Članstvo od milijardu dolara

Psiholozi bi sigurno imali šta da kažu o nespretnoj formulaciji DŽordža Buša koji je na Samitu G-8 u Peterburgu rekao da bi voleo da pomogne da i u Rusiji zavlada demokratija kakva danas vlada u Iraku. Posle toga, ipak je dopustio da Rusija ima svoj put i da demokratija u Rusiji ne mora biti onakva kakva je u Americi, dodavši da njegov drug Vladimir, sa kojim je vodio “filozofski razgovor”, ne voli da mu bilo ko govori kako da upravlja svojom zemljom.

Drug Vladimir, naravno, nije propustio šansu i munjevito je objasnio: “Da kažem pošteno, ne bih voleo u Rusiji demokratiju kakva je u Iraku.” Ako se izuzme taj i još jedan, uslovno rečeno, incident s britanskim premijerom Blerom, kad je na njegovu primedbu o korupciji, Putin rekao “baš bih voleo da vidim kakvo je britansko iskustvo u borbi s korupcijom – na primer, u vezi sa lordom Levijem!”

Sve ostalo na samitu bilo je na očekivanom nivou. Gostoprimstvo usred za tu priliku prilagođenog raja u Peterburgu – vrhunsko, smeštaj – kao u bajci, udobnost kakva se samo može zamisliti, druželjubivi i nasmejani svetski moćnici, dokumenta prihvaćena bez ikakvih problema.

Rusija kao domaćin samita priredila je i nekoliko iznenađenja – organizovala je paralelan samit na kome su omladinci “krojili veliku politiku”. Bilo ih je po 8 iz svake od zemalja G-8, da bi na kraju po jedan koga su sami izabrali imao prilike da stavove svoje generacije predstavi liderima. “Treba uvek očekivati samo najbolje, tako se problemi lako rešavaju”, posavetovao ih je ruski predsednik.

On je priredio iznenađenje i novinarima kojih je ovom prilikom bilo više od četiri hiljade iz celog sveta – svako veče, posle svih događanja kojih je zaista bilo mnogo, počinjao je neuobičajeni ritual – u pres-salu je unošena šolja čaja i stavljana na sto za koji bi posle izvesnog vremena seo Putin i strpljivo odgovarao na sva novinarska pitanja, često praćen aplauzima. Neko je zapazio da, iako je šolja uredno stizala svako veče, Putin nije uzeo ni gutljaj iz nje. Ništa ga nije moglo iznenaditi, pa čak ni pitanja koja bi trebalo da budu neprijatna. Tako je na molbu da oceni činjenicu da je Buš, pre nego što se sreo s njim, otišao da se vidi sa predstavnicima nevladinih organizacija, odgovorio: “Pa i ja sam se s njima sretao, ali u Moskvi... Ako predstavnici drugih država smatraju da mogu, i da je ispravno, da podrže napore naše opozicije, šta da se radi, to je njihov izbor i u tome nema ništa strašno, često je to uobičajena diplomatska praksa nekih država... A opozicija treba da postoji i da grdi vlast. S pravom, za grdnju se uvek može naći razlog.” Govoreći poslednji on je zapravo objašnjavao ekonomske i ideološke ciljeve Rusije i puteve kako da se do njih stigne.

Pedantni analitičari su već izračunali da je takav odnos prema štampi dao i prve rezultate – u stranim medijima su se, pored negativnih počeli pojavljivati i koliko-toliko pozitivni tekstovi o Rusiji.

Opuštenost i šarm koji i priliče jednom neformalnom skupu, kakav zapravo predstavlja sastanak G-8, ustupala je mesto ozbiljnosti kada je trebalo objasniti neslaganja u stavovima kojih je, ipak, bilo. Iako se očekivalo da posle dugih pregovora, Amerika da saglasnost za ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (sve ostale članice su se već složile), to se nije dogodilo. “Sa nama su teški pregovori”, pravdao se Buš, a Putin je odgovorio da nije iznenađen, ali mu ne pada na pamet da čini ustupke. “Članstvo u STO se meri milijardama, milionima dolara ili rubalja, tonama i kilogramima... dogovaraćemo se dok se potpuno ne usaglasimo.”

Neslaganja su bila očigledna i kad je u pitanju izraelsko–libanski sukob, koji je neplanirano postao glavna tema samita. Amerika, koju (naravno) podržava Velika Britanija, tražila je da se u rezoluciji za sukob jedinim krivcem proglasi Liban. Putin je insistirao da rezolucija bude uravnoteženija jer je očigledno da Izrael, odgovorivši nesrazmernom silom na otmicu dva svoja vojnika, zapravo pokušava da ostvari druge ciljeve. S njim se najpre složila nemačka kancelarka Angela Merkel, a onda i svi ostali. Zajedničko saopštenje traži od obe strane uzdržanost i potčinjavanje odlukama Ujedinjenih nacija.

A Buš ne bi bio Buš da i u tu priču nije uneo i jedan svoj “biser” – za vreme večere, misleći da ga niko ne čuje, rekao je Bleru da “on (Kofi Anan) samo treba da ubedi Siriju “da se ne meša u ta govna, i sve će biti u redu”. Iz daljih reči koje su se začule preko slučajno uključenog mikrofona moglo se videti i ko je gazda u UN – “hteo sam da mu (opet Ananu), kažem da odmah telefonira Asadu (sirijskom lideru) i kaže...”, kao i odnos SAD i Britanije – na Bušove reči da bi možda bilo dobro da Kondi (Kondoliza Rajs) ode u Liban, Bler se nudi da sam ode tamo, jer, ako Kondoliza ode, mora se vratiti kao pobednik, “a ja mogu prosto tako, odem, vidim... “Tu je mikrofon isključen...

U poene Vladimira Putina može se ubrojati i Rezolucija o energetskoj bezbednosti za koju se verovalo da neće biti lako doneta jer ju je Putin prosto nametnuo kolegama želeći da obezbedi sigurne kupce za rusku naftu i gas, kao i da reguliše problem gasovoda koji prolaze kroz druge zemlje. Tako su, prema deklaraciji, prvi put sve zemlje G-8 odgovorne za energetiku u svetu i, što je za Rusiju najvažnije, za ceo lanac transporta energenata. Imaće sve podatke o rezervama, usaglašavati cene, a ruskom biznisu neće biti zatvoren pristup u evropske zemlje, kao što je sada slučaj.

Naravno, to samo po sebi ne znači da od sutra više neće gas ili nafta nestajati na putu kroz, recimo, Ukrajinu, ili da će evropski i američki biznismeni jedva čekati da prodaju akcije Rusima, jer dokumenta G-8 nose samo karakter preporuke, ali ne treba zaboraviti da tu preporuku potpisuju predsednici osam najjačih zemalja sveta.

A što se demokratije tiče, ako se izuzme Bušov gaf, sve je išlo neočekivano dobro. Putin se odlično pripremio i održao svojim zapadnim kolegama pravu lekciju – o istoriji ruske demokratije, o budućim izborima, načinu postavljanja gubernatora, servirao im detaljnu analizu prilika. I još jednom ih “uhvatio u neznanju” – britanski premijer je bio veoma iznenađen što ruski parlament ima pravo da izglasa nepoverenje vladi. “Pa to je karakteristika demokratije”, prokomentarisao je radosno Bler.

Može se, dakle, zaključiti da je Rusija dobila od G-8 i više nego što je očekivala. Pozitivna je i sama činjenica da je samit održan u Rusiji. Ma šta govorili protivnici, događaj takvih razmera sigurno utiče na prestiž države. Tri dana je Peterburg bio glavna tema medija u celom svetu – i to u prilično pozitivnoj konotaciji što se ne događa baš često. Od “kolosa na glinenim nogama”, Rusija polako postaje samo kolos.

Peterburški samit će ući u istoriju svetske politike i po paradoksu koji je veoma očigledan. Zemlja koja je uspela da stane na sve žuljeve Zapada, za koju se u jednom trenutku učinilo da je konačno pokvarila odnose sa SAD, bila je domaćin susreta zapadnih lidera koji određuju pravce međunarodne politike. Ta zemlja je predložila dnevni red, pripremila predloge zaključaka koje su svi prihvatili. Lider koga optužuju za narušavanje demokratskih principa, bio je dobar domaćin svojim kolegama koji su ga za to zdušno pohvalili i iz Peterburga otišli zadovoljni.

Suštinski, to konačno stavlja tačku na večito pitanje Zapada – izolovati ili integrisati Rusiju. Odnosi koje su uspostavili lideri na mnogim pa i ovakvim susretima, potvrđeni sve većom ekonomskom saradnjom, pustili su tako duboko korenje da će svaki korak nazad biti prosto nemoguć bez obostrane štete. A na to danas više niko nije spreman.

Cena samita Za organizovanje samita u Peterburgu Rusija je, prema prvim računicama, potrošila više od 10 milijardi rubalja – oko 400 miliona dolara, što je 10 puta više od prethodnog samita održanog u Velikoj Britaniji. Raskoš koju je ruski predsednik prezentirao svojim “partnerima”, neviđena je. Mesto Streljna, kod Peterburga koje je Petar I svojevremeno zamislio kao ruski Versaj, kasnije nazvano Konstantinovski dvorac, u ratu je potpuno porušeno, a za poslednjih pet godina pretvorilo se u gradić sa 20 malih dvoraca koji ne izgledaju ništa siromašnije od Versaja i koji su dobili imena po ruskim gradovima. Svaki ima po pet spavaćih soba, ogromnu dnevnu sobu, radnu i sve ostale potrebne udobnosti, 13 toaleta. Za samit su opremljeni umetničkim predmetima iz gradova čije ime nose. U “mirno vreme” iznajmljuju se za 2500 dolara dnevno. Na 500 metara od “paviljona za pregovore” sagrađen je ogroman pres-centar na 27 hiljada kvadratnih metara, predviđen za 4000 novinara. Opremljen je sa 800 kompjutera, sprovedeno je 500 km kablova i još 300 specijalnih za TV kompanije. Sve to je za novinare bilo besplatno, kao i 24 tone hrane koje su pojeli i bezbroj boca piva koje su popili. Trista hiljada dolara koštao je smeštaj novinara u hotelu “Baltička zvezda” Od 10 milijardi rubalja potrošenih za organizaciju samita najveći deo je otišao na potrebe Peterburga – rekonstruisana je pista aerodroma Pulkovo (četiri milijarde rubalja), put od aerodroma do Streljne, renovirane su sve zgrade koje su mogle pasti u oči gostima (5,5 milijardi rubalja). Kružni put u Peterburgu rekonstruisan je za 4,4 milijarde rubalja... Direktni rashodi samita iznose 3,2 milijarde rubalja. Peterburg je imao i gubitke koji još nisu izračunati – aerodrom je tri dana radio samo za svetske moćnike, rečni saobraćaj je bio zaustavljen, turističke firme su izgubile oko 30 miliona dolara. Hrana za visoke goste koštala je milion dolara.