Debele optužbe

Poslednja vest, prema pouzdanim saznanjima NIN-a, glasi: optužnica protiv članova stečajne mafije napisana je i zavedena ove srede pre podne. Dan pre roka, četvrtka 12. oktobra, kada ističe maksimalnih, zakonom dozvoljenih šest meseci pritvora između hapšenja i podizanja optužnice. Podizanje optužnice, pak, ne stavlja tačku na dalju istragu protiv srpske stečajne hobotnice. Naprotiv, daje joj prostora i vremena za dalje provere, a provera je skoro koliko i stečajeva koji su prošli kroz Trgovinski sud u Beogradu tokom predsednikovanja Gorana Kljajevića. Spominje se, čak, među upućenima i brojka od četrdeset-pedeset stečajeva koji čekaju u redu za proveru.

Optužnica protiv Gorana Kljajevića, Sekule Pijevčevića i brojne družine debela je skoro koliko i ono što im se stavlja na teret; prema informacijama NIN-a, spakovana je na skoro 200 stranica. Format A4. NJenim pravovremenim sastavljanjem Slobodan Radovanović, specijalni tužilac za organizovani kriminal, ispunio je obećanje dato u nedavnom intervjuu NIN-u, iako smo dvaput morali da mu postavimo isto pitanje: “Sigurno da će biti podneta optužnica do 12. oktobra.” Ne spominjemo ovo zbog NIN-a, nego zato što bi izlazak iz pritvora – da obećanje nije ispunjeno – Gorana Kljajevića, Sekule Pijevčevića, Jelice Živković... bez sumnje poslužio kao adut (u nedostatku boljih) onima koji, doduše sve tiše, upozoravaju da čitava halabuka o stečajnoj mafiji nije borba protiv kriminala i korupcije nego politički progon nepodobnih. Ili, da je ovde zapravo reč o državnoj osveti za račun Miroslava Miškovića, koga je Slobodan Radulović u prodaji Ce-marketa oštetio za više desetina miliona evra – čitanje optužnice, naime, pokazaće da je Ce-market samo deo jednog mnogo šireg poslovnog poduhvata.

O kakvom je poduhvatu reč, NIN je već pisao u nekoliko navrata, ali da ponovimo ukratko: Kljajevićev Trgovinski sud u Beogradu Evropska unija označila je u Studiji o izvodljivosti kao čvorište korupcije koje sprečava dolazak inostranih investitora u Srbiju; Kljajevića su u više navrata teško optuživala strukovna udruženja poput Društva sudija Srbije i Advokatske komore, Savet za borbu protiv korupcije još pre tri i po godine...

Šteta naneta državi procenjuje se, sasvim ugrubo i minimalistički, na više desetina miliona evra, a verovatno će se na kraju pokazati i mnogo većom. Pri tom, ovde je uzeta u obzir samo direktna šteta naneta prodajom državnih preduzeća i njihove imovine daleko ispod realne cene. Pisali smo o tome: Beko, Ineks intereksport, Invest zavod, BIM Slavija. U toku je istraga građevinskog preduzeća Rad, uslediće i Robne kuće Beograd, Jugoeksport... i desetine drugih preduzeća koja su prošla kroz ruke Gorana Kljajevića.

Primamljiva državna preduzeća veštački su gurana u stečaj, u nadleštvo Trgovinskog suda i Kljajevićeve izabranice (samo u poslovnom smislu), sudije Delinke Đurđević. Za stečajne su upravnike postavljana povezana lica, koja su namerno umanjivala vrednost preduzeća i nameštala tendere, a potom ih prodavala braći Brašnjović, Sekuli Pijevčeviću... Pri tom, imali su svoju skoro privatnu banku, Poštansku štedionicu, koja im je obezbeđivala neobično povoljne kredite; Štedionici su, pak, pare namicane uz pomoć Kljajevićevog suda, koji je preduzećima u stečaju nalagao da svoj kapital povere upravo ovoj banci.

Upadljivo bezobrazan, a time i ilustrativan, jeste primer državnog preduzeća Komel. Firma se bavi ugradnjom termostata u bojlere, ali nije to važno; Sekuli Pijevčeviću bila je važna lokacija firme, atraktivan prostor na elitnom Senjaku. Elem, u dogovoru sa direktorima Komela (Milivoje Mirković i Qubiša Mitić, uhapšeni pre mesec dana), Pijevčevićev Energokontakt renovira prostorije. Iako Komel ima novca na računu, Pijevčeviću ne plaća izvedene radove – po dogovoru, za koje direktori dobijaju po stan i lokal. Pijevčević, onda, zahvaljujući ovim neplaćenim računima blokira poslovanje Komela i likvidnu firmu gura u stečaj. U ruke Delinke Đurđević; Delinka, onda, za stečajnog upravnika postavlja Vučelju Bajića, zaposlenog prethodno u jednoj od Pijevčevićevih firmi. Dalji sled događaja nije teško pogoditi: Vučelja sklapa ugovor sa Sekulom o vansudskom poravnanju između njemu poverenog Komela i Sekulinog Energokontakta. Poravnato je tako da za vrednost izvedenih radova Pijevčević, na kraju, dobija čitav Komel, njegove prostorije na Senjaku i svu imovinu. Drugim rečima, prostorije u Senjačkoj 44a Pijevčević je renovirao za sebe, jer ih je onda dobio, praktično, za yabe. Da je firma prethodno bila procenjena na daleko veću vrednost, skoro da nije potrebno ni spominjati.

Nešto je prostiji način na koji je za skoro dva i po miliona evra oborena cena BIM Slavije. Učinili su to sami veštaci koji su procenjivali vrednost preduzeća; među njima i Zoran Bošković, kum Gorana Kljajevića. Srećni kupac: Miko Brašnjović.

I tako redom, a red oštećenih preduzeća i ojađenih radnika, nažalost, dugačak je koliko je mašta aktera ove priče to dozvoljavala. Ipak, sprega sudija Trgovinskog suda, sudskih veštaka, biznismena i bankara samo je jedan aspekt ove priče.

Bez više instance ovo ne bi moglo da funkcioniše. Viša instanca otkrivena je ovog vikenda, hapšenjem zamenika republičkog javnog tužioca Milorada Cvijovića.

Cvijović je, inače, i mnogo pre hapšenja među kolegama bio prozvan “Cvija Ce-market”.

Povod su događaji s kraja 2004. i početka 2005. godine. Malim akcionarima “Ce-marketa”, naime, zabranjena je trgovina akcijama. Odluku je – a ona je odgovarala tadašnjem direktoru Slobodanu Raduloviću – donela Delinka Đurđević, u drugom stepenu ju je potvrdio i sam Goran Kljajević. Mali akcionari, onda, koriste poslednju zakonsku mogućnost – obraćaju se republičkom pravobranilaštvu. Ono, shodno zakonu, republičkom javnom tužilaštvu podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti. Zvuči nerazumljivo, ali suština se sastoji u tome da republički tužilac inicira postupak kojim bi bile ukinute odluke Đurđevićeve i Kljajevića. Time bi malim akcionarima bilo omogućeno da slobodno raspolažu svojim vlasništvom, akcijama “Ce-marketa”.

Koleginica Cvije Ce-marketa, zamenik republičkog tužioca Danijela Slijepčević, dobija predmet i počinje da radi na njemu; da vidi ima li osnova za traženo pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Danijela Slijepčević je, inače, supruga uglednog Dragiše Slijepčevića, koga je predsednik Srbije Boris Tadić nedavno predložio za predsednika Ustavnog suda Srbije.

Milorad Cvijović, međutim, bez znanja Slijepčevićeve, uzima predmet iz pisarnice i donosi svoju odluku, koja je konačna. Zahtev je odbijen, ostao mu je nadimak. Sa sasvim dobrim razlogom: ovakvim potezom, naime, Cvijović je Slobodanu Raduloviću omogućio da rastera konkurenciju (slovenački “Merkator”, sećate se kampanje u kojoj je javnost pozivana da brani srpsku firmu), pošto bez trgovine akcijama konkurencije i ne može da bude. To je, opet, Slobodanu Raduloviću obezbedilo dalji ostanak na položaju i dalje ispumpavanje novca uz pomoć Mika Brašnjovića. Sve dok Miroslav Mišković, novi vlasnik Ce-marketa, nije počeo da shvata da je opljačkan – zanemarimo sada božansku pravdu – pa se, februara ove godine, Slobodan Radulović dao u bekstvo, u Španiju (pogledajte okvir “Susret s Radulovićem u Madridu”). Za njim je raspisana poternica, još se čekaju hapšenje i izručenje.

Cvijovićeva odbrana počiva na tvrdnji da je, kao šef Odeljenja za građansko-upravne poslove, on imao pravo da sam uzme predmet koji hoće. Problem tako koncipiranoj odbrani, međutim, predstavlja to što je procedura preuzimanja predmeta striktno propisana zakonom i internim pravilnikom tužilaštva, a pronađeni dokumenti i podudarne izjave svedoka pokazuju da je Cvijović tu proceduru prekršio.

Miko Brašnjović i tužilac Milorad Cvijović, uzgred budi rečeno, potiču iz istog kraja, iz okoline Prijepolja. Zna se i da su u Beogradu održavali česte kontakte. Podaci o nekoliko stanova kupljenih skromnom tužilačkom platom proveravaju se.

Prema onome u šta je NIN mogao da se uveri, ovakva i slične provere sprovode se temeljno, uz blisku saradnju policije i tužilaštva. Sakupljen je niz dokaza u papirima, tajnim snimanjima, a sve je više i svedoka. Otvaraju se i mnogi od okrivljenih, pogotovo pošto su im predočeni dokazi koji ih terete; pa i dokazi koji bi mogli da ugroze bračnu sreću, jer je bilo svega dok je bilo para.

Sud, tužilaštvo, biznismeni i bankari. Krug, međutim, ne može da bude zatvoren bez političke podrške – makar one koja je sudiji Kljajeviću i zameniku tužioca Cvijoviću omogućila da ostanu na tim funkcijama toliko dugo. Indicija ima; pisali smo da je Goran Kljajević, 6. oktobra, uz pomoć „surčinaca” i „zemunaca” oslobodio Trgovinski sud, a da je posle toga opstajao na funkciji zahvaljujući podršci onog reformskog krila DOS-a, podržanog glasovima socijalista i radikala u Skupštini Srbije. Pisali smo i da je Sekula Pijevčević svojevremeno finansirao moćnog čoveka JUL-a Qubišu Ristića, a da se kasnije prebacio na Čedomira Jovanovića i pravio kontakte u G17 plus. Ima indicija i da nisu sasvim nedužni i neki kadrovi Veljine Nove Srbije, a češao se i Danin SPO zbog hapšenja Gorana Kljajevića, iako ih niko nije dirao. Ali sve su ovo samo indicije o kojima se može raspravljati. Policija i specijalno tužilaštvo su oni koji treba da provere sve ove indicije i otkriju ko je bio – a neko je morao da bude – politički kišobran moćnim ljudima stečajne mafije. Ministar policije Dragan Jočić, navodno, rekao je istražiteljima da istragu vode bez pardona i bez obzira na partijsku pripadnost osumnjičenih. Lepo. Samo još da vidimo rezultat takve naredbe. Bez toga, čitava će priča o stečajnoj mafiji ostati nedorečena.