Miki kao sponzoruša Velikog brata

Budući da stalno odlažem sprovođenje odluke da svoje konzumiranje televizijske ponude svedem isključivo na filmove i fudbalske utakmice, nevoljni sam svedok burnih dešavanja u ovoj sferi naše medijske scene.

Neke činjenice su, u tom smislu, nesporne. Jedna od njih je ta da nove televizije, koje su ničim izazvane onomad zaslužile nacionalnu frekvenciju, još ne unose priželjkivane sadržaje na crti njihove očekivane transformacije ovdašnjeg televizijskog života: uz sve razumevanje za početničku neveštinu i isto takva kolebanja, Avala je – na primer – samo još jedna televizija pride u spektru odranije postojećih međusobno jednoličnih televizija.

To posredno skreće pažnju na drugu nespornu činjenicu srpske televizijske sudbine, na zaoštrenu konkurenciju u pogledu gledalačkog rejtinga ili kako li se već to zove. Na bazi takvog opredeljenja ne čudi davno započeti polemički sukob vodećih ljudi javnog servisa (RTS-a) i ružičaste televizije (Pinka), koji, svako za sebe, tvrdi da zauzima lidersku poziciju na postojećem televizijskom tržištu. Više je podložna čuđenju ambicija javnog servisa, koji se finansira iz džepova građana, da se zamajava konkurencijom sa jednom komercijalnom televizijom, koja se finansira iz džepa svog vlasnika ili na način koji spada u jurisdikciju poreskih organa. Valjda bi javni servis morao da ima i neke drugačije ambicije. Nije poznato da Bi-Bi-Si, koji je britanski javni servis, vodi prvenstveno računa hoće li biti više gledan od Skaja, Mardokove privatne televizije.

No, svejedno, kouč ovdašnjeg javnog servisa se nedavno ponovo pohvalio rastom gledanosti programa Takovske 10, koji televiziji sa te adrese donosi lidersku poziciju kada je reč o tako izraženom poverenju građana, dok se, opet će kouč, njen nekadašnji glavni konkurent lagano pomera ka trećoj poziciji na rejting skali, uz izvesnost kako će se taj pad sigurno nastaviti, ako ne baš munjevito, onda bar u smislu kornjačinog hoda. Jasno je da gospodin cilja na Pink. Možda je savršeno u pravu sa svojim konstatacijama. Da li to znači kako bi vlasnik Pinka morao da pod hitno stavi prst na čelo? Ne. Verovatnije je da on pad sopstvenog rejtinga, ukoliko dotični postoji, doživljava kao osobeno priznanje, to jest kao dokaz da je njegova koncepcija gledanosti definitivno pobedila.

Dva su suštinska razloga za takvu konstataciju: s jedne strane, radi se o (ne uvek najuspešnijim) ambicijama ružičastih da svoje programske sadržaje uozbilje, da ih učine relevantnijim po meri ovdašnjih političkih shvatanja o tome šta je dobra (poželjna) televizija, i, s druge strane, o očevidnoj pinkizaciji svih postojećih činilaca (faktora) u ovoj oblasti medijske scene, koja se veoma brzo može ispostaviti kao totalni projekat. Velika je verovatnoća da je, recimo, rejting javnog servisa skočio zahvaljujući i imbecilnim emisijama tipa 48 sati svadba i tome sličnog. Ali, Takovska 10 je ipak malo dete u odnosu na novu programsku orijentaciju nekad civilizacijski prestižne, dosovsko-mondijalističke televizije B 92, koja upravo ovih dana beleži vrtoglavi porast gledanosti zahvaljujući duhovnom đubretu pod imenom Veliki brat, zatim bezobzirnoj medijskoj eksploataciji lika i dela pčelara iz Kupinova, onog Mikija koji je iz kuće Velikog brata zbrisao glavom bez obzira nesvestan da će tim staviti tačku na sopstvenu slobodu života u sopstvenoj paorskoj beznačajnosti, pretvarajući ga tako od potencijalnog nacionalnog heroja u krpu kojom bi mnoga sponzoruša da se obriše, te, da skratim, nizom drugih, tobože zabavnih, no zapravo zaglupljujućih programskih šala-komika. Ni druge televizije nisu ništa bolje. Tako, sve u svemu, ispada da je primarni pinkovski greh u zaglupljivanju nacije, čija osnovanost podleže raspravi, bratski preraspoređen na sve ovdašnje televizije kako bi taj posao čim prije i čim bolje bio uspešno završen u smislu prvorazrednog društveno-državnog projekta.

Ova bi se teza lako mogla osporiti ukoliko bi neko bio u stanju da, makar samo na prste jedne ruke, nabroji one programske inovacije naših televizija koje izlaze iz generalnog projekta pinkizacije i političkog ispiranja mozga u skladu sa trenutnim potrebama, što je takođe deo plana u smislu zaglupljivanja nacije. Takvih elemenata, prosto, nema, sve svećom da ih tražiš.

U toj totalnoj insuficijenciji kreativne invencije naš televizijski život je sve više u znaku otvorene trgovine ljudskim mesom, to jest u znaku međusobnog preotimanja kadrovskog potencijala, uglavnom ženskog pola i u skladu sa kriterijumima modnih listova za domaćice. To je, na izvestan način, u redu. Svako za sebe hoće najbolje ili ono što se pod najboljim podrazumeva. Pitanje je onda zašto se sam ne potrudi da iz redova anonimne čeljadi isteše nov kadrovski adut? Verovatno zato što ne poseduje programske ideje koje bi ga neizbežno uputile na taj neizvestan poduhvat.

A preuzimanje tuđih zvezda i zvezdica košta. Ono što kod ovakvih transfera cilja na radoznalost javnosti, jesu priče o basnoslovnom honoraru koji čeka onoga ko sa jedne televizije odbegne na neku drugu. I to je donekle shvatljivo. Borba za prestiž košta. Ali, nešto drugo je ovde u pitanju: sva ta medijska buka koja prati život i priključenija televizijskih pobegulja ima loše skrivenu nameru da se u javnosti, na isti način kao i u svesti dotičnih zvezdica, stvori utisak kako se radi o krucijalno bitnim ličnostima ovog tranzicijskog egzodusa, o onima od čijeg napora zavisi hoćemo li dospeti na zelenu granu, a koje se inače nazivaju novinarima na osnovu činjenice da znaju sva slova. I sve one neće propustiti da transparentno istaknu kako im je novi poslodavac bio idol još u detinjstvu.

Krug se time definitivno zatvara: nedostatak ideja da se televizijski programi transformišu u skladu sa izmenjenom pozicijom tog medija na javnoj sceni čini normalnim da se izlaz potraži u trgovini milim ženskinjem, a uspeh na pijaci milog ženskinja samo garantuje da novih programskih sadržaja još zadugo neće biti.