19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Pol Kenedi, čuveni britanski istoričar
Jedan je od najvećih svetskih istoričara, autoritet za međunarodne odnose i globalnu strategiju. Doktorirao na Oksfordu, a trenutno predaje britansku istoriju na Univerzitetu Jejl. Direktor je i Međunarodnih bezbednosnih studija, gde drži kurs o globalnoj strategiji. Ovo su osnovni biografski podaci o Polu Kenediju, rođenom 1945. godine na severu Engleske.
NJegova najpoznatija knjiga, Uspon i pad velikih sila, prevedena je na 23 jezika i bavi se međusobnim uticajem ekonomije i strategije u poslednjih pet vekova.
U intervjuu za kanadski Macleanžs Magazine govori o ozbiljnoj krizi u kojoj su se našle Ujedinjene nacije.
Kartel velikih sila je danas otelotvoren u Savetu bezbednosti UN sa pet stalnih članica i njihovim pravom veta, a globalni parlament je Generalna skupština UN u kojoj je zastupljena 191 država. Da li to predstavlja neophodnu ravnotežu?
- Da. Prilično sam uveren da bismo, ukoliko ne bi postojali neki međunarodni mehanizmi za smirivanje kriznih situacija i razvoj pojedinih planova, bili u goroj situaciji nego sada, a nismo baš u dobroj situaciji, neka nam je Bog u pomoći. Međutim, ne prihvatam globalnu svetsku federaciju zato što nezavisne velike sile neće učestvovati u tome. Dakle, imamo trajnu tenziju između težnji ka međunarodnoj građanskoj vrednosti, stabilnosti i prosperitetu, sa jedne strane, i stvarnog, sve nestabilnijeg sveta Hezbolaha, izraelskih vazdušnih napada i Kine i Tibeta, s druge strane.
Dobro znate kako je svet uvek funkcionisao. Zašto smatrate da bi neka vrsta međunarodne uprave bila bolji način za sputavanje ljudske sklonosti ka započinjanju i vođenju ratova nego da se time bave velike sile?
- To je vrlo teško pitanje.
Ali, vi čvrsto verujete da su Ujedinjene nacije nužna institucija i potencijalna snaga za ostvarenje ogromnog dobra.
- Postoji veliki deo mog uma koji misli da je priroda međunarodne zajednice uvek anarhična, da je uvek sila najvažnija i da bi stvaranje pravila bilo dobro, ali da bi to funkcionisalo samo u nebitnim okolnostima, pošto bi neka velika sila kada uoči ozbiljnu opasnost neobuzdano reagovala. Zanimljiva je činjenica da su političari iz vremena od 1942. do 1945, Ruzvelt, Čerčil, De Gol i drugi ndash; inače izuzetno realistični ljudi ndash; prevazišli grubi realizam i rekli da postoji jedan dalji realizam, a taj dalji realizam je u tome što svi verovatno možemo sebe razneti u paramparčad i možemo srušiti svetski ekonomski i socijalni poredak ukoliko ne pokušamo da uvedemo neku vrstu ograničenja ili organizacijske kontrole u sistem. Takođe je zanimljiv način na koji je ndash; nažalost, ne u današnje vreme Buša, Čejnija i Ramsfelda ndash; jedan broj uglednih Amerikanaca, koji su bili ekstremni realisti 1944/45, govorio da misli da je važno da njihova ogromna neobuzdana međunarodna moć bude ograničena. Oni su citirali Edmunda Burka, koji je krajem 18. veka rekao: Najviše se plašim naše ogromne moći jer nam, iako kažemo da će biti upotrebljena radi dobronamernih i bezazlenih i uvek nesebičnih ciljeva, niko neće verovati i svi će početi da sumnjaju u nas i da se udružuju protiv nas.
Amerikanci su imali veliki uticaj prilikom izrade Povelje UN i različiti američki državnici su Ujedinjenim nacijama davali veliku moralnu i finansijsku podršku. Ipak,
Sjedinjene Države su uvek predmet kritike zbog svog stava prema UN. Da li su
Amerikanci predmet veće kritike zato što se od njih više očekuje?
- To je dobro pitanje. Drugačije rečeno, da li su SAD predmet veće kritike zbog previše očiglednog jaza između njihove retorike internacionalizma i njihove praktične politike jednostranosti? Divan uvod Povelje UN napisao je bibliotekar Kongresa. Kada danas pogledate taj uvod i pogledate učinak SAD u slučaju mnogobrojnih međunarodnih problema ndash; od nepotpisivanja Sporazuma iz Kjota ili međunarodnog Sporazuma o pravima deteta ndash; zapitate se: Da li je ovo zemlja koja je napisala uvod Povelje UN? Da li je ovo zemlja koja učestvuje na pregovorima Svetske trgovinske organizacije i u dogovoru sa francuskim poljoprivrednim lobijem upropasti sve šanse za unapređenje Doha runde? Dakle, da, očekujemo više od SAD. Drugi razlog za kritiku i postavljanje tako visokog kriterijuma za Sjedinjene Države je to što su SAD, iskreno, 250 kilograma teška gorila u majmunskom kavezu, kao i zato što mislimo da ludaci koji vladaju Iranom, Severnom Korejom i Venecuelom vode krajnje pogrešnu politiku, ali nam se ne čini da međunarodnom sistemu stvarno mogu naneti onoliko štete koliko to može, na primer, Senat SAD.
Koliku je štetu Bušova administracija nanela Ujedinjenim nacijama?
- Upotrebiću austrijski vojnički izraz. Kada su pruski generali u štabu raportirali o načinu odvijanja bitke, govorili su: Ozbiljno je, ali nije beznadežno. Kada su austrijski generali podnosili raport, govorili su suprotno: Beznadežno je, ali nije ozbiljno. Tako vidim slučaj Bušove administracije i Ujedinjenih nacija. Bušova administracija je Ujedinjenim nacijama nanela veliku štetu zato što je oslabila razne kapacitete te međunarodne organizacije i diskreditovala je. Međutim, još uvek verujem da novo rukovodstvo ili promena politike čoveka u Beloj kući može zaista da dovede do transformacije. Dakle, ozbiljno, ali ne i beznadežno.
Nisu samo DŽordž V. Buš i Dik Čejni loše tretirali UN, već je to činio i veliki deo Kongresa, Senata i intelektualnih krugova u SAD ndash; svi oni su izgubili poverenje u tu instituciju. Da li neku odgovornost za to snose Ujedinjene nacije?
- Mislim da se radi o kombinaciji faktora. Pre svega, to očigledno nije organizacija u kojoj radi osoblje vrhunske klase. Birokratija UN mora da poštuje izvesne principe koji su davno ustanovljeni u pogledu jednake regionalne zastupljenosti i sličnog. Ako biste imali pravi međunarodni test državne uprave, Ujedinjenim nacijama bi upravljali Škoti, Holanđani i Kanađani. To svi znaju. Ne bi bilo nikoga iz Sijera Leonea, zar ne? Dakle, postoji trajni problem osoblja. Drugo, Savet bezbednosti zahteva od organizacije da preuzme više mirovnih misija nego što može ndash; sve se odvija na dobrovoljnoj bazi. Savet bezbednosti može da usvoji rezoluciju o održavanju izbora u Kongu, a onda jadni generalni sekretar mora da ide u Otavu, Kanberu i Delhi i da traži donacije. Savet bezbednosti ima neograničeno ovlašćenje da proglašava mirovne misije, ali njihovo sprovođenje zavisi od dobre volje pojedinačnih država i vlada, a čak se i zemlje kao Kanada ili Norveška ili Švedska zamore od davanja donacija. Šveđani su se prilično lepo izvukli iz mirovnih misija.
To je u velikoj meri učinila i Kanada?
- Da, znam. To je delimično možda i zbog toga što suština mirovnih misija mnogo više postaje nametanje mira. Kada se uključite u velike, teške, prljave akcije na Balkanu ili u Avganistanu, neki donatori počnu da se kolebaju.
Ako bi se sutra desio još jedan slučaj kao u Ruandi, recimo u Sudanu, da li bi UN bile sposobne da bar malo bolje reaguju?
- Čisto sumnjam. Postoje tri ili četiri faktora. Prvo, zamor od davanja donacija, naročito kada se radi o slanju vojnika na veoma ozbiljne zadatke. Drugo, pitanje je da li ćete izbeći kineski veto.
Treće, da li ćete izbeći optužbe Afričke unije da je to neokolonijalizam? Do mene stižu ndash; što je neminovno ndash; samo odvratni detalji o onome što se događa u Darfuru. Hoće li se velike sile suprotstaviti tome? Ne znam. To vodi do velikog cinizma ndash; Savet bezbednosti i veliki akteri će pristati na operacije u oblastima koje im nisu važne. Mislite o tome: Da, naravno, pošaljite 2 000 komandosa u Sijera Leone zato što Kinu nije briga za Sijera Leone.
Mnogi ljudi žele da UN imaju stalnu vojsku kako bi mogle da reaguju na probleme širom planete.
- Pitanje stalne vojske je opterećeno raznim teškoćama. Na primer, ko će upravljati njome?
Znate, Kanada ima veoma dugu i divnu tradiciju učešća njenih oružanih snaga u multinacionalnim organizacijama, armijama i flotama. Navikla je na to. Međutim, ko može da zamisli da će, ukoliko bude formirana stalna vojska UN, jedinicama koje su poslale velike sile naređivati neko drugi, a ne njihovo ministarstvo odbrane?
(Macleanrsquo;s Magazine ndash; Toronto)
