Čipovanje Srbije

Sad kad je premijer Vojislav Koštunica sa ministrom Draganom Jočićem i skupštinskom većinom bez radikala i demokrata doneo zakon o novoj smart čip ličnoj karti, ostaje nerešena sitnica jedna pred elektronski ulazak Srbije u EU. Kako će haški optuženik Ratko Mladić da dođe po svoj čip? Jer u novom zakonu piše da se zahtev za izdavanje lične karte podnosi lično i da je za uzimanje biometrijskih podataka (fotografija, otisak prsta, potpis) opet neophodno prisustvo lica kome se izdaje lična karta.

Nego, da li je ikome, a posebno poslanicima u Skupštini Srbije koji su glasali za ovaj zakon, jasno o kakvoj se elektronskoj plastici radi? Šta znači nacionalna identifikaciona baza podataka i kakve ona veze ima sa novim elektronskim ličnim kartama? Zašto pre donošenja ovog zakona nije bilo nikakve stručne, javne debate koja bi objasnila ko će i na koji način kontrolisati podatke o ličnosti? I koji će to državni “nadležni organ” i po kojim kriterijumima moći da daje “podatke iz evidencije o ličnim kartama” drugim “organima i organizacijama”, po vrlo nepreciznom članu 28 ovog zakona?

Na kraju, da li i na koji način elektronska lična karta može da ugrozi privatnost građana?

Smart brat: Sasvim je srpski to što su skupe Motoroline mašine za novi sistem identifikacionih dokumenata kupljene davno pre prošlonedeljnog glasanja o zakonu o ličnoj karti. Još za vreme Dušana Mihajlovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. A srpski je i to što je prva tribina na temu “Da li elektronska lična karta ugrožava privatnost građana?” (Galerija nauke i tehnike SANU, 18. jula) održana pet dana po donošenju Zakona o ličnoj karti. Još je srpskije to što je ministar Jočić, gle čuda, “imao sluha” za Mihajlovićev nesvršeni poduhvat jer reč je, ako ni o čemu drugom, a ono, o 100 miliona evra koliko je ta oprema koštala. A najsrpskije je to što je svako ko je pitao: mogu li ja da vidim šta će da piše u mom čipu, gurnut međ’ mračne sile antihaškog lobija, međ’ one koji usporavaju i guraju Srbiju u samoizolaciju i divljaštvo usred elektronske civilizacije.

Ruku na srce, u poslednjih mesec dana jesu krenule orvelovske priče o velikom bratu, prisluškivanju i praćenju, domanovićevskom žigosanju Srbije, balkanskom špijunu. Mada, nije to ništa novo, stari je to srpski zanat, koji se i dosad dosledno obavljao, što se kaže, jedan na jedan, bez obzira na nove tehnologije. Ipak, šta znači imati smart identifikacionu karticu sa čipom?

Zoran Savić, ekspert za primenu čip tehnologije iz kompanije NetSet, kaže:

“To su pametne kartice koje na sebi imaju kompletan računar, određen program i sposobne su da urade odgovarajuće procedure i procese. One se potpuno razlikuju od drugih tipova kartica. Kartice mogu da budu bez ikakve elektronike na sebi, sa magnetnom trakom, mogu da budu kartice sa bar-kodom, sa bar-kodom sa mnogo podataka koji se naziva dvodimenzionalni bar-kod.” Smart kartice, opet, i same mogu biti različitog tehnološkog tipa, objašnjava Savić za NIN. Mogu da budu kontaktne i beskontaktne smart kartice. Kontaktne su ove naše, za lične karte. One su potpuno neaktivne, dok nemaju napajanje, dok ih nosite u yepu. Ne mogu ni da prime, a ni da odaju informaciju, niti mogu same sebe da lociraju, niti da budu locirane spolja. Tehnološki je to neizvodljivo. Za razliku od njih, dodaje Savić, postoje beskontaktne kartice koje imaju antenu na sebi, integrisanu u telo kartice. One su takođe neaktivne dok nemaju napajanje, ali mogu da prime energiju spolja, zbog antene, kroz elektromagnetno zračenje čak i bez znanja onoga ko ih nosi. Takvi su upravo novi elektronski pasoši. Wih su definisale UN, propisale kako oni treba da izgledaju.

Postoji, naime, i treća tehnologija. Transformerska. To su kartice koje mogu da budu očitane i sa većih daljina. I one imaju antene na sebi. Ali, o tom potom. Savić kaže da su najbezbednije upravo kontaktne smart kartice, kad je o zaštiti privatnosti reč, jer ne mogu da budu upotrebljene bez znanja onoga ko je njihov nosilac. Nego tek pošto vas “ovlašćeno lice” legitimiše, zbog brze vožnje recimo, i ubaci je u smart čitač.

Zapravo, sama smart identifikaciona kartica ne može da ugrozi prava građana, ubeđen je Savić.

“Osnovna opasnost nastaje kada država prikuplja podatke o svom građaninu, locira ih u okviru nekih računarskih baza podataka i agregira, ukršta, sa podacima koje dobija iz drugih izvora, finansijskih, recimo, o načinu i vrsti trošenja novca. Pa ih, recimo, ukršta sa podacima o zdravstvenom stanju. Tu postoji mogućnost diskriminacije. Realno, to su rasprave koje se vode u svetu”, kaže Savić.

Član 28: E sad, šta će se uopšte nalaziti na smart ličnoj kartici, a šta u čipu? Dragan Maksimović, načelnik Informatičke službe MUP-a, kaže: “U čipu će se nalaziti podaci koji su propisani zakonom: ime, prezime,pol, dan, mesec i godina rođenja,mesto, opština i država rođenja,jedinstveni matični broj građana, podaci o državljanstvu, prebivalištu i adresi stana njenog imaoca i jedinstveni matični brojevi njegovih roditelja. U obrazac lične karte unose se i slike biometrijskih podataka imaoca te isprave (fotografija, otisak prsta i potpis), kao i datum izdavanja lične karte sa rokom njenog važenja.” Znači, ono što bude od podataka na ličnoj karti, to će biti i u čipu? “Tako je”, kaže Maksimović. Ali ko to može da nam garantuje? Maksimović sleže ramenima: “Ovde je reč o nepoverenju.”

A zašto bi građanin verovao državi i MUP-u Srbije na reč, kad neće imati pravo ni mogućnost da prekontroliše podatke koji se nalaze u čipu.

I to je nešto što izaziva sumnju. Aleksandar Pavić iz NVO “Za život bez žiga” pita: “Šta će nekome jedinstveni matični broj vaših roditelja? To liči na pravljenje dosijea. Pri tom, ministru unutrašnjih poslova je u Zakonu ostavljen prostor da propiše još podataka koji bi mogli da stoje i na čipu i u bazi podataka mimo novog zakona, mimo Skupštine, mimo vas. Drugo, svako čitanje kartice mora biti pohranjeno u tu centralnu bazu podataka. Polako, time se pravi mapa vašeg kretanja i vašeg privatnog života. Videće se gde ste i zbog čega bili legitimisani. Logično je da to mora da bude registrovano, jer čitač traži podatke o vama iz centralne baze podataka i vezan je za centralnu bazu podataka. Treće, iz MUP-a su najavili da je to prvi korak ka objedinjavanju svih ličnih podataka u jednu bazu, dakle i zdravstvenih, socijalnih... To je korak ka ujedinjavanju svih dokumenata u jedan. Tako će u vašoj bazi pisati ne samo vaše ime, prezime, adresa, matični broj, matični brojevi oba roditelja, na osnovu kojih može da se pravi vaš dosije na osnovu porekla. Nego i vaši zdravstveni i socijalni podaci, i verovatno kasnije i vaši ekonomski podaci, podaci o zaposlenju, porezima itd.” A tu, onda, stupa na scenu član 28 Zakona o ličnoj karti po kojem “nadležni organ može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organima i organizacijama, kao i pravnim i fizičkim licima, i to pod sledećim uslovima: 1) da je subjekt koji traži podatke zakonom ili drugim propisima ovlašćen da traži i prima te podatke, 2) da su subjektu koji traži podatke ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njegove nadležnosti, 3) da subjekt koji traži podatke obezbeđuje zaštitu ličnih podataka.”

Trivo Inđić, sociolog, savetnik predsednika Borisa Tadića, kaže za NIN da je ovaj član uopšteno formulisan: “Čime pravno ili fizičko lice dokazuje neophodnost pristupa podacima? U zakonu nema kriterijuma. Ne nabrajaju se slučajevi u kojima se to omogućava pravnim i drugim fizičkim licima da imaju pristup evidenciji koju MUP prikuplja. Pitanje je ko kontroliše subjekte koji imaju pristup tim bazama podataka, i da li su ti subjekti podložni kazni za zloupotrebu tih podataka. Ovde se ne nabrajaju kazne za takvu eventualnu zloupotrebu. U ovakvom kakav je, u ovom zakonu ima dosta prostora za zloupotrebu. Ovakvi zakoni moraju da se donose tek posle temeljne rasprave.” Inđić naglašava da on to govori u svoje ime, kao sociolog, a ne savetnik predsednika Tadića, koji ima pravo suspenzivnog veta. Ako po zakonskom roku od osam dana ne potpiše ovaj zakon (petak, 21. jul), postoji mogućnost da se zakon vrati u Skupštinu i da se nejasnoće i nepreciznosti isprave amandmanima. Amandman po kojem bi, recimo, elektronska lična karta bila izdata na dobrovoljnoj osnovi. Ako pak Tadić potpiše ovaj zakon, neke nevladine organizacije su najavile tužbu Ustavnom sudu. Inđić objašnjava: “Borio bih se za to da građani imaju pravo na uvid i reviziju podataka koji se skupljaju o njima, uključujući i podatke koji se odnose na ovu ličnu kartu. Građanin mora da zna ko ima prava pristupa podacima o njemu. U nekim zemljama postoje nezavisna, nevladina tela, parlamentarna tela, institucija ombudsmana, koji su van policijskih struktura i imaju pravo da ostvare uvid u ovakve banke podataka.” I on je uveren da su opasnost tzv. metabanke podataka, koje nastaju ukrštanjem podataka, i mogu da se pretvore u svojevrstan monopol. “Ta identifikaciona karta je samo deo šireg sistema registracije građana”, zaključuje.

JMBG: Za razliku od Srbije, u drugim zemljama Evrope i sveta i te kako postoje diskusije o novim smart identifikacionim karticama, i kako bi one trebalo da izgledaju i čemu da služe. Tako, pored rasprava o nacionalnoj bazi podataka, i ukrštanju podataka o ličnosti, u svetu se raspravlja i da li građanin treba da bude identifikovan nekim jednoznačnim PIN brojem. Mi, recimo, takav broj imamo već 30 godina. To je jedinstveni matični broj građana (JMBG). Debata u Velikoj Britaniji se, recimo, vodi zbog Nacionalnog identifikacionog sistema, a lične karte su samo jedan njegov deo. U Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, ne postoje identifikacioni dokumenti u obliku lične karte, neke države pak imaju lične karte kao što su ove naše, papirne, pa postoje i one koje imaju plastične kartice, ali bez elektronike. I one koje imaju smart kartice kao nacionalni identifikacioni dokument. “Čini mi se da u sva četiri slučaja država može da vodi nacionalni identifikacioni registar i baze podataka sa podacima o građanima koji mogu da budu zloupotrebljeni”, zaključuje Savić.

Međutim, Aleksandar Pavić iz NVO “Za život bez žiga”, ne misli tako: “Kad jednom upadne u nacionalnu bazu podataka, ima ličnu kartu cele nacije. Cela baza podataka može da bude kompromitovana, izmenjena, ukradena. Ove godine je u Americi iz Savezne uprave za pitanja ratnih veterana, u Vašingtonu, ukraden disk sa podacima o 22 miliona američkih ratnih veterana. Sa svim njihovim ličnim podacima. Neko je došao u posed toga. To je samo jedan primer šta može da se dogodi kad je sve na jednom mestu.” A kako se smart kartice uvode u drugim zemljama?

Pavić zaključuje: “U Portugalu su nekoliko godina imali pilot-program elektronskih ličnih karti na dobrovoljnoj bazi, i tek sad predstavljaju rezultate programa. Da pokažu šta to znači. U Švajcarskoj od 2006. do 2011. imaju pilot-program biometrijskih pasoša na dobrovoljnoj bazi, i tek 2011. posle pet godina, proučiće šta to znači i da li i koliko to ugrožava privatnost građana. Tek onda će izneti program pred institucije, kako bi raspravljali o tome. Slovenci i Hrvati ih nemaju. Niti je Slovencima to neko tražio pred ulazak u EU. Oni su imali mogućnost da urade čip, ali nisu. U Sloveniji postoji plastificirana karta sa višim nivoom zaštite. Hrvati su uveli kartu sa magnetnom trakom, zaštitili su privatnost tako što na njoj ne piše njihov jedinstveni matični broj. U Bosni postoji kartica sa bar kodom, a ne sa čipom. Tako, Vojislav Koštunica je mislio da će ući u istoriju Srbije kao pisac Ustava, ali, sigurno je da će ući u istoriju Srbije kao nosilac najtotalitarnijeg zakona na ovim prostorima, ikad donetim.”

Sreća je da stare lične karte važe još pet godina od dana stupanja na snagu novog zakona. Tako da za Mladića još ima fore.