Muškarčine i muškarače

Figura inverzije ili obrtanja predstavlja, čini se, glavno spisateljsko sredstvo Mirjane Đurđević, pa stoga možda i valjan čitalački “prozor” u uskomešani i kakofonični svet ovog svekoliko podrugljivog i parodičnog romana u 29 furioznih poglavlja, sa sasvim logičnim antiklimaksom na kraju.

Prvi, drugi, treći čovek je, dakle, knjiga sa zamašnom i odasvud vidljivom “pozadinom”, štivo koje je moguće suvislo pratiti jedino s obzirom (i obazrivošću) prema ovoj stražnjoj iliti retroaktivnoj perspektivi. I kao što sugeriše već i njen humorno intoniran naslov, u središtu ovog obaziranja nalazi se proslavljeni Treći čovek Grejema Grina i Kerola Rida, scenarističko/filmsko kultno ostvarenje od pre pola stoleća u kojemu takođe glavne role imaju špijuni, ratni profiteri, zločinci i dame nešto lakšeg morala. Đurđevićeva, naravno, sve okreće naglavce, pa tako Beč posle “onog” postaje Beograd posle “ovih” ratova, Ameri – bar delom – postaju Srbi, a Srbi Ameri, prvobitno muški junaci poprimaju ženska obličja (Hari – Harijeta), baš onako kao što i tradicionalna mačomitologija, karakteristična za izvornu saspens-triler priču, biva sasvim dovedena u pitanje, zahvaljujući poigravanju s ovovremenskom mitologijom emancipovanih erotskih i seksualnih identiteta.

Čitalac koji, podstaknut izdavačko-kritičarskim opaskama sa zadnje korice, kao moguću nit vodilju knjige pokuša da prati “uvrnutu” i “iščašenu”, ali ipak jasno raspoznatljivu pripovest o potrazi za haškim optuženicima, moraće, pre ili kasnije, u nekom od njenih lavirintskih zakrivljenja da se suoči sa shvatanjem da se baš “upecao” na tek jedan – istina senzacionalistički najizrazitiji – pripovedni “mamac” koji je u svom šegačenju sa stereotipima i očekivanjima “zabacila” dokona autorka. Upravo tu je sakriven, međutim, i mogući nesporazum između manje ili više lakovernog čitaoca i pisca. Dok, naime, prosečna čitalačka očekivanja mogu, ili čak moraju, da budu bar delom konzervativna, u narativno preglednom i razumevajuće objedinjujućem značenju reči, dotle je, reklo bi se makar na prvi pogled, autorsko interesovanje ovde najvećma usmereno prema detalju i “lokalnom” efektu, bilo da je u pitanju zamisao o uhodama koje u terapijske svrhe pišu sonete, humoristički ilustrovana predstava o vodviljskom cepanju ličnosti na “froncle” ili, recimo, tek usputna dosetka o meteorološkim smetnjama koje košava može da pričini špijunskim aktivnostima na zapadnom Balkanu.

Iako ne otprve uočljiv i obavezno prihvatljiv, pravi smisao ovakvog opredeljenja nazire se tek u, uslovno kazano, tipološko-rodnoj ravni razumevanja. Prihvatajući se skoro isključivo “muškog” žanra, uzimajući kao predložak jednu izrazito mušku priču i pri tom stavljajući na tapet upravo stereotipe o muškosti/muževnosti, i to gotovo jednako u nacionalnom (vidi ironičan podnaslov “Srpske legende”) kao i univerzalnom značenju reči, Mirjana Đurđević istim gestom odbila je, po svoj prilici, i da se povinuje konvencijama “muški” protežne iliti “erektivno” usmerene priče. No autorka Prvog, drugog, trećeg čoveka u isti mah je, čini se, upravo mimikrijskim oponašanjem muških literarnih i kulturnih “brendova”, napravila i otklon u odnosu na nešto novije pretpostavke doktrinarno ženskog, odnosno ultimativno polno obeleženog i samosvesno razlikujućeg pisanja. Sve u svemu, radi se o neuobičajenoj knjizi koja smišljeno “brka lončiće”, podmećući unutar jednog bezmalo trivijalno-žanrovskog obrasca zapravo sofistikovanu povest o lokalnim i globalnim naravima u svetlu na momente urnebesnog podsmehivanja kulturološkim predstavama o muškarčinama i muškaračama koji su izgubili kompase nekada jasno zacrtanih i omeđenih ličnih i kolektivnih identiteta, obrevši se u sveopštem galimatijasu reči i dela.

Možda se najjači adut Đurđevićkinog romana, onaj “kec iz rukava”, i krije baš u ovoj subverzivno dvosmislenoj zamisli koja se na svoj način tiče i “muškog” i “ženskog” pisma i svetonazora. Plaćajući cenu svog generalnog opredeljenja efektima svojevrsne “zagrcnutosti” i “uskih grla” pri čitanju, a sve u odnosu na konvencije i očekivanja, ova tužno-smešna pripovest o svetu prividnih vrednosti i vrednosti prividnih svetova u krajnjoj liniji nije, što bi rekao jedan savremeni pisac, upućena bilo kome i svakome, nego samo onome koga se to tiče, a to znači: onome ko će u njoj pronaći bar zrnce vlastitog gledanja na stvari. I na samu književnost, naravno, uspevajući uza sve to još i da se makar malo zabavi za vreme čitanja.