Žmurka

Jedanaest godina posle Drugog svetskog rata bila je 1956. godina. Iz današnje perspektive nam izgleda da je u tom intervalu prohujala čitava epoha. Danas, 2006, jedanaest godina posle završetka rata u eks-JU, rat završen (završen?) 1995. izgleda kao da je juče bio.

Za godišnjicu akcije Oluja, koju Hrvati slave kao nacionalni praznik – zlobnici bi rekli u nedostatku slavnijih datuma – beogradske televizije su upriličile veliku premijeru dokumentarnog video-materijala iz kojeg se vidi nekakav bašibozuk kako spaljuje kuće, imovinu i ubija zatvorenike; rečju, vrlo slično kao slučaj sa srpskim “škorpionima” prošle godine.

Očekivanja predsednika Srbije Borisa Tadića i ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića da će, po analogiji sa “škorpionima”, “nacionalna pravosuđa” preduzeti primerene korake bila su, pokazaće se, naivna. Portparol hrvatske vlade je iz rukava zaključio na osnovu snimka kako je “nesumnjivo” da je nastao negde u Bosni, a ne u Hrvatskoj, a portparolka hrvatskog tužilaštva, takođe ekspresno, da protiv jedinice “Crne mambe” neće biti istrage jer na snimku nema ništa što bi ih teretilo. Ostale reakcije, od lidera opozicije Tonina Picule do nezavisnog intelektualca Ive Banca, pokazale su da u Hrvatskoj ne žele ni da razmišljaju o mogućnosti da tamo postoje nekakvi zločinci, već su se bacili na rasvetljavanje srpske zavere i raskrinkavanja mračnih miloševićevskih interesa koji stoje iza famoznih traka. Ako se može osloniti na neke sondaže na hrvatskim sajtovima, tri četvrtine glasalih veruje da je snimak montaža.

Docnije, ipak, hrvatski MUP je potvrdio da je upravo od Tužilaštva dobio nalog da sprovede istragu.

U Bosni to tvrdi i Atif Dudaković, označen kao neposredni komandant, i sad što Dudaković kaže da nije kriv, to je razumljivo, ali on zna i to da je cela stvar samo srpski trik zbog bosanske tužbe protiv Srbije, u predmetu u kome su, uzgred budi rečeno, sve rasprave završene i čeka se presuda.

Sulejman Tihić, predsednik BiH, ugostio je u svojoj kancelariji Nasera Orića po njegovom povratku iz Haga, koji je za svoje aktivnosti u Srebrenici kažnjen simbolično, ali i to simbolično bi trebalo da je dovoljno da bi se neko označio kao zločinac. Tihić, formalni predsednik cele Bosne, kada govori o krivici, smatra potpuno normalnim da to čini u nacionalnim kategorijama. “Ne može se isto tretirati odgovornost onih koji su Bosnu branili i onih koji su ratovali protiv nje”, kaže i treba li tome još šta dodati.

Rasprostranjena je zabluda da su političari ti koji se profesionalno bave trovanjem svojih naroda te da je dovoljno samo sići sa terena dnevne politike i aveti prošlosti će se izgubiti. Jasmila Žbanić, sarajevska režiserka koja je za svoj film “Grbavica” (toplo dočekan u Centru “Sava”) dobila Zlatnog medveda u Berlinu, sasvim otvoreno zastupa propagandne stereotipe muslimanske vlade koja za svoj strateški cilj ima ukidanje Republike Srpske. Republika Srpska je, po njenoj oceni, nagrada za genocid i nacistička tvorevina. Mlada režiserka koju u svetu kanda doživljavaju kao simbol mlade i multi-kulti Bosne, zatim nepogrešivo ponavlja tačno one stavove koji su doveli do rata 1992. godine. Posle jedanaest godina od završetka, vlasti u Sarajevu i njeni glasnogovornici nisu odmakli od toga da i dalje po svetu prodaju istinu o ratu u kojem su zli Srbi istrebljivali male i slatke Muslimane.

Razlika između odnosa koji prema ratu iz devedesetih pokazuju vlasti u Zagrebu i vlasti u Sarajevu je, ipak, velika. Mada, otvoreno govoreći, svi znamo da u ogromnom delu hrvatskog javnog mnjenja postoji duboka i trajna mržnja prema Srbima i Srbiji, a rat u Hrvatskoj je dobrodošao događaj da se ta mržnja racionalizuje, hrvatske vlasti ipak u odnosu na Beograd nastoje da vode pragmatičnu politiku, a reklo bi se da i u Beogradu nailaze na odziv u nastojanjima da ignorišu pitanja koja su od emotivnog ali ne i praktičnog značaja. Drugačije je sa Bosnom, čijem već pominjanom predsedniku Tihiću uopšte nije neprijatno da se usred Evrope i usred 2006. godine otvoreno ometa izgradnja, u stvari, obnova mosta kod Rače, koja je, uzgred rečeno, geografski simbol srpskog egzodusa iz BiH 1995. godine. Rečima “Banjalučkih novina”, stvar je za Riplija: “Šef jedne države, naime, vjeruje da nije dobro da mu druga država, svojim parama, sagradi most vrijedan 18 miliona maraka”, pišu te novine, primećujući, uzgred, da se taj Tihićev istup dogodio u “nedjelji u kojoj mu nijedan osuđeni ratni zločinac nije svratio na kafu”.

I na područjima lišenim balasta ratova susrešćemo se sa dnevnim redom utvrđenim u danima raspada Jugoslavije. U Makedoniji se na izdržavanje kazne dobrovoljno javio vladika Jovan iliti Zoran Vraniškovski, kako tamo više vole da ga zovu. Sada se problem sveo, ako smo dobro shvatili, na sledeće: Vraniškovski se lažno predstavlja kao poglavar Ohridske arhiepiskopije, čije slavne srednjovekovne istorije makedonska država neće da se odrekne smatrajući da makedonska, a ne Srpska pravoslavna crkva polaže pravo na stolicu svetoga Klimenta. Debata je, da se primetiti, striktno istorijskog i crkvenog karaktera, ali za Makedoniju očigledno toliko važna da smatra vrednim kršenja ljudskih prava, kršenja načela razdvojenosti crkve i države, a odnose sa Srbijom, kao najmanje važne, nećemo ni pominjati.

Rekao bi čovek da su se bar Slovenci mudro i na vreme, mada sebično, kako bi to rekao DŽems Bejker, izvukli iz jugoslovenske kaše, ali neka sila tera tamošnje vlasti da se brinu za Srbiju kako će ona ući u Evropsku uniju ako se kosovskog problema, to jest Kosova, ne reši. I sad, ako su se slovenački intelektualci i novinari polovinom osamdesetih sistematski bavili huškanjem Albanaca i trovanjem kosovskih političkih prilika, sa ciljem da se tako minira Jugoslavija i pripremi teren za buduću slovenačku nezavisnu državu, koji ih đavo tera da to rade i dalje kada su svoj istorijski cilj postigli, kada su svoj san ostvarili, uspostavili državu, junački pobedili JNA i taj dan proglasili za nacionalni praznik? Šta još treba da se desi da Rupel, Kacin i drugovi prestanu da nam pomažu i rešavaju probleme za naše dobro? I da ne zaboravimo da i Slovenija ima svoj video-snimak za koji se sumnja da pokazuje kako slovenačka vojska puca na zarobljenike sa belom zastavom. Šta se tačno događalo, to video-snimak nije nedvosmisleno pokazao, tek, slovenačke vlasti su, poput hrvatskih, unapred znale da njihovi vojnici nikad ne bi ništa loše uradili.

Problem sa novonastalim državama sastoji se u tome da, kao i druge zemlje, osećaju potrebu da imaju svoje velike datume i, ne opredeljujući se da te datume traže u daljoj prošlosti koja se uvek da romansirati, vezuju se za godišnjice iz doba svog nastanka pre petnaest godina. Tamo žive generacije koje sebe vide kao one koji su ostvarili istorijske projekte o nezavisnoj državi i razumljivo je da ne prihvataju nikakav drugačiji pristup tim događajima, a pogotovu im ne treba svetlost u kojoj se ti događaji pokazuju kao obični zločini.

Beograd, sa svoje strane, uglavnom se drži defanzivno, valjda izbegavajući da otvara pitanja u kojima je već jednom, sa dobrim razlogom ili sa manje razloga, označen kao negativac. Najzad, to jesu problemi koje bivša braća imaju pre svega sa sobom samima, pa to treba pustiti. Ali, kako kaže zajednička nam izreka, pustili bismo mi njih, ali neće oni nas.