Bombe su ipak iste

Nijedan me rat nije mimoišao. Ni onaj prošli, veliki, šesnaestogodišnji, kada sam bio dete i kada je Liban bio poprište obračuna, što međusobnog, što njegovih suseda i velikih sila. Nije me mimoišao ni onaj u kome je nestala Jugoslavija, ni bombardovanje Srbije 1999. godine.

U Liban sam ovoga puta došao da bih posetio bolesnog oca. Od ubistva Rafika Haririja, bivšeg premijera i jednog od najbogatijih Libanaca, osećala se napetost širom zemlje. Oživele su podele iz doba građanskog rata, ubijeni su nezavisni novinari i oponenti Sirije. Bez obzira na zategnutost, za ljude u Libanu ova eksplozija nasilja ipak je bila ogromno iznenađenje. Pred početak sukoba postignut je dogovor šiita (najveća verska zajednica u zemlji), koji podržavaju Siriju i libanskih hrišćana, koji sebe često smatraju Feničanima i veruju da su superiorni u odnosu na ostale Arape, i svi su se opustili. Qudi su se još zanimali Mundijalom i radovali zbog uspeha reprezentacija za koje su navijali (Liban nije imao svoje predstavnike na Svetskom prvenstvu u fudbalu). Suniti su uglavnom navijali za reprezentaciju Saudijske Arabije, zemlje u kojoj je rođen Hariri. Šiiti su podržavali iransku reprezentaciju, a mnogi hrišćani su navijali za latinoameričke reprezentacije – u Južnoj Americi živi ogromna libanska dijaspora, čak i pop-ikona Šakira potiče iz doline Beka, glavnog uporišta Hezbolaha u istočnom Libanu.

Zemlja je bila puna turista. Od 11. septembra Bejrut, poznat po svojim klubovima i noćnom životu, postao je Meka za imućne Arape iz ultrakonzervativnih i naftom bogatih zalivskih zemalja. Širom zemlje podignuto je na desetine novih hotela, zapadni turisti su se vratili u Balbek i Tir, gradove u kojima su izuzetno dobro očuvani neki od najlepših rimskih hramova. Stotine mladih Amerikanaca studiralo je arapski na univerzitetima i školama u Bejrutu, koji je s razlogom smatran najotvorenijom i najslobodnijom metropolom u arapskom svetu. I stanovnici Libana uživali su u godinama prosperiteta i ekonomskog rasta na kome su im zavidele arapske zemlje iz okruženja koje takođe nemaju izvorišta nafte. A onda, odjednom, avioni, bombe, napadi i sa kopna i sa mora i iz vazduha.

U stvari, početak rata me podsetio na pecanje ribe – dakle, bez stvarno dobrog razloga, ali sa mamcima. Hezbolah jeste oteo dva izraelska vojnika, ali nema pravog opravdanja ni izgovora za nasilje nad četiri miliona ljudi, za koje se ne zna ni kada će biti okončano niti kakve će posledice imati.

Liban je mala zemlja, manji je od Srbije. Poslednjih petnaest godina se oporavljao od onog prethodnog rata kada su svi bili protiv svih i kada je Bejrut bio simbol razaranja. U jednom trenutku je skoro cela zemlja bila u izbeglištvu i nema libanskog grada čiji centar nije bio razoren. Na jedvite jade obnovljena je infrastruktura. Prenaseljeni Bejrut, u kome živi polovina libanskog stanovništva, dobio je desetine novih nadvožnjaka i iznad zemlje podignutih autoputeva. Zapadni hotelski lanci utrkivali su se da kupe placeve pored obale u centru Bejruta – skoro svakog meseca je otvaran jedan novi hotel sa pet zvezdica. Turizam je postao motor libanske ekonomije. Podignuto je mnogo novih fabrika, mnoge od njih su Izraelci već uništili pod izgovorom da je u njima možda skriveno Hezbolahovo oružje.

Sve što se dešava u jednom delu Libana, odražava se na celu zemlju, koja, iako je jedna od najmanjih, ima jedinstvenu mešavinu verskih zajednica. Iako Izrael tvrdi da mu je meta samo Hezbolah, nema oružja koje je dovoljno precizno da u gusto naseljenim mestima poštedi pripadnike drugih grupa. U starim, centralnim delovima mnogih libanskih gradova često na samo nekoliko desetina metara jedne od drugih su šiitske i sunitske yamije, pravoslavne, grkokatoličke, maronitske crkve i kuće za molitvu tajnovitih Druza. U bombardovanju je već stradalo i sedam Kanađana.

Iako je cela država napadnuta, najkrvaviji rat se zapravo vodi na jugu. Područje od grada Saida prema izraelskoj granici praktično je odsečeno. Ova oblast dvadeset i četiri časa je pod vatrom i sa kopna i sa mora i iz vazduha. Saobraćajnice su potpuno uništene. Nema struje, hrane, lekova, a nema ni mogućnosti da se to dostavi.

Izraelska vojska je do sada izvršila hiljade napada i ona stalno proširuje listu meta. Iako su tvrdili da će se zadržati na objektima za koje su imali informacije da su uporišta Hezbolaha, sada je jasno da su počeli da napadaju i druge objekte, čak i one u kojima je regularna libanska vojska koja se još uvek ne meša u sukob. Izraelska avijacija bombarduje i benzinske pumpe, fabrike – sve su mlađe od petnaest godina, nove mostove. Sve što je izgrađeno od poslednjeg rata, sve je srušeno. Nedavno su im bili meta i neki kamioni sa namirnicama... Na sve to već su se pojavili i drumski razbojnici – njihova “meta” su kamioni sa brašnom.

Ne znam da li su sve razorene stambene zgrade zaista štabovi Hezbolaha, kako tvrdi Izrael – ovde sam tek nešto više od mesec dana, a nisam ni dolazio dugo. Ali ono što znam je da ovde ima malo klasičnih vojnih objekata – meta i sve je strašno blizu. Qudi nemaju gde da se sklone pred napadima, jer nema ni skloništa. Malo znači to što Izraelci najčešće lecima obaveštavaju da planiraju da gađaju neki kvart. Vršiti evakuaciju isto je što i ceo Voždovac izmestiti za petnaest minuta. Napadi, koji po objavi uslede, dolaze suviše brzo da bi se civili sklonili. Čitave zgrade nestaju a u njima je zarobljeno mnogo ljudi, tako da je još uvek praktično nemoguće proceniti broj mrtvih i ranjenih. Nekada, u onom prethodnom ratu, posmatrao sam te iste zgrade kako ih danas zastarelim minobacačima krnje i buše do uništenja. A sada, odjednom, pred mojim očima nestaje čitava desetospratnica u kojoj žive ljudi koji nisu verovali da će se to desiti baš njihovoj zgradi.

Najteže je na jugu zemlje. u Bejrutu je ipak podnošljivije. Bilo je napada, ali manje. Imamo povremene nestašice struje, ali zato telefonske linije rade a i vode ne nedostaje. Samoposluge se lagano prazne, a ima još robe. Zanimljivo mi je da, za razliku od Srbije tokom NATO bombardovanja 1999. godine, ljudi ovde ne kupuju namirnice u panici, već zalihe stvaraju polako. Sve se dešava normalnom brzinom, osim što se na ulici nekako vozi mnogo brže nego ranije. Libanci se nadaju da će pregovori biti uspešni, ali znaju da će se, ako se to ne desi, rat produžiti. Oni znaju šta je rat i umeju da se adaptiraju, mada kakvo god prethodno iskustvo čovek imao, teško je navići se na bombe.

Uporno poredim ovo što se ovde dešava sa onim što se dešavalo u Srbiji 1999. Nije isto. U Srbiji u vreme Miloševića bilo je jasno da se ide u sukob sa NATO-om i samo bombardovanje, bar za mene, nije bilo veliko iznenađenje. Ipak, ovde se zaista niko nije nadao ratu, pogotovu ne ovakvog intenziteta. S druge strane, dobro je da bar vojske nisu direktno suprotstavljene na kopnu, kao u ratu tokom osamdesetih godina. Otac kaže da je taj rat bio kudikamo suroviji. Tada je ovde bilo mnogo različitih vojski, počev od jedinica iz susednih država, preko naoružanih vojski različitih verskih zajednica koje žive u Libanu, pa do američkih jedinica koje su se povukle posle jednog od prvih napada bombaša samoubice u istoriji.

Tada je svako imao svoj kvart, svi su pucali na sve. Svi su bili uvučeni u rat, nijedan pedalj zemlje nije bio pošteđen i praktično svi su bili izbeglice. Tada godinama niko nije mogao da odnese prevagu; nasuprot tome, ovaj put je odnos snaga veoma neujednačen, ali su i dalje svi ujedinjeni u solidarnosti i stradanju. Izbeglice primaju svi, bez obzira na veru. Škole i hoteli se pretvaraju u izbegličke kampove. Mnoštvo civila je već krenulo u prvim danima prema granici sa Sirijom, ali se sada neki vraćaju. Putevi su zakrčeni. Turiste uglavnom evakuišu helikopteri i ratni brodovi zapadnih sila.

Libanci znaju da su uvučeni u rat koji nije bio njihov izbor. Dosta dobro poznaju situaciju, znaju da su žrtve i dobro se prilagođavaju, bez obzira na to što nada već jenjava. Iako su stvari svakim danom sve gore, izvesna organizacija postoji, bilo da je reč o bolnicama, izradi pasoša i ostalih ličnih dokumenata ili prihvatu izbeglica sa juga. Državna administracija je sada tako organizovana da mnogi koji nemaju dokumenta, a žele da izađu iz zemlje i pobegnu od rata, mogu da ih dobiju u veoma kratkom roku. Pre nekoliko dana sam vodio oca da zatraži novi pasoš. Qudi su nas propuštali, videvši čoveka bez noge. Lepi maniri još uvek nisu iščezli.

Zemlja je taman zalečila rane prethodnog rata, a zadesio ju je novi. Najviše će stradati turizam od koga danas živi veliki broj Libanaca. Zemlja ima izvanrednu klimu i ovih nekoliko letnjih meseci je vrh turističke sezone. Istorijski spomenici za sada nisu ugroženi, ali zato je tek obnovljena saobraćajna infrastruktura – a turizma bez toga nema – potpuno razorena. Već se mogu čuti priče da je zemlja unazađena za nekoliko decenija. Pominje se i šteta od nekoliko milijardi dolara, a Liban je već dužan skoro četrdeset.

Ne znam kako ću izaći iz zemlje. Većina ambasada je organizovala prevoz za svoje ljude. Nažalost, naši ljudi moraju da koriste usluge drugih predstavništava ovde ili da idu do granice sa Sirijom, gde ih prihvata naša ambasada u Damasku. Problem je što taksi do granice već sada košta oko hiljadu dolara, a naravno cena nastavlja da raste. Da sve bude još gore tu su i pomenuti drumski razbojnici.

More je tako blizu, a ja nisam stigao ni da zaronim, iako sam ovde već mesec i po dana. Mnogi ljudi su ovde dolazili na samo nekoliko dana i svaki trenutak im je prolazio u uživanju. A meni koji sam odavde zapalo je da možda ostanem mesecima pored mora, a da mi to more bude nedostižno. Eto šta je sudbina, ovde sam, ništa ne mogu da uradim, osim da se prilagodim okolnostima. Ipak, na rat se čovek nikada ne može u potpunosti navići. Nije kao u Srbiji 1999. godine. Bombe su, međutim, iste.

HANI ABUGAZELA

(Beograđanin i vlasnik privatne firme za građevinsku delatnost)

Uloge u sukobu IRAN – pomogao je stvaranje i godinama sponzorisao humanitarne i terorističke akcije Hezbolaha. Predsednik Mahmud Ahmedineyad je obećao “razoran odgovor” ako Izrael napadne Siriju. Arapski državnici – 90 posto Arapa svi su suniti – zabrinuti su stvaranjem “šiitske osovine od Teherana do Bejruta”, i sumnjičavi su prema planovima Homeinijevih naslednika. Zapadni političari tvrde da Islamska Republika nije samo naoružala i opremila Hezbolah, već da Teheran direktno izdaje naređenja i da se najmanje 200 iranskih elitnih “revolucionarnih gardista” bori zajedno sa šiitskom braćom u Libanu. Zapad optužuje Iran i da pokušava da razvije nuklearno oružje a neki analitičari veruju da su ajatolasi naredili otmicu izraelskih vojnika kako bi smanjili pritisak na Teheran. IZRAEL – Samo nekoliko meseci pošto je postao premijer Ehud Olmert je odlučio da ratuje na dva fronta. On i njegov prethodnik Arijel Šaron su prošle godine optuživani za izdaju pošto su doneli odluku o povlačenju izraelskih naseljenika i trupa iz oblasti Gaze. Agresivne akcije Olmertove vlade uživaju punu podršku i opozicije i javnog mnjenja u Izraelu. Skoro trećina izraelske teritorije je još uvek u dometu Hezbolahovog oružja. Zapadni analitičari veruju da je strateški cilj Olmertove vlade da, pošto “očisti” Hezbolahove gerilce, stvori tampon-zonu na jugu Libana koju bi kontrolisale međunarodne snage. Ukoliko bi Izrael pokušao da zadrži svoje trupe na ovoj teritoriji, one bi ponovo postale meta Hezbolahovih bombaša samoubica. LIBAN – Duboko podeljena zemlja sa 18 verskih zajednica se posle kratkog mira tokom koga je ostvareno malo ekonomsko čudo pod vlašću ubijenog premijera Haririja, ponovo nalazi “pred vratima pakla” kako je izjavio za Bi-Bi-Si premijer Fuad Sinora, musliman sunit. Većina libanskih hrišćana krivi Hezbolah za provokaciju koja je već dovela do razaranja infrastrukture ove male planinske zemlje. Za razliku od Iraka gde je prema ovonedeljnom izveštaju UN samo u protekla dva meseca u sukobima šiita i sunita poginulo 6 000 ljudi, brutalni izraelski napadi su ujedinili libanske sunite i šiite (danas najveću versku zajednicu u zemlji). Libanska vojska nikad nije uspela da uspostavi kontrolu nad celom teritorijom. Hezbolahove trupe od sirijskog povlačenja potpuno kontrolišu jug zemlje i delove doline Beka. SIRIJA – Predsednik Bašar Asad je porekao sirijsko mešanje u Libanu od povlačenja sirijskih trupa 2005. godine, ali nastavlja da pomaže Hezbolah i pruža utočište vođama Hamasa. Mnogi Sirijci smatraju Liban delom svoje države, koji je Francuska tridesetih godina odvojila kako bi stvorila hrišćansku državu na Bliskom istoku. Zapad krivi Siriju za organizaciju ubistva bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja prošle godine i stalno mešanje u libansku politiku. HEZBOLAH – Osnovan 1982. godine i inspirisan iranskom revolucijom. Pripadnici Hezbolaha (božja partija) izveli su prve napade bombaša samoubica u modernoj istoriji. Vremenom je postao pokret i politička partija koja ima poslanike u parlamentu i dva ministra u libanskoj vladi. Vođa Hezbolaha je Hasan Nasrala. Mnogi Libanci smatraju da je Hezbolah naterao Izrael da se povuče 2000. godine, posle 18 godina okupacije južnog dela zemlje. Svojim akcijama poslednjih dana Hezbolah je povećao pritisak javnosti i islamističke opozicije na prozapadne arapske lidere. Veliki broj Arapa veruje da Izrael nema pravo da postoji i smatra da bi borba za uništenje jevrejske države trebalo da bude prioritet svih arapskih zemalja. HAMAS – Osnovan 1987. godine u oblasti Gaze kao ogranak Egipatskog muslimanskog bratstva, najveće i najstarije islamističke organizacije na svetu. Hamas na arapskom znači revnost, a predstavlja akronim Islamskog pokreta otpora. Ogromnu podršku palestinskih masa osvojio je više humanitarnim radom nego terorističkim akcijama. Hamas je jedini organizovao mrežu medicinskih centara, škola i sportskih društava za palestinske izbeglice u oblasti Gaze, najgušće naseljenoj teritoriji na svetu. Na poslednjim izborima, prvim slobodnim u Palestini, porazio je korumpirani Fatah. Hamasov politički lider u Gazi Ismail Hanija postao je premijer.