Gresi mladosti

Politički grafiti su ponovo IN. Naročito u Nišu gde je policija neki dan uhapsila aktiviste “Inicijative mladih za ljudska prava” jer se neko latio spreja i na zidu napisao činjenicu na koju nas Evropska unija neprestano podseća: “Ratko Mladić, traži se zbog genocida”. Posle uzimanja podataka, tri sata ispiranja mozga aktivisti su pušteni kućama, grafit je odmah obrisan, a policija nije saznala ko se drznuo da građane Niša podseti na činjenicu da je Mladić ratni zločinac.

Čudovišna je brzina sa kojom je uklonjen grafit: “U moje vreme, dok sam trafike čukao, niko od navijača se nije tukao! JOČIĆ”. I besmislena, jer je upravo ta brzina, ta nervoza velike četke da prikrije grehe mladosti načinila više štete nego koristi, pre svega imiyu samog ministra policije i države. Ne samo da su se mnogi prisetili onog Miloševićevog vremena i simpatija za svaki novi otisak pesnice Otpora, već su se i zapitali – kad je bilo gore?

“Ne verujem da bi se neko uznemirio da nije u pitanju političar, ali pošto jeste onda se koriste institucije sistema da se zaštiti ime i delo jednog moćnika. Javna sfera nije demokratska čim imate potrebu da brišete poruke, da regulišete i kontrolišete društvenu komunikaciju. U građanskom, demokratskom društvu javni prostor bi trebalo da pripada svima a to znači da se on ne može kontrolisati institucijama sistema već jednim drugim mehanizmom koji se zove individualna odgovornost”, kaže dr Zorica Tomić, vanredni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dodajući da grafiti za nju predstavljaju neku vrstu vapaja za renoviranjem društvenih kontakata i fenomen doba u kome vlada “delirijum komunikacije i fantazam lake dostupnosti”.

A da se grafiti brišu po propisu, Odluci o opštem uređenju grada (iz 1987. godine), tvrdiće i u opštinskim i u gradskoj komunalnoj inspekciji. Fasada mora da bude uredna i čista (nigde ne piše i prazna) a ako te uhvate sa sprejem ili markerom u ruci kazna je, na licu mesta, 2 500 dinara. Ako grafiter uspe da pobegne, globu od

5 000 dinara plaća korisnik ili vlasnik fasade, zida itd. Ko nema da plati odmah plaćaće posle kod sudije za prekršaje i to sa kamatom. Za preduzeća i samostalne trgovinske radnje to ide i do 250 000 dinara, dok kazna za pravna lica može da bude i 500 000 dinara. Naravno, sudija za prekršaje uvek može da preinači novčanu u zatvorsku kaznu – do 40 dana.

“Zbog grafita koje nisu uklonili tereti se 13 skupština stanara, 19 preduzeća i 111 pravnih lica, uglavnom škola, bolnica, domova zdravlja itd.”, kaže Miodrag Joksimović, pomoćnik sekretara za inspekcijski nadzor grada Beograda, dodajući da ne zna koliko je to ukupno dinara. Ugrubo, čini se da bi gradska kasa mogla biti teža za maksimalno oko 66 miliona dinara, što je nešto manje od 800 000 evra.

U šest slučajeva traže se pare zbog neuklonjenih grafita na spomenicima kulture što nekako, valjda, slabi poziciju svih onih koji grafite jednostavno ne vole da vide. Nije neuobičajeno da se svi grafiti trpaju u korpu vandalizma ili da ih neki psiholozi objašnjavaju samo kao kreacije “iza koje se ne krije želja za umetnošću, već veliki ego, a to je posledica mentalnog poremećaja ali i dosade”.

“Grafite bih definisao pre kao umetnost, iako mnogi ovu vrstu umetnosti nazivaju vandalizmom, a nas često svrstavaju u onu grupu ljudi koji rade nešto stvarno loše. Često su takvi ljudi kulturno neobrazovani. Imao sam par situacija gde su se ljudi kao nezdravi drali sa prozora zgrade: ‘Šta radiš bre tu, nemoj da ti sad siđem, ajde beži…’ ali je bilo i situacija kada smo crtali u dvorištu jedne zgrade, na jednoj garaži koja je i ranije bila išarana. Izlazi čovek čija je garaža i staje sa nama tu, gleda nas kako radimo, postavlja neka pitanja, Kasnije nam je rekao da je penzionisani profesor književnosti i da mu ne smeta to što radimo. Malo je takvih koji nas razumeju”, kaže FXLLK grafitista iz Niša koji ima 21 godinu i završava studije na smeru za oblikovanje enterijera i unutrašnju arhitekturu, dodajući: “Retki su danas dobri autori kod nas, jer takvi ne mogu da dođu do izražaja od lokalnih klinaca koji im prešaraju neki pis (peace) ili ga kopiraju tako vešto da on stalno mora da menja stil, ponekad i „tag” (ime/potpis). Sada svi žele da crtaju grafite, zato dolazi često do zabune, one koji stvarno žele da nacrtaju nešto kvalitetno, interesantno da ukrase zid brkaju sa tojs (toys) početnicima koji samo unište zid i potroše boju.”

Naravno, svako može biti grafitista i to iz različitih pobuda. Višeslojnost i različitost motiva zbog kojih se neko lati krede, flomastera, spreja, šablona da bi se uhvatio u koštac sa zidom tj. tarabom baciće na muke svakog ko pokušava da grafite definiše.

“Sve se može svesti na izraze konstrukcije i dekonstrukcije ali po meni su dva motiva ključna. Jedan u sebi nosi pobunu protiv autoriteta i onu vrstu prirodne agresivnosti koje susrećemo i kod dece koja žvrljaju po novinama jer je u tom trenutku roditeljska pažnja usmerena na novine a ne na njih. Drugi motiv potiče iz potrebe da se od ničega stvori nešto, nešto kreativno i da se ostavi neki trag”, objašnjava prof. Aleksandar Kontić iz Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Još je teže pričati o grafitima kao o umetnosti jer su jako velike razlike između toga da li se neko samo potpisao, da li se potpisao tako lepo da koketira sa kaligrafijom ili je grafit zanimljiv kao slika odnosno kao “intervencija” ili “komentar” baš zato što mu tu mesto nije.

“Kao što i u slikarstvu imamo ono koje je totalni kič i ono koje vredi i ima nekog smisla, tako i među grafitima postoji veliki raspon. Deo scene želi samo da eksponira sebe, svoje ime. Tu se stalno radi, nije ni to lako i ne može tek tako, ali meni to nije umetnost. Umetnost je više od toga da se potpišeš, bilo ti to uradio markerom ili sve fantastično uobličio. Meni je to više dizajn”, kaže Ivana Marjanović, kustos Kontekst galerije Centra za kulturu Stari grad, dodajući: “Zanimljivo je da oni koji to rade na ulici zapravo ne komuniciraju sa svima već se obraćaju onom uskom, njima sličnom, krugu koji se prepoznaje u porukama koje običan posmatrač ne može da pročita.”

“Moja teza je da su grafiti jedan vid naivne, narodne, primitivne, autsajder umetnosti. Bilo bi previše stavljati dečiji crtež, uvredljivu poruku i jednu likovno bogatu kompleksnu formu u istu ravan kao što se ne mogu porediti Ilija Bašićević Bosilj i gomila klonova iz Kovačice koji nisu vredni pomena”, kaže dr Dragan Živančević, docent za predmete video i digitalne umetnosti na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji smatra da u sferi vizuelnog još nismo uspeli da odškolujemo našu percepciju i da uočimo šta su te razlike. I zato vrlo često, naročito kad su grafiti u pitanju, ne umemo da pročitamo šta tu zapravo piše odnosno da li je nešto samo žvrljotina ili nosi određenu likovnu težinu. “S tim da će previše intelektualni pristup izvesno uništiti ono što je prvobitna emocija i što je najlepše kod grafita. Tvrdim da su grafiti umnogome podigli estetski nivo naših betonskih spavaonica i nečega što je onaj prokleti internacionalni stil u arhitekturi doneo – a to je prostor u kome ima mesta za sve osim za čoveka”.

Sami grafitisti manje lupaju glavu o tome da li je to što rade umetnost (koja treba da traje) ili ne. Koga god od njih priupitali ili koji god hip-hop forum posetili svi će reći isto – prazni zidovi nisu lepi i grafiti su odvajkada tu. Kao što je nekad pećinski čovek počeo da se izražava na zidovima svoje pećine, tako su i oni sebi pronašli, stvorili i osvojili prostor koji moli da ga ukrase.

“Poenta svega je što možeš lako i brzo da pošalješ neku poruku. Svaki zid je tvoj izložbeni prostor. Najbitnijisu ideje, a tehnika je samo tu dapomogne da ih realizuješ“ kaže TKV, jedna devojčica poznata po šablonima sa motivima sa Munkovih slika, portretima Ameli Pulan, tetrapacima mleka, kontejnerima itd.

Bili umetnost ili ne, neko bi zaista mogao ozbiljno da se pozabavi grafitima pre nego što svi završe kao “desiće se nešto...”, “i žene prde...”, “ništa se ne bi dogodilo da je Pera otišao pravo u policiju” – pod naletom velike četke.

Umetnost crnog pacova “To sam ja i moje srce. I niko drugi...” kaže specijalno za NIN Sibil Pru, čovek koji je uveo šablon u grafite i od toga napravio umetnost Zemlja avanture bila je zapravo malo skladište odmah iza jedne samoposluge u Parizu gde su klinci osamdesetih, bez da im policija duva za vrat, crtali grafite do mile volje. Tu je Žerar Dima nešto kao radio, više gledao, kako se sprejevima (u to vreme ilegalno uvozna roba) prave zidne slike mahom kopije onog što je preko okeana došlo u vidu Wild Style grafita iz Wujorka. Jednog dana Žerar je dovukao svog drugara Sibil Pru da vidi adventureland. Sibil je istog trenutka bio zaražen i samo je bilo pitanje vremena kada će i on uzeti sprej u ruke da napravi grafit. “Oktobra 1981. godine u luci Termopili pokušali smo da reprodukujemo neki američki grafit na jednoj kućici koja se raspadala. Kakav je to fijasko bio!”, priseća se Sibil dodajući da je predložio šablon i da krenu iz početka. Od imena, jer je kao što je Norman Mejler jednom rekao, ime je religija grafita. Inspiraciju za svoj ulični, umetnički pseudonim Blek le Rat Žerar i Sibil su našli u italijanskom stripu Blek stena (Blek le Rock) koji su čitali pod pokrivačem u svetlosti baterijske lampe, pošto ih mame poljube za laku noć. Ideja da upotrebe šablon potiče takođe iz detinjstva, Sibilovog. “Jako davno, šezdesetih, putovao sam sa roditeljima po Italiji. Na ulicama Padove video sam portret Dučea sa šlemom, zaostao iz II svetskog rata, koji je pravljen uz pomoć šablona, samo tada su ljudi boju nanosili četkama jer nisu imali sprejove”, kaže Sibil Pru, ne poričući da je duo Blek le ret imao “želju da privuče pažnju svih ljudi iz kraja, da se svi zapitaju – ko svake noći pravi ove male crne pacove, bananice, čikice na ulicama 14. i 18. arondismana?” Poslednja zajednička akcija Žerara i Sibila bila je briljantna do lucidnosti – 31. decembra 1981. godine naslikali su mnogo crnih pacova (koji su širili kugu) oko Temla i Bobura (jednog od svetilišta moderne umetnosti). “Bilo je jezivo hladno te večeri, ali čuvare muzeja nije mrzelo da nam priđu i pitaju nas šta mi to radimo. Odgovorili smo “umetnost” što je izazvalo njihovo smejuljenje, ali su nas ostavili na miru”, priča Sibil, koji je ubrzo nastavio sam da grafitira ulice jer je Žerar imao neka druga (pametnija?) posla. Blek le ret ostao je pri šablonima jer se američki Wild Style grafiti ne uklapaju u francusku sredinu i arhitekturu. Ova tehnika grafitiranja uklopila se u ulični šarm velikih gradova poput Londona, Berlina, Melburna, Vašingtona... ali ne i u definicije umetnosti. Uostalom, i Brankuzi se silno namučio da američkom pravosuđu objasni kako je njegova skulptura “Ptica u letu” umetničko delo. “Nigde na kugli zemaljskoj umetnost grafita nije priznata i u mnogima je ozbiljan zločin ako radiš grafite. Naravno, svako može da pravi grafite. Neki su zaista divni, ali mnogi su ružni i dosadni. Čini mi se da je sada vreme da se napravi razlika između umetnika koji rade na ulicama sveta”, kaže Sibil koji je posle trogodišnje bitke na sudu – izgubio ne uspevši da dokaže da su njegovi grafiti umetnost. Pod pretnjom višegodišnje kazne zatvora primoran je da odustane od rada sa šablonima. Međutim, nije sve ostalo na tome. Blek le ret je privremeno zamenio šablone posterima, a onda je januara 2006. godine rešio da sve zabrane pošalje, ponovo, do đavola i progovori šablonima. “To sam ja i moje srce. I niko drugi. Kada praviš grafit, obično si sasvim sam, ali već sledećeg dana hiljade i hiljade ljudi videće tvoj rad u urbanom prostoru. Za mene su grafiti način da se nešto što dolazi iz mene pokažem svima. Šta drugo umetnik traži nego da ga da publike vidi?”, kaže Sibil, koji nije mogao da ostane nem na vest da je 5. januara novinarka Florens Obenas oteta u Iraku. Tokom njenog zatočeništva, koje je potrajalo do 11. juna, Blek le ret je šablonima, islikavao Florens u prirodnoj veličini na fasadama zgrada, zidovima, ogradama, svuda gde je Florens hodala pre nego što je kidnapovana. Kako je poslednji pohod Blek le ret naprosto oduševio ne samo Parižane nego i svetske medije, francuskim vlastima je nekako bilo nezgodno da ga uhapse – ovaj put.