Grad na promaji

Karađorđevo brdo pored Paraćina gorelo je 1944. kada su Nemci u povlačenju zapalili skladište municije. NATO bombe 1999. nisu zapalile municiju u skladištu na Karađorđevom brdu da bi sada, sedam godina kasnije, sve “planulo” samo od sebe. I raznelo sve oko sebe.

Tu je bilo 3,5 hiljade tona municije, smeštene u brojne palete koje nisu bile potpuno pokrivene. Prema gradu Paraćinu nalazili su se grudobrani. Da njih nije bilo, sad ne bi bilo ni Paraćina. Prema devet kilometara udaljenoj Ćupriji nije bilo zaštite, tako da su zbrisane kuće i voćnjaci koji su se našli na otvorenom prostoru dok se procenjuje da je šteta u samom gradu Ćupriji čak i veća nego u Paraćinu.

Prva eksplozija desila se u 03.45 u noći između srede i četvrtka, a onda su usledile još dve. Saša Paunović, predsednik opštine, kaže da ga je prva eksplozija probudila i da je imao utisak da se nešto dešava negde u daljini, da bi posle druge, kada su počeli da pucaju prozori u kući, znao da se nešto dešava u gradu. “Izgleda, mnogo gledam 'Discavery' i 'Nacional geographic' programe pa sam u prvi mah pomislio da je pao neki meteorit ili eventualno avion. Onda su mi pali na pamet neki vagoni sa plinom koji su na železničkoj stanici. Tek kada sam izašao napolje, shvatio sam šta je u pitanju. Čitavo brdo bilo je u plamenu.”

Mnogo dramatičnije bilo je u naselju “7. juli”, koje je tek oko kilometar udaljeno od samog skladišta. U ovom kraju živi 120 ljudi, uglavnom izbeglica i najsiromašnijih stanovnika Paraćina. “Samo sam vidjela svjetlost i čula ogroman prasak. Mislila sam da mi je neko bacio bombu u kuću. U kuhinji se srušio zid a ovdje, u sobi, prozori su pali na mene. Sreća, pa sam ostala u krevetu i mahinalno se pokrila ćebetom preko glave jer me je to izgleda spaslo”, priča Slavica Kačar. I na kući Dragana Sekulovića koja se nalazi baš na Karađorđevom brdu, izvaljena su vrata, razbijeni prozori, oštećen je krov. On kaže da se samo plašio da ne počne da “puca i odozdo, jer se ispod brda nalaze vojni hodnici”.

Te noći iz naselja “7. juli” ljudi su krenuli da beže ka gradu. “Nikad takve detonacije nisam doživela. Sve se treslo. Kada smo krenuli da izađemo napolje, kvaka mi je ostala u ruci”, priča Snežana Anđelković. Stotinak stanovnika ovog naselja zaglavilo se na jedinom putu ka centru grada a kakva je panika vladala govori i to da se jedan od meštana tek kada se spustio u grad setio da mu je u naselju ostala nepokretna majka.

U eksploziji je, samo na teritoriji opštine Paraćin, oštećeno oko tri hiljade stambenih objekata. Opština je do nedelje završila popis po kome mora da se zameni 15 hiljada prozora, 700 vrata i 100 plafona. Na lokalnim preduzećima potrebno je zameniti oko četiri hiljade kvadrata stakla.

Pet dana posle eksplozije u gradu se i dalje na velikom broju prozora nalaze folije i najloni. Opština je angažovala osam ekipa staklorezaca i šest stolarskih ekipa i sa tim kapacitetima teško je očekivati “da će biti brži od kiše”, što je obećao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić. Srećom, ovog oktobra u Paraćinu je, kao i širom Srbije, gotovo letnje vreme, temperatura je stalno iznad 20 stepeni, ali su meštani u strahu od najavljenih niskih temperatura i kiše.

Inače, “obnova” se odvija po uputstvima ministra Ilića, u ponedeljak je opštinsko rukovodstvo saznalo i kako će sve to da bude plaćano a prve pare, 700 hiljada dinara trebalo je da stigne u utorak. Vlada je izdvojila 50 miliona dinara za Paraćin i Ćupriju, a u vreme kad smo mi bili u gradu, “trebalo je da pare stignu svaki čas”. Zajedno sa Veljom Ilićem, verovatno jer su ovog utorka jednako nestrpljivo kao i novac Paraćinci očekivali i ministra za kapitalne investicije.

Pored Velje, u danima posle eksplozije Paraćinom su hodali brojni ministri. Prvi ministar Vojislav Koštunica, njegova zamenica Ivana Dulić-Marković, zatim Dragan Jočić, Zoran Stanković, Aleksandar Popović, Slobodan Vuksanović... Pa zastupnik načelnika Generalštaba Zdravko Ponoš, brojni generali i pripadnici vojske.

Kako je sve to izgledalo, svedoči jedna meštanka “7. jula” kojoj je rečeno da se pripremi i izađe na ulicu kad dođe ministarka Dulić–Marković a “dok sam se ja obukla i izašla, ona već otišla”. Dragan Sekulović, koji vodi izbegličko udruženje u Paraćinu, kaže da je imao čast da prošeta sa potpredsednicom vlade, da mu je ona delovala vrlo ozbiljno i odgovorno i da se zato nada da će ispuniti sve što je obećala. Pogotovo, kaže, u ovo predizborno vreme.

Ministri su često unosili još veću uzbunu u ionako zbunjene Paraćince. Predsednik opštine Saša Paunović kaže da je u noći eksplozija najteže bilo umiriti građane, do kojih su stizale najneverovatnije priče. Došlo je do zagušenja telefonskih linija, u jedinoj gradskoj televiziji noću ne dežura niko i dok su se stekli uslovi da se građani tačno informišu, već se uveliko pričalo da ima hemijskih sredstava, da će još da “puca” itd. I taman kada je opštinsko rukovodstvo uspelo da smiri građane, da im objasni da neće više da puca i da ih zamoli da ne jurcaju po gradu kao muve bez glave, jedan od ministara, inače poznat po zvučnim izjavama, u jutarnjim vestima državne televizije izjavio je da ima 50 spremljenih autobusa za evakuaciju. Rekao je to u najboljoj nameri, da bi objasnio da ima rešenja i u krajnjem slučaju, ali Paraćinci nisu imali vremena da slušaju objašnjenja. Mnogi su tada počeli da se pakuju.

Opština Paraćin ima 58 hiljada stanovnika, od kojih jedna polovina živi u samom gradu a druga u 34 sela. Ima i fabriku stakla, koja, kao za baksuz, ne proizvodi ravno staklo već flaše. U petak, 20. oktobra umesto da slavi sto godina postojanja, Srpska fabrika stakla je sakupljala srču po fabričkom zemljištu. U Paraćinu vlada Demokratska stranka uz pomoć G17 plus i SPO-a a za predloge vlasti glasaju i SPS i DSS a kooperativni su i radikali. Zanimljivo, da u moravskom kraju uticajni Dragan Marković Palma nema u Paraćinu nijednog odbornika. Paraćinci će ponosno reći i da je turbo folk zvezda Ana Nikolić, njihova sugrađanka a iz ovog grada je i Marčelo, prvi srpski reper čiji se spotovi emituju na evropskom MTV-u. Wegova najpoznatija pesma zove se, baš “Kuća na promaji”.

U naselju u kojem je svaka druga kuća i dalje na promaji, ljudi su zabrinuti. Zbog neizvesnosti kada će i njihova kuća doći na red za zastakljivanje ali i zbog bojazni da nije sve eksplodiralo. “I muž i ja i deca spavamo obučeni. Samo čekamo kad će opet da udari. Ova neizvesnost nas ubija”, priča Snežana Anđelković. “Ovo su trošne kuće, kad bi još jednom puklo, sve bi se ovo srušilo.” Slavica Kačar i dalje ne spava u svojoj kući. “Kum mi je pomogao da mogu da zaključam vrata ali još uvek nema uslova da se spava tamo. A plus, plašim se novih udara. Plašim se da me ne zatrpa.” Slavica je inače izbeglica iz Bihaća, nezaposlena je, “povremeno nešto radim na buvljaku” – kaže. Nema novca da sama popravi kuću koju je pre četiri godine dobila na korišćenje. Čeka. “Nadam se da me neće zaboraviti.”

Stanovnici ovog naselja odreda ne veruju u zvaničnu verziju događaja po kojoj se prvo zapalila prilično istrošena protivavionska municija da bi potom plamen zahvatio i protivtenkovske mine odakle se širio dalje. Sumnjivo je, kažu, što se desilo usred noći, što niko nije poginuo a i “nemoguće je da se nešto samo upali”... Starina kome su od vikendice ostali zidovi kaže da nije slučajno što su sanduci sa municijom bili okrenuti ka nenaseljenom mestu. Dakle, “znali su da će nešto da se desi i neko je to samo aktivirao, ko zna zašto”.

Zna Miloš, koji je krenuo na brdo da “vidi šta je to bilo” ali mu, zamislite, policija nije dozvolila da priđe dovoljno blizu. “Sprema se nezavisnost Kosova pa su namerno Srbiju ostavili bez oružja da ne može da brani Kosovo.” Ko zna koliko Paraćinaca je te noći jasno čulo avione a Snežana Anđelković je čula rakete. “Čula sam šištanje, prvo jednom pa onda i drugi put. Muž mi je bio vojno lice i zna da proceni. A i on kaže da je sigurno neko gađao iz daljine.” Živojin Stamenković je čak video raketu “kako leti tamo prema Popovcu” i da je pomislio kako vojska ima neke probe. U gradu je vrlo aktuelna i priča o Kinezu koji je po jednoj verziji video nekoga kako pretrčava put i naoružan beži, a po drugoj je sam Kinez sa raketnim bacačem pretrčavao autoput.

Kako god da se upalilo, skladište je unelo strah u meštane koji zahtevaju od države da jasno kaže koliko je eksploziva još ostalo i kad će skladište da bude izmešteno “jer pored tog čuda, mi s mirom živeti ne možemo”.

Saša Paunović kaže da će Skupština opštine zatražiti da se skladište municije izmesti iz Paraćina i da, s obzirom na to da je nešto slično već najavio ministar vojni Zoran Stanković, treba očekivati da se to uskoro i desi.