Molim da me se ne primećuje

Nedavno su naše vlasti raspisale tender za svetske marketinške agencije, koje bi trebalo da promene i poprave imidž Srbije u svetu. “Imidž, kako ružna reč! – govorio je Zuko DŽumhur. – Šta su napravili od divne francuske reči imaž...” Zbog toga je, u znak prkosa, umesto reči imidž upotrebljavao sličnu, tursku – amidža.

Na konkurs su se prijavile najpoznatije svetske agencije, koje bi trebalo da za milion evra izmene sliku o nama u svetu. Milion evra nije malo. Sastavljaju se timovi eksperata; svi elegantni, mladi Anglosaksonci sa diplomama čuvenih svetskih univerziteta i svim zubima u glavi, ubrzani, poslovni, sa istim “lap-topovima” i istim sadržajem u njima i u glavama.

Molimo vas da pre početka sednice isključite mobilne telefone. Hvala!

I tako, akcija počinje. Do glave izbrijani art direktor, upoznaje prisutne sa gostom iz Beograda, koji predstavlja filijalu agencije “Smith & Smith”, a zatim iznosi dajdžestiranu sliku o Srbima u svetu koju treba iz osnova popraviti. Ko su, u stvari, Srbi? U tom veoma kratkom uvodu, s kojim se upoznao iz skraćenog izvoda opšte istorije, Srbi su oduvek bili remetilački faktor, počev od njihovog junaka Miloša Obilića, koji je mučki ubio turskog sultana Murata, pa preko duge gerile takozvanih hajduka i uskoka, sve do ubice nadvojvode Ferdinanda, Gavrila Principa, zbog kojeg je i počeo Prvi svetski rat. Upoznao ih je ukratko i sa novijom istorijom, nepredvidivim 27. martom, kada su Srbi odbacili savezništvo sa silama Osovine, preko četrdeset osme kada su ruskom medvedu rekli NE, sve do najnovijih događaja u kojima su ubijali nedužne Muslimane i Hrvate, silovali njihove žene, da bi na kraju izazvali čak i bombardovanje Srbije od strane sedamnaest članica NATO-a. Ukratko, šta treba uraditi da se izmeni ta strašna slika?

Postupak je sledeći: okupljeni treba da se opuste i da izbacuju ideje, ma koliko one, u prvi mah, glupo izgledale. Nešto slično grupnoj terapiji.

– Sa nama je čuveni stručnjak za marketing iz Beograda – rekao je art direktor – kažite kolegama, čime ste se bavili?

– Pa, uglavnom, pivom i bankama. Znate ono: Svetsko, a naše i Uđeš, izađeš i gotovo.

– Pa, možda bi mogli da počnemo sa pivom?

– Ne vredi, sve pivare pokupovali su stranci.

– A banke?

– I njih, takođe.

– Mislim da je potrebno staviti akcenat na srpsku istoriju – prekide ga jedan plavušan. – Obilazak srednjovekovnih manastira, upoznavanje sa lepotom fresko slikarstva, renesansom pre italijanske, i veličinom starih dinastija.

– To je nemoguće.

– Zbog čega?

– Šiptari, na čijoj su teritoriji ti manastiri, pucaju na svakoga ko tuda prolazi, bacaju kamenje na autobuse, pale kola, prebijaju putnike.

– Dobro, treba sačekati da se stvari srede.

– Dok se srede, oni će sve bogomolje porušiti.

– Srbi su, u osnovi, pozitivan narod, oni stalno prave države. Napravili su i Jugoslaviju.

– Ne vredi, raspala se.

– Napravili su i državnu zajednicu s Crnom Gorom.

– I to se raspalo.

– Ja mislim – reče sofisticirani, dobro obavešteni tip – da akcenat treba staviti na more; stari gradovi, duge plaže, udobni hoteli...

– Kako, kad Srbija nema more?

– A, je l’ – zapanji se ovaj. – Od kada?

– Od nedavno.

– Kako?

– Jednostavno, iscurelo je.

– Ostaju, dakle, reke.

– Da, ali zagađene.

– A, hrana? – kaže treći. – Hrana bi mogla da poboljša sliku o tom narodu. Na primer, ćevapčići!

– Ćevapčići nisu srpsko nacionalno jelo, oni su došli iz Turske, kao i čitav roštilj, koji je stigao iz arapskog sveta, dok su sarme, zvane dolme, došle iz Persije. Ukratko, Srbi nemaju ništa svoje u gastronomiji; u Vojvodini se jede srednjoevropska hrana: ćušpajzi i melšpajzi, rinflajši i knedle i šufnudle. Sa tim se ne može u svet – rekao je Smith & Smith iz Beograda.

– Ajvar, taj srpski kavijar?

– Kasno, brendirali su ga Slovenci, koji u istoriji nisu ispekli nijednu teglu ajvara.

– Šljivovica?

– Hrvatski brend.

– A šumadijski čaj? To je jedini čaj koji se ne pije u pet popodne, već od ranog jutra, i to često uz trubače.

– Možda, kajmak? To niko nema!

– Kajmak, šta je to?

– Pa, to je neka vrsta mocarele, ali intenzivnijeg ukusa, maže se na hleb i ne pravi ga niko drugi sem Srba!

– A ljute paprike?

– Ajte, molim vas, azijske su mnogo ljuće.

Milion evra, koji im je visio iznad glava, bilo je dovoljno samo ispružiti ruku da se dohvati, ponovo postade dalji da dalji ne može biti. Ispostavilo se, naime, da Srbija nije običan automobil, kome treba popraviti imidž, kao što se popravlja auspuh.

– Nećemo nigde doći tražeći srpske brendove kojih, u stvari, nema – reče art direktor. – Mi treba da popravimo sliku o Srbima kao o narodu, a ne o tome šta oni proizvode i to izvoze u svet.

– Evo, na primer – reče neko – dragačevski trubači. Sabor u Guči. Čuveni spektakl koji pokazuje kako Srbi umeju da se vesele.

– Da, ali to imaju i Meksikanci, samo što se oni zovu marijači.

– Muzika? – reče jedan. – Srbi imaju divne starogradske pesme koje bi, možda, da ih čuju, omekšale njihove neprijatelje.

– Jeste, ali one su uglavnom ukradene od Mađara.

– Pomenuli ste da su Srbi za vreme rata silovali?

– Da, optuženi su zbog toga.

– Možda se u tome krije mogućnost da jedan deo ženske populacije na Zapadu poželi da upozna grube srpske mačo tipove i da u ovom trenutku, kada gej pokret uzima sve više maha, prihvati Srbiju kao izuzetnu oazu muškosti u današnjem izopačenom svetu. Kakva bi to bila navala na mogućnost da budu silovane u egzotičnim okolnostima.

– A šta mislite o organizovanju safarija na dva poznata ratna zločinca? Uzbudljivi boravak u planinama Srbije na granici sa Republikom Srpskom, lokalni šerpasi, iznajmljena ratna oprema, logorovanje po šumama, nacionalni specijaliteti uz vatru, slušanje narodnih pesama uz gusle, i možda, nagrada od pet miliona dolara, koliko su ucenjeni?

– Čuvena je srpska hrabrost...

– Kome je danas do hrabrosti. Hrabre su samo budale. To je kategorija devetnaestog veka.

– Ali i njihovi psi su hrabri – reče neko. – Gledao sam jedanput kuče od deset kila kako kidiše na gume šlepera od dvadeset tona.

– Oprostite što upadam, ali čuo sam da Srbi poseduju retku crtu u karakteru koja se zove inat, možda bi tu moglo nešto da se iskoristi?

– Inat je turska reč, ali srpska osobina – reče Smith & Smith – zbog koje i imaju tako lošu sliku o sebi u svetu.

– A devojke? Nigde nisam video toliko lepotica kao kad sam bio u Beogradu.

– Tačno. Ženska lepota je svugde profesija; to su manekenke, foto-modeli, starlete i izdržavane prijateljice bogatih. Jedino u Srbiji, lepota je besplatna i viđa se svugde na ulicama.

– Šta s tim?

– Pa, čovek ne mora da bude bogat da bi osvojio neku lepoticu u Beogradu, gde je i inače, po splavovima, moguće u četiri sata ujutru večerati ili doručkovati, svejedno.

Milion evra visilo je u vazduhu iznad dugog stola za kojim niko nije mogao da smisli ništa pametnije. Milion evra – keš. Naravno, niko nije pušio. Da su pušili možda bi nešto i smislili, ovako, ništa.

– Pa šta ti Srbi imaju, kog đavola, što nemaju drugi – dreknu na kraju art direktor koji je već izgubio živce. – Sa čim da im popravljam imidž?

– Pušenje! Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu u kojoj možete da pušite do mile volje gde vam padne na pamet. Zar to nije divno?

Nemojte samo da nam ga kvarite – rekao bih da sam bio tamo. Mislim da bi taj milion evra trebalo uložiti u velike bilborde po svetu na kojima bi pisalo isto ono što je na ploči na grudima nosio jedan beogradski ludak:

MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE!