Slatko gustiranje života

Velika je priča Teodora-Tea Angelopulosa.

Ovaj ugledni grčki reditelj, koji već decenijama živi u Parizu i pripada samom vrhu evropske kinematografije, počeo je svoj dugi put slave najpre kao student prava na Sorboni kada se, u stvari, prvi put zaljubljuje u film: umesto suvoparnih nauka koje tamo pohađa zajedno sa proučavanjem neuporedivo zanimljivije francuske književnosti, Angelopulos upravo u Parizu intenzivno upoznaje čarobni svet pokretnih slika i donosi odluku života: upisuje se u filmsku školu IDHEC koja će ga odvesti na sasvim novi put... Po povratku u Atinu, Angelopulos piše najpre kao filmski kritičar u jednim levičarskim novinama sve dok ih ne zabrani vojna hunta, a onda se okušava kao režiser filmovima “Rekonstrukcija” (1970) i “Dani 36” (1973) koji mu donose reputaciju politički angažovanog autora u sopstvenoj zemlji, domovini koja upravo tada prolazi kroz istorijske turbulencije...

Pravi uspeh stiže antologijskim ostvarenjem “Putujući glumci” (1975), filmom koji traje bezmalo četiri sata a bavi se dramatičnim periodom Grčke između 1939. i 1952. godine, vremenom koje je ostalo upamćeno po žestokom političkom teroru. Korišćenje dugih, veoma dugih kadrova, već jako primetno u tom prvom filmu Tea Angelopulosa, ostaće nešto kao zaštitni znak i bitno obeležje, zapravo specifična estetika celokupnog kasnijeg dela ovog reditelja. To je, dabome, jedan od (mnogih) kvaliteta i već famoznog filma “Odisejev pogled” sa Harvijem Kajtelom, kanskim laureatom koji je sniman ovde, na srpskim i eksjugoslovenskim prostorima upravo kada smo bili pod sankcijama, dakle mučnih devedesetih.

Teo Angelopulos bio je među prvim evropskim umetnicima koji su javno protestovali protiv NATO bombardovanja Srbije. Za svoje filmove, a poslednji je “Dolina suza” prikazan pre tri sezone na Berlinalu, nagrađen je mnogobrojnim evropskim nagradama. Sada je, na 13. palićkom festivalu, gde je bio gost od najveće važnosti, dobio još jedno priznanje u tom izvanrednom nizu, nagradu “Aleksandar Lifka” koju ovaj festival dodeljuje za životno delo...

Kakav je osećaj dobiti takvu jednu nagradu: kao da se vidi kraj puta?

- Ne, nemam takav utisak pošto se tako i ne osećam. Tek imam nameru da radim, da još snimam. S druge strane, veoma me raduje što sam, posle nekoliko izneverenih obećanja a sprečen poslom, uspeo konačno da dođem u Srbiju, i u Suboticu posebno, i da vidim lepi Palić. Najzad sam našao malo slobodnog vremena i evo me opet među starim prijateljima, među Srbima, pravoslavcima, kao što su to i Grci...

I kakvi su prvi utisci o nama, o Srbiji, a posle više od deset godina?

- Nisu baš veseli, moram to reći, pa i priznati. Ukupan utisak je, u stvari, sumoran. Ne zbog zemlje, zbog gradova, zbog pejzaža, sve to se možda čak i prolepšalo, ali su ljudi postali nekako melanholični. Vidim im setu na licu, vidim im brige na licu, ne pamtim ih takve. Te tragove uvek bolje vidi neko sa strane.

I vi verujete da je ta melanholija samo ovdašnja priča?

- Ne, ne samo vaša ili da kažemo, strogo srpska. Nikako. Celi svet je danas zaista postao jedno, sve je povezano i isprepleteno i izmešano. I svuda vlada taj užasni, nepodnošljivi osećaj depresije, frustracije, potpune nemoći i nemogućnosti da se stvarno, ali stvarno, nešto izmeni, popravi, učini. Kao da nema izlaza, svako je zaustavljen i živi neki zadat život, mada se naizgled čini da nije tako, da svet ide napred, da svi skupa ipak danas kvalitetnije živimo nego pre... A ja ne mislim tako, naprotiv.

A šta vi mislite ili, da drugačije formulišem: kako se, recimo, borite s godinama koje nepovratno prolaze?

- Za sada se osećam još sasvim dobro. Kao uvek, čini mi se... Ako ste u mladosti imali san i uspeli da ga ostvarite, pa već je to mnogo. To je dovoljno, verujem, da se osećate i ispunjeno, i mlado, i orno, čak i za prokletu starost. Ima jedan roman, meni omiljen, koji se zove “Smrt pčelara” i u njemu se više puta ponavlja ista fraza, ista rečenica: “...Ali se ne predajemo, mi nastavljamo...” Tako i ja sebe vidim u ovim svojim godinama, kao nekog ko stoji s podignutim rukama. Liči na predaju, a nije. Jer i dalje ja tu negde hodam, stojim... Da li me razumete?

Čuli smo na pres-konferenciji da upravo pripremate novi film, zapravo drugi deo trilogije koja je počela “Dolinom suza”. Šta će to biti, kad će to biti?

- Ako je prvi deo bio posvećen mojoj Grčkoj, neposrednoj i teškoj istoriji moje Grčke, drugi deo ću izmestiti na razne strane sveta i film će upravo tako i pratiti različite tokove svetske istorije a kroz ljubavnu priču o jednoj ženi u koju su zaljubljena dva muškarca. Sve počinje onoga dana kada je 1953. godine umro Staljin, žena je Grkinja, sve ostalo vam neću reći zato što film postoji da bi se gledao... Snimanje bi trebalo da počne u novembru, toliko je za sada izvesno.

I šta će onda biti završni, treći deo te trilogije?

- Film koji će se jednostavno zvati “Sutra”. Biće rađen u naučnofantastičnom žanru, a to sutra može da znači zaista sutra, a može da znači i dan posle pet godina ili dan posle pedeset godina. U svakom slučaju, taj film će biti moj skromni pokušaj da sagledam svet sutrašnjice, svet u kome se, možda i srećom, neću muvati okolo, što bi se reklo.

Iz svih vaših filmova vidi se i oseća koliko volite sporost, samo da ide lagano i polako, samo bez imalo žurbe... I tek se danas, u ovom užasnom ubrzanju vremena i života, shvata koliko tačno ste to usporavanje, da upotrebimo Kunderu, procenili i vrednovali. Pitanje glasi: kako ste znali?

- Mislim da mi je to išlo i došlo iz karaktera. Znači, nisam znao, ali sam nekako osećao da je tako bolje, da je lagano ići kroz život kvalitetnije, temeljnije, lepše.

Da, u Kanu ste jednom, mislim u vreme “Odisejevog pogleda”, govorili o tome kako ste u stanju da celi celcati dan ispijate šoljicu kafe ...

- O tome je, baš o tome, pisao moj stari prijatelj Tonino Gvera u uvodu knjige koja je posvećena meni, odnosno mom radu, a objavljena je u Italiji pre desetak godina. Piše on: “Gledam Tea kako pije svoju kafu kap po kap, mali espreso a on pije kap po kap, ja poludim zbog toga jer mi, Italijani, u jednom gutljaju ispijemo šoljicu, a Teo ne, on polako to čini, ja povremeno čak proverim ima li tamo uopšte još kafe, kad stvarno ima, umetnost je prava tako piti, ali Teo to ume, on tako voli...”

O čemu se radi ? Pa rekao sam više puta i da još jednom kažem: takvim ispijanjem kafe ja, u stvari, gustiram život. Ne gutam ga i ne proždirem, to ne. Uživam u njemu i tom sporošću kao da hoću da ga produžim što više mogu, da učinim da on, život, što duže traje i potraje. Zar to nije cela ideja? Verujem da jeste...