Uslovno oslobođenje

Prošla letnja nedelja protekla je, što se sredstava javnog informisanja tiče, u znaku mogućeg ublažavanja viznog režima za građane Srbije. Nedeljna “Politika” posvetila je tome temu broja. Pored drugih zanimljivih mišljenja, austrijski ambasador objašnjava potrebu i smisao postojanja viznog režima za “vanšengenske” zemlje. Sporno nije ništa, isto bi mogao napisati ambasador ma koje druge šengenske zemlje.

Da vidimo, ipak, koji su to nabrojani opravdani razlozi za postojanje strogog viznog režima. 1) organizovani kriminal; 2) trgovina drogom; 3) trgovina belim robljem i 4) rad na crno. Pored toga, problem je i unutrašnja korupcija koja se ogleda u tome da su se neki od braće Srba već organizovali i osnovali “agencije” čija je uloga da popunjavaju zahteve za vize neistinitim podacima, pa je i to malo nego se takve agencije još i javno oglašavaju.

Šta može da odgovori prosečan funkcioner srpske države kada mu predoče ovakav spisak prepreka? Ništa. Da li smo imuni na bilo koji od pobrojanih zala? Nismo.

Problem je što u takvim razgovorima nije moguće upotrebiti komparativnu argumentaciju. Da jeste, moglo bi se reći: vi ste u pravu, ali da li je naš organizovani kriminal organizovaniji nego u Italiji, da li su Srbi vodeći šverceri droge u Evropi, da li je seks-trafiking veći problem u Srbiji ili u Rumuniji i da li će izolacija pomoći da se poveća ili da se smanji broj onih koji napuštaju svoju zemlju u potrazi za poslom (na crno). Najzad, daleko od toga da smo zadovoljni suzbijanjem korupcije kod nas, ali jeste li sigurni da je ona veća nego u Bugarskoj?

Takav razgovor, izvesno je, neće nikada voditi nijedan državni predstavnik – denunciranje drugih zemalja ne spada u dobre diplomatske običaje – ali znači li to da se moramo ponašati kao da smo slepi ili glupi? Ako se govori o Partnerstvu za mir, da li, dok nam budu saopštavali koje uslove još treba da ispunimo, treba da se pretvaramo da ne znamo da su u taj savez učlanjeni i Kazahstan, Tayikistan, Turkmenistan..., koji, bez sumnje, te uslove nisu ispunili?

U NATO-u su, inače, spremni i na takvo pitanje. Zemlje bivšeg SSSR-a su primljene kao rezultat članstva u Zajednici Nezavisnih Država. Kada se zajednica raspala, pravo članstva je nasleđeno po automatizmu (za one zemlje koje su to želele).

Pa iako je zvanični stav NATO-a da je slučaj zemalja ZND specifičan, on ipak ogoljuje činjenicu da takozvane evroatlantske integracije nisu samo stvar postignutih standarda, još kako postoje prečice, da su te prečice čisto političke prirode i da su u nekoj čudnoj vezi sa odnosom prema Rusiji. Kada se trebalo primaći granicama te zemlje, svi su dobrodošli. Ali, za zemlje koje u tome ne mogu da pomognu, kao Srbija, važe najviši standardi. Da li je sa tim u vezi i pravolinijsko učlanjenje u evropsku porodicu nekadašnjih sovjetskih pribaltičkih republika – od kojih se nije odlučno zahtevalo prethodno ukidanje aparthejda uvedenog prema ruskoj manjini kojih u Letoniji i Estoniji ima više nego Albanaca u Makedoniji? Mada, ni mi ne bi trebalo da se žalimo. Dok smo u očima Zapada bili otpadnici iz socijalističkog bloka, skoro tri decenije smo mogli da se do mile volje šetkamo po Evropi i niko nas nije pitao da li švercujemo drogu ili radimo na crno. Jednu “prečicu” smo iskusili tu nedavno. Posle ubistva Zorana Đinđića smo kao znak ohrabrenja primljeni u Savet Evrope i niko se više ni u Strazburu ni u Beogradu ne seća koji ono beše razlog zbog koga je naše učlanjenje tada odlagano.

Ono što treba najiskrenije da nas veseli, jeste izvesnost evropske budućnosti Rumunije i Bugarske, makar i odložene za godinu ili dve. Ne samo zato što je reč o prijateljskim zemljama i narodima, nego jer je taj događaj, uprkos svemu, dobar znak i za nas. Ipak, treba li ćutke preći preko bizarnosti da, kada je Rumunija, nevoljno, uvela vize SCG (na zahtev Evropske unije) i kada je Beograd, takođe nevoljno, uzvratio istom merom, ispred ambasade SCG u Bukureštu su se otegli višednevni redovi onih koji traže vizu jer dolaze u Srbiju kao sezonski radnici (na crno, nego kako). Iz zemlje koja je, praktično, već u EU?

Najgore od svega je što evropski funkcioneri, kako u Surčinu izađu iz aviona, počinju da ponavljaju: Srbija je deo Evrope, pred vama je evropska budućnost ali... Ali, šta?

U čemu je problem, šta to treba u Srbiji još da se uradi pa da poslovni čovek iz Novog Sada ne mora da dolazi tri puta u Beograd da bi dobio vizu za sajam štampe u Minhenu? Šta je prepreka da podnosioci zahteva za vizu ne moraju da stoje u redu, kako reče ambasador, po letnjem suncu i zimskom snegu, kao da ambasade neko sprečava da, ako ništa drugo, postave tendu da koliko-toliko zaštite te ljude? To bi doprinelo i dobroj slici o njihovoj zemlji. Ali, naravno, šta ga briga kakvu će sliku o zemlji da imaju oni koji se guraju po redovima sa gomilom papira da bi u tu zemlju uopšte mogli da uđu, i ako plate...

Istina je da su srpske vlasti, blago rečeno, ispoljile neefikasnost u nekim od svojih “domaćih zadataka”, kao što je hvatanje haških optuženika (ne samo Mladića), ili stavljanje državne granice pod kontrolu policije. Ali iz onog što predočavaju međunarodni predstavnici to nije ono što direktno utiče na vizni režim u ovom času. U Hrvatskoj slučaj Ante Gotovine je usporio proces približavanja EU, ali na vizni režim nije uticao.

Problem je u nečemu drugom. Problem je u tome što su predstavnici Zapada, valjda zbog Miloševića ili ko zna zbog čega, naviknuti da Srbiju tretiraju kao zatvorenika koji je podneo molbu za uslovno oslobađanje. Ne postoji taj zapadnoevropski predstavnik, od ambasadora u Beogradu do komesara za proširenje EU, koji u intervjuu neće reći: Evropa, da, ali morate da promenite, morate da preduzmete, da popijete gorku pilulu i tako dalje. Na kraju, kada kažu šta je to tačno što moramo, nemaju – ili neće – da navedu ništa osim Ratka Mladića.

Šengenske zemlje, kao i svaka druga zemlja uostalom, imaju pravo da održavaju vizni režim kakav god misle da treba bez potrebe da to nešto naročito obrazlažu. To mogu da urade i sa Srbijom, i to bi bilo mnogo lakše i razumeti. Vize, i tačka.

Umesto toga, imamo neprestanu debatu o sveopštem interesu našeg približavanja Evropi čim ispunimo nekakve uslove koji ne znamo koji su ali je prilično očigledno da važe samo za nas. I tako stalno. Možda bi se nešto promenilo ako počnemo da vičemo. Na primer, da kažemo nekom funkcioneru iz zemlje koja predsedava EU da ako mi verujemo da njegov narod nije bio ništa kriv jer šest godina nije znao za koncetracione logore, što našem narodu ne veruju da ne zna gde je Ratko Mladić? To bi moglo da ih naljuti, ali u čemu je razlika?