Nebo nad Evropom

Dani Palićkog filmskog festivala upravo traju: u glavnoj, takmičarskoj selekciji (iza koje stoje Dubravka Lakić i Nikolaj Nikitin), prikazano je četrnaest filmova. To su, pored ostalih, “Vetar koji njiše ječam” Kena Louča, ovogodišnji kanski laureat, izvanredan politički film o sudbini jedne – irske – pobune koja je prerasla u borbu za slobodu, film kojim je Palić 2006. bio svečano otvoren, zatim “Odgrobadogroba” Jana Cvitkoviča, “Doručak na Plutonu” Nila Yordana, “Garpasum” Alekseja Germana Jr, “Jedan na jedan” Anet K. Olesen, “Gluvarenje” Majkla Glavogera, “Tajna” Kristine Komenčini, “Persona non grata” Kšištofa Zanusija...

U okviru već i tradicionalno kvalitetnog (sporednog) programa “Paralele i sudari” publika je imala priliku da vidi sledeće filmove: “Nešto kao sreća” Bogdana Slama (prošlogodišnji pobednik San Sebastijana), potom “Dve dvojke” Kutluga Atamana, “Kukumi” Ise Ćosija, “Crna četka” Rolanda Vranika, “Dva igrača sa klupe” Dejana Šorka, “Rad oslobađa” Damjana Kozolea i, najzad, bosanski “Nebo iznad krajolika” Nenada Đurića koji pripada istovremeno i glavnoj kompeticiji.

Palićki filmski festival ponudio je i ovog puta više pratećih programa: “Mladi autori Evrope”, “Novi mađarski film” i “Novi ruski film”. Interesantno je, recimo, izdvojiti iz celine posvećene ruskoj kinematografiji film Filipa Jankovskog “Državni savetnik” sa Nikitom Mihalkovom i (njegovim glumcem) Olegom Menšikovom u glavnim ulogama.

Interesantno je i da ovaj regionalni festival (jugoistoka kontinenta) koji se kune u Evropu i Evropom maše u svom nazivu i u svojim korisnim promocijama prikazuje na samom svom kraju – nešto kao čin svečanog zatvaranja – američki poludokumentarni film “Let Junajtid 93” Pola Gringrasa o istinitom događaju: borbi putnika protiv terorista u onom jedinom avionu koji 11. septembra nije pogodio cilj, koji se nije srušio na Belu kuću...

O nagradama ove sezone odlučuje petočlani međunarodni žiri u kome su mađarski reditelj Benedikt Fligauf, austrijska glumica Franciska Vajs, nemački režiser Ditrih Brugeman, a s domaće strane glumica Neda Arnerić i scenarista Srđan Koljević.

Ugledno priznanje ovog festivala, “Aleksandar Lifka”, koje se tradicionalno uručuje za životno delo, ove sezone je dodeljeno možda i najboljem filmskom glumcu svih vremena na ovom i ovim prostorima, Velimiru-Bati Živojinoviću, baš kao i velikom grčkom reditelju evropskog renomea Teu Angelopulosu.

Velimir Živojinović, umetničko ime Bata, najveći jugoslovenski filmski glumac svih vremena, duboko veruje da se o njemu sve zna, da je već sve napisano, da je ta priča zaokružena i konačna. Ili da je gotovo sasvim zaokružena. Pa, ipak, značajna nagrada Palićkog filmskog festivala (i to za životno delo) “Aleksandar Lifka” otvorila mu je iznova srce da kaže još nešto...

Kao prvo: “Ne, nije tačan podatak koji iznosi moj prijatelj Radoslav Zelenović, direktor Kinoteke, da sam ja snimio dve stotine i šezdeset filmova. Ne. Radi se o mnogo većem broju, o čak tri stotine dvadeset i pet filmova prema evidenciji i vlasništvu mog sina Miljka. On ih ima sve i sve ih čuva. Kao uspomenu, kao vrednost, kao svojevrsni arhiv jugoslovenske kinematografije. I ne samo jugoslovenske.”

To što ga (oduvek) bije glas da je “partizanski glumac”, Bata Živojinović ovako tumači: “Takvo je vreme bilo. Svaka republika snimala je svoj ustanak, svaka je htela da ovekoveči svoju borbu, svaka je imala svoje Neretve, Sutjeske, Kozare, velike transporte i tome slično. Sećate se tog doba, zar ne?! Međutim, bilo je u to vreme i filmskih režisera koji su snimali baš te ratne filmove ali ih kritika nije tada prihvatala. Recimo, Miki Stamenković ili Hajrudin Krvavac, a govorim o njihovim ostvarenjima 'Diverzanti', 'Vuk sa Prokletije', 'Most', 'Valter brani Sarajevo', za koja se pisalo i pričalo da su strip, da liče na strip, a ne na ono: to je nama naša borba dala...Tek se kasnije pokazalo da su upravo dela tih autora najbolji reprezenti takozvanog jugoslovenskog ratnog filma. I u inostranstvu su ti filmovi dobro išli, čak sjajno: neverovatno zvuči ali je istinito da je film 'Valter brani Sarajevo' videlo jedanaest, i brojem 11, milijardi Kineza. Zvaničan podatak, film se gledao masovno, s kolena na koleno, pa su tako izračunali. Zbog izuzetne, ali izuzetne popularnosti upravo takvih filmova, mene su zaista svrstavali, gotovo sa omalovažavanjem, u te takozvane partizanske glumce. A istina je cela da je u čitavoj mojoj dugoj karijeri bio samo trideset i jedan takav. Štaviše, ja svoj dugi profesionalni vek i objašnjavam pukom činjenicom da sam opstao, postojao i da postojim samo i isključivo zbog toga što sam snimao sve. Baš sve. Kad to kažem, mislim na sve žanrove, u velikom krugu od tih ratnih do ljubavnih, pa komedija, pa akcionih, bilo je svega... U maloj kinematografiji kakva je i bila i danas jeste ova naša, glumac jednostavno nije smeo da se opredeli za jedan fah. Snimaš sve, to je bila i ostala moja formula za opstanak.”

U politici je bio izbirljiviji, pa i ekskluzivniji: “Da, to ste lepo rekli. Ja se jesam u politici opredelio za jednu stvar, da tako to formulišemo. I ostajem tamo gde sam bio, do dana današnjeg. I dalje duboko verujem da je borba za socijalnu pravdu ono zbog čega se vredi baviti politikom, ono zbog čega u suštini politika i postoji.”

Posle svega, strahuje li da je, ipak, nešto vredno propustio a govorimo sve vreme o jednom izuzetno bogatom životu i izuzetno bogatoj karijeri: “Ne, ni govora! Pa, ja bih sebe strašno opteretio da sam još nešto hteo!”

Zbog čega ne napiše memoare, našlo bi se svega tu zanimljivog i dragocenog: “Ko zna, možda i to dođe na red. Mada ne verujem. Toliko se zna o meni da ja, kad bih sad seo i počeo da pišem knjigu o sebi i o svom vremenu, kao što su to mnogi, ali mnogi učinili, ja ne bih imao išta novo da kažem, još manje da otkrijem. Uvek sam se u životu trudio da govorim istinu, sam sebe sam dosta rano razotkrio, tako da bi moje pisanje memoara bilo, u stvari, kao stvaranje jedne sasvim nove priče. To bi, istovremeno, značilo da sam celi svet lagao punih pedeset godina. Zamislite?!”