Dug

Zvuči morbidno, ali kao da odlazak u Pariz podrazumeva i odlazak na neko poznato groblje. U ovom gradu je živelo toliko značajnih ličnosti, da čak i bez dobrog vodiča, čak i bez plana parcela (koji će vam inače dati na kapiji svakog groblja), čak i ako nasumice krenete između leja, ne možete dugo da hodate stazama – a da na okolnim spomenicima ubrzo ne prepoznate makar neko od imena koje sadrži svaka enciklopedija. Pisci bez kojih nije zamisliva ni svedena svetska lektira i tribuni umrli u izbeglištvu, za života nepriznati slikari ili kompozitori i svima oglašene filmske ili pevačke dive, ljudi koji su se razmetali hrabrošću i oni što su postojanje štedljivo svili oko nekog pronalaska...

Nadgrobni spomenici su po pravilu skromni. Odnosno, mesta počivanja tih ljudi se izdvajaju tek po nešto više cveća, po ceduljicama ili desetinama iskorišćenih karti od metroa, na kojima su stotine i hiljade hodočasnika napisali jednostavne poruke. Niže Sartrovog večitog uzglavlja mnogi su položili po cigaretu, na Kortasarovoj nadgrobnoj ploči je neko, komadićem cigle, nevešto nacrtao školice, iznad Bodlerovog počivališta vetar razlistava poljsko-francuski rečnik.

LJudi dolaze. Sa svih strana sveta. Ćute nekoliko minuta. Poklone se. Nekada se i fotografišu. Ostave nešto, ono što bismo mi zvali prilogom. I odlaze, s osećanjem rasterećenja. Odlaze s onim osećanjem kao da im je u životu laknulo, kada su uradili nešto važno, kao da su vratili delić neprocenjivog duga, kao da su posle mnogo, mnogo vremena, najzad otišli na grob nekog dalekog, a dragog rođaka.

Nema vodiča u Parizu koji vas na bilo koji način neće podsetiti gde je ko sahranjen. Neko ko vam je ispunio tren, čas ili nekoliko dana života. U odnosu na prosečan ljudski vek zanemarljivo malo, ali kada to vreme pomnožite sa brojem ljudi, dobijate rezultat koji vam kazuje da su mnogi od tih davno umrlih, pa i kada su živeli kratko, zapravo kroz druge navršili vekove i vekove postojanja.

Naravno, Parizom možete šetati danima, možete i mesecima gledati značajne građevine, posećivati mesta važna za epohe, čak i posećivati mesta koja su na neki način odredila čitava doba ljudske istorije, ali su groblja ta gde najbolje možete osetiti vreme. Ono vreme koje su odredili veliki ljudi. I gde mi drugi tek skrušeno možemo da priložimo cvet po cvet, cigaretu po cigaretu, poruku po poruku, u boljem slučaju rečnik.

Opet, groblja u Parizu su mesta koja dokazuju da nije baš sve umrlo. Da postoje mesta odakle se vidi dalje nego sa bilo kog turistički popularnog vidikovca, gde kakvoća mermera i veličina spomenika ne određuju šta je navodno bilo i kada, gde pozlata nije sve čemu smo spremni da se divimo, gde je ime i prezime dovoljno da bismo na trenutak zaćutali, da bismo se poklonili, i makar rečju ispisanom na iskorišćenoj karti metroa pokušali da vratimo dug za neki davni, stvarni trenutak svojih užurbanih života.