A sad – na radne zadatke

Službe Srbije su jedine odgovorne za traženje, lociranje, hapšenje i izručenje Ratka Mladića, jedan je od najvažnijih stavova iz Akcionog plana koji je Vojislav Koštunica saopštio liderima Evropske unije pre nego što je sa njim upoznao sopstvenu vladu.

Ovako tvrdom stavu kumovala je Karla del Ponte, tužiteljka Haškog tribunala, za koju ni Milan Milutinović, ni Dragoljub Ojdanić ni bilo koji drugi haški pritvorenik nemaju opštepoznatu i lako upotrebljivu legendu kao što je ona ispletena oko lika Ratka Mladića. Del Ponte nije želela da se u stavovima o saradnji domaće i inostrane obaveštajne zajednice nekako izgubi ili za jedan promil umanji odgovornost Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i Vojne bezbednosne agencije (VBA).

Ali i da nije bilo tužiteljkinog zahteva, niko razuman nije ni mogao da očekuje da se u ovakvom dokumentu upadljivo nađu strane obaveštajne službe i da se još učine odgovornim (Pogledajte faksimil hrvatskog Akcionog plana). Opisujući njihovu ulogu, NIN je u prošlom broju pisao: „Dojavljivaće i ubuduće, ali se svakako neće naći njihova imena u Akcionom planu Srbije. Em ne vole da se priča o njima, em ne žele da preuzmu odgovornost ovdašnje obaveštajne zajednice. Ali, to ih neće sprečiti da prisluškuju sve što mogu u Srbiji, kao što čine i sada.”

Tvrd stav o odgovornosti je posledica i nove odlučnosti premijera Koštunice koji je u Briselu govorio da niko osumnjičen za ratne zločine neće moći da se šeta Srbijom, da će biti uhapšen i isporučen. Naravno, da bi se sada moglo zakerati pa podsećati kako je Koštunici Hag bio deveta rupa na svirali i kako su mu se prevrtala creva na pomen Tribunala. Ali, čemu. Ako se mislilo da je taj Koštuničin stav pogrešan, zašto bi sada bio napadan što ga je promenio? Pa čak nije važno ni ako mu se sada creva prevrću na pomen Ratka Mladića zato što pogrešno smatra da je Srbija talac generala. Jer, Srbija nije talac generala nego bezbednosnih agencija koje nisu obavile svoj zadatak i vlade koja ne kontroliše bezbednosne agencije.

Posredno to priznaje i Koštunica kada pristaje da neko konačno postane kontrolor i koordinator BIA i VBA i čovek za neposredni kontakt sa Karlom del Ponte. Očigledno, VBA i BIA će napraviti posebne ekipe zadužene samo za potragu za Ratkom Mladićem. Te dve ekipe će dobijati zadatke od koordinatora-kontrolora, on će neposredno da rukovodi timovima bezbednjaka, neće to činiti Rade Bulatović, šef BIA i Svetko Kovač, šef VBA. Činjenica da je Koštunica posle jedne godine prihvatio predlog Karle del Ponte da jednog čoveka ovlasti za nadzor nad obaveštajnim bratstvom Srbije i komunikaciju sa njom, ne znači obavezno da je on izgubio poverenje u rečenu dvojicu šefova. I on je krajem prošle godine i početkom ove bio uveren “da smo jedan dan iza Mladića”. Zato određivanje koordinatora pre može da bude shvaćeno kao još jedan dokaz u pokušaju da se Del Ponte uveri da Vlada Srbije hoće da hapsi Mladića. Evo, ovo još nismo probali, uradićemo i to, valjda ćete nam poverovati da hoćemo da isporučimo i Mladića, poruka je Koštunice.

U sredu 19. jula kada je pisan ovaj tekst, tri medijske kuće – Beta, RTS i B92 – tvrdile su da će biti dvojica koordinatora: Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, i Rasim Qajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom. Prvi bi trebalo da operativno rukovodi akcijom traženja, hapšenja i izručivanja, za koju drugi u „Večernjim novostima” tvrdi da nije ni prestajala.

Vukčević i Qajić sa kojima je Koštunica razgovarao pre nego što je plan predočio svojoj vladi, mogu da veruju da je premijer rešen da ide do kraja. Bar jedan od njih dvojice je čak bio siguran da je Mladić lociran onomad kada su neki tvrdili da je već prebačen u Tuzlu kao Slobodan Milošević u leto 2001. godine. Drugi je tu rešenost video, između ostalog, i u brutalnim hapšenjima dece kako bi progovorili njihovi roditelji, pretpostavljeni Mladićevi jataci. Konačno, sigurnost u Koštuničinu odlučnost mogu da nađu i u činjenici da je predstavljajući plan prvo Evropljanima a potom svojoj vladi, on njegovo sprovođenje vezao za sebe, a ne za svoju vladu.

U hrvatskom planu nije pisalo da će na zahtev Karle del Ponte da bude smenjen njihov pandan Radeta Bulatovića ili Svetka Kovača, ali se to dogodilo. To ne piše ni u planu Vlade Srbije. Moguće je da se izmene zakona, za koje je Koštunica u Briselu rekao da će tražiti vremena, odnose baš na takvu mogućnost mešanja Karle del Ponte.

I da li će sve to dovesti do Ratka Mladića? Aco Tomić, nekadašnji šef vojne kontraobaveštajne službe, ponovio je više puta da “Služba ne može da ne zna”. Odnosila se ta njegova rečenica i na pronalaženje ubica Pavla Bulatovića i Slavka Ćuruvije, ali i na pronalaženje Mladića ili generala Zdravka Tolimira, Mladićevog dugogodišnjeg bezbednjaka. Ako tako razmišlja čovek za koga je Karla del Ponte najmanje jednom rekla da je najobavešteniji u Srbiji, zašto u njegove reči ne bi verovao i premijer Koštunica koji je bliskost sa Tomićem javno obelodanio u pismu a valjda je potvrdio uzimajući generalovog sekretara za svog savetnika za bezbednost.

Dakle, Koštunica je komandovao: “Svi na svoje radne zadatke!”

Šta bi bio znak dobre volje EU prema Srbiji narednih meseci? Svilanović - Pre mesec dana EU je sazvala sastanak ministara spoljnih poslova. I na tom sastanku se bavila posebno Balkanom i Srbijom. Odatle je došla jedna vrlo snažna poruka o razumevanju za Srbiju i spremnosti za pomoć Srbiji, spremnosti da Srbija konačno bude primljena u EU. Poruka je dočekana šamarom iz Beograda. Posle samo jednog dana, srpski premijer je izjavio kako ne postoji poverenje između EU i Srbije. I da je dosta sa politikom uslovljavanja. Akcioni plan o saradnji između Vlade Srbije, Evropske komisije i Tužilaštva Tribunala trebalo bi da napravi novi prostor za Srbiju. Pre kraja ove godine trebalo bi potpisati sporazum o olakšavanju viznog režima. Predložio sam i osetniju finansijsku podršku EU Srbiji. Kesić: - EU nastupa neodgovorno ne samo prema Srbiji, nego prema čitavom Balkanu. S jedne strane se govori o neophodnom i što bržem priključenju Balkana EU, a s druge strane sama EU postavlja prepreke kako to ne bi moglo da se ostvari u bliskoj budućnosti. Albanci neiskreno učestvuju u pregovorima, jer misle da će bez obzira na njih, kad dođe kraj godine, dobiti ono što očekuju. Ne možemo da imamo iskrene pregovore ako je jedna strana ubeđena da će međunarodna zajednica da prihvati sve što ona traži. I to u brzom roku. Nužno je da EU da jasan signal da će pregovori da se nastave i u sledećoj godini, da tu nema krajnjeg roka, nego da je najvažniji sporazum koji bi garantovao glavne interese i Srba i Albanaca i stabilnost celog regiona. Visković: - Mislim da se ti znakovi moraju očekivati pre svega na nivou određenih konkretnih rešenja, a ne na nivou velikih poteza. Ne treba niko da se zavarava da bi nam EU gledala kroz prste i prihvatila da ne ispunimo neke od uslova koje su postavili svima pa i nama ili neke koji su specifični samo za nas. Recimo, mogu da nam olakšaju vizni režim, urade nešto na ekonomskom planu... Postoje spekulacije da će u razgovorima koje ima premijer ovih dana, biti ponuđen nekakav paket rešenja, kompenzacija Srbiji, i verovatno će toga biti. Tokom pregovora će Srbiji biti nešto ponuđeno, ali ne treba očekivati da će u ovom trenutku Srbiji biti ponuđeno nešto što ona neće moći da odbije. Nešto zbog čega ćemo moći da progutamo problem Kosova. I na Zapadu, i kod nas postoji jasno uverenje da je to pitanje samo po sebi neprihvatljivo, i da političari u Srbiji, čak i ako bi imali intimno drugačije mišljenje, politički ne mogu da prihvate da se oko Kosova trguje. Biserko: - EU je pokazala dosad veliki stepen dobre volje prema Srbiji. Donet je sporazum o asocijaciji, koji je bio ispod kriterija. To je pokazatelj da EU želi da pomogne Srbiji da se zakači za taj evropski voz zajedno sa ostalim zemljama u regionu... Ali, očekivanja da će to da uradi i sa Haškim tribunalom – nisu realna. U kojoj meri EU uzima u obzir faktor jačanja radikalizma u Srbiji? Svilanović - Ne treba time više plašiti Evropu i Ameriku. To je radio Milošević. Formira se van Srbije jedno javno mnjenje koje kaže: Hoćete u bunar? Lepo, izvolite, skočite. Postoji deo međunarodne javnosti, ne samo u Vašingtonu, koji bi jedva dočekao da dođe do radikalizacije u Srbiji. Onda bi, lepo, sve završili za mesec ili dva uz obrazloženje da se radi o izopštenoj zemlji koja ima najmračnije političke snage u Evropi. Međutim, evropska većina ne bi želela da vidi tako nešto. Kesić: - Mislim da taj problem nije ozbiljno shvaćen ni u Americi ni u Evropi. O tome se uvek govorilo, ali to je bila više igra. Ako nastavite sa pritiskom, pobediće radikali u Srbiji. Posle zaoštravanja odnosa između Srbije i Evrope, teških reči koje je iskoristio sam premijer posle referenduma u CG, moguće je da dođe do preokreta i da sve ono što je dobro i pozitivno u Srbiji ostvareno, propadne. EU treba da vidi šta je važnije. Da li je to napredak u demokratizaciji i stvaranje stabilne situacije u Srbiji, ili neka od drugih sporednih pitanja, kojima bi se izvršio pritisak na ovu vlast, a rizikovalo sve što je dosad u Srbiji napravljeno. Visković: - Teško je proceniti u kojoj meri, ali ga uzima u obzir. Vidljivo je da niko zbog toga nije srećan, i da svi razmišljaju kako da učine nešto da to izbegnu. Treba biti realan i prihvatiti način razmišljanja Zapada, a to je da je to naša obaveza, posao koji mi moramo da ispunimo, a ne nešto u čemu bi oni mogli da odmognu ili pomognu. Biserko: - Ova vlada je od početka plašila svet dolaskom radikala i mislim da je ta priča sad prošla; koliko shvatam, ni EU ni Amerika neće da čuju više o tome. Ukoliko se to desi, biće shvaćeno kao naš lični izbor.