fiksnog deviznog kursa, odnosno, nemenjanja kursa nacionalne valute u odnosu na evro. Fiksiranje vrednosti dinara prvo za nemačku marku, a zatim i za evro, imalo je za cilj obaranje stope inflacije i povećanje discipline u monetarnoj i fiskalnoj politici. Dodatno je disciplina u monetarnoj i fiskalnoj politici pojačana obavezama prema Međunarodnom monetarnom fondu. Vrednost dinara se dugo nije menjala u odnosu na pomenute valute ili, da budemo precizniji, oscilacije dinara bile su zanemarljive. I to je u redu. Takva politika deviznog kursa primenjuje se u situacijama kada je zemlja bila pod snažnim uticajem inflatornih očekivanja, kao i u slučajevima kada je finansijski sistem slab a poverenje u nacionalnu valutu gotovo i ne postoji. Zašto? Zato što većina populacije, tj. stanovništva, ne poznaje prave uzroke inflacije, ali veoma dobro primećuje da promene deviznog kursa i promene cena idu u istom smeru. Stoga, ako vrednost valute vežete za valutu u koju populacija ima poverenje, onda istovremeno utičete na smanjenje inflacionih očekivanja i vraćanje poverenja u nacionalnu valutu. Rezultati ovakve politike bili su više nego očigledni. Usledilo je smanjenje inflacije, što je, uz reformu bankarskog sektora, pogodovalo vraćanju poverenja u dinar kao nacionalnu valutu, priča Miljković napominjući da postoje i loši efekti, oni koji na prvi pogled nisu bili uočljivi.

To su troškovi takve politike. Miljković se ne slaže sa većinom ekonomista koji smatraju da je osnovni trošak ove politike gubitak konkurentnosti srpske privrede usled većeg rasta inflacije u našoj zemlji u odnosu na konkurente iz sveta. Ne sporeći da je ovakva politika automatski izazvala povećanje uvoza i povećanje deficita tekućeg bilansa, sagovornik NIN-a tvrdi da je rast plata u evrima najveći trošak pomenute politike.

- Ono čime se svaka vlast u Srbiji od početka reformi hvali, a to je pomenuti rast plata u evrima, predstavlja zapravo način na koji je Srbija izgubila bilo kakav manevarski prostor, kako u oblasti ekonomije, tako i na političkom poligonu. Tako smo svi mi zajedno “uhapšeni”, odnosno sapeti u zamku koja sputava naše buduće “reformske korake”, kaže Miljković podsećajući da se u Srbiji od 2001. godine nije radilo više i da nije porasla produktivnost u našoj ekonomiji toliko da smo ostvarili rast plata u evrima veći od 500 odsto.

Jer, da podsetimo, prosečna plata u evrima u Srbiji je krajem 2005. godine bila oko 260 evra, a na početku procesa ekonomskih reformi manja od 40 evra.

- Rast plata je posledica prethodno opisane politike deviznog kursa. Inflacija u Srbiji se od početka procesa reformi smanjivala, ali je na godišnjem nivou i dalje bila znatno veća od inflacije u Evropskoj uniji. Plate u dinarima nominalno su pratile kretanje inflacije, a kurs dinara se prema evru nije značajnije menjao. Rast plata u dinarima koji je pratio kretanje inflacije usled politike deviznog kursa podrazumevao je i rast plata u evrima. Ali, rast plata u evrima doveo nas je u paradoksalnu situaciju. Sve lakše kupujemo uvoznu tehničku robu i pored toga što se naš budžet nije značajno popravio u odnosu na potrošačku korpu na domaćem tržištu. Imamo probleme da podmirimo tekuće troškove, koji se odnose na plaćanje svih računa i obezbedimo finansijska sredstva za normalan život, a sa druge strane uvozni proizvodi (uglavnom luksuzni) lako su nam dostupni. MMF je tu činjenicu u jednom od svojih izveštaja objasnio kao decenijsku glad srpskog stanovništva za stranim proizvodima koja je rezultat višegodišnjih sankcija kojima je Srbija bila izložena, kaže Miljković napominjući da se malo ko pitao “kako to stanovništvo može sebi da priušti veću potrošnju ako već ima problema da podmiri svoje osnovne dinarske obaveze?”

- Svi građani koji su uzeli dugoročne kredite koji su vezani za evro, a svoje plate zarađuju u dinarima, vrlo brzo bi bankrotirali. Značajnija depresijacija dinara bi izazvala i ozbiljne probleme sa stanovišta budžeta jer bilo bi potrebno više dinara za kupovinu deviza neophodnih za servisiranje dugova po prethodno uzetim kreditima. A to znači još restriktivniju fiskalnu politiku, tj. još veće stezanje kaiša, zaključuje Miljković komentarišući da je to razlog što srpska vlada ostaje na liniji restriktivne monetarne i fiskalne politike, a NBS se bori da smanji kreditnu ekspanziju stanovništva utičući (indirektno) na rast kamatnih stopa poslovnih banaka, povećavajući obaveznu rezervu.

To što se poslovne banke ne “nerviraju” kad NBS poveća obaveznu rezervu, utiče na to da raste zaduženost Srbije. Takozvanim jo–jo efektom kapital koji ulazi u Srbiju skoro se magnetnom silom vraća ka vlasniku, inostranim bankama, maticama ovdašnjih poslovnih banaka koje “pozajmljuju” novac za kreditiranje srpskih građana i privrede.

Ako je za utehu, krivica nije do aktuelne vlasti jer “konce vuku drugi”.