Problem člana 62

Ovo je priča u kojoj je svako kriv. Od ustavopisaca, koji tvrde da je ustav evropski, a uneli su odredbu koja svakako nije u skladu sa evropskih tendencijama. Preko nezadovoljnika koji – dok nije postalo prekasno – po sopstvenom priznanju nisu učinili ništa da se izbore za svoja prava. Konačno, do liberalnih građanskih partija koje pozivaju na bojkot referenduma, i same se pri tom zaklinjući u Evropu i njene svetle vrednosti, a neće da kritikuju ustavnu odredbu koja bi svakako mogla da se iskritikuje kao neevropska.

Dakle, Ustav Srbije, član 62, stav 2: “Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.” Ključne reči su muškarac i žena. Ovakvim definisanjem braka, kao zajednice muškarca i žene, praktično se unapred eliminiše mogućnost legalizacije istopolnih, lezbijskih i gej brakova.

Čak je i još važeći Ustav, iz 1990. godine, samom svojom neodređenošću (možda i namernom) liberalniji od sada predloženog rešenja; o braku se, u članu 29, kaže samo da se “brak i odnosi u braku i porodici uređuju zakonom”, bez ulaženja u to ko čini jedan brak. Iz toga, naravno, sledi i da nije izričito – kao sada – unapred odbačeno legalizovanje istopolnih brakova.

Pozivajući se upravo na ovu odredbu Miloševićevog ustava, Dušan Maljković, koordinator organizacije Gejten, u razgovoru za NIN dokazuje da je sadašnja vlast Vojislava Koštunice “konzervativnija i retrogradnija” od vlasti Slobodana Miloševića. Na sličan entuzijazam u opisivanju situacije proistekle iz predloženih rešenja nailazimo i u razgovoru sa Draganom Vučković, predstavnicom Labrisa.

Gejten je, inače, organizacija za promociju prava seksualnih manjina, tj. LGBT populacije (lezbijke, gej, biseksualci i transseksualci). Labris je organizacija za lezbijska ljudska prava.

Sagovornik NIN-a iz Gejtena pronalazi još jednu zamerku članu 62 Predloga ustava, koju navodimo zbog originalnosti: “Zašto se bračna zajednica ograničava samo na dve osobe u zajednici? Ili, šta je sa neseksualnim zajednicama, kao što je zajednica dve sestre, na primer?”

Dragana Vučković iz Labrisa, pak, navodi da je članom 62 prekršen član 20 ovog ustava, koji kaže da se “dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati”. Dostignutim pravom koje je prekršeno Dragana Vučković smatra odredbu iz Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama iz 2003. godine, u kojoj se govori o ravnopravnosti supružnika, bez navođenja njihovog pola.

Zbog spornog člana 62 (pored drugih zamerki koje s ovom temom nemaju veze), Labris i još nekoliko organizacija pozvale su LGBT osobe na bojkot referenduma. Lambda iz Niša, opet, pozvala je da se izađe na referendum, i da se zaokruži “ne”. A Dušan Maljković, čiji Gejten nije potpisao Labrisovo saopštenje, pita zašto je poziv na bojkot upućen samo LGBT osobama, “a ne čitavom građanstvu” koje bi trebalo da se solidariše sa zakinutim seksualnim manjinama.

No, na stranu neslaganja među različitim gej/lezbijskim organizacijama; cilj je, ipak, isti. Treba videti kako je i zašto, uopšte, usvojeno ovakvo rešenje.

Pogotovo zato što je evropska praksa, i ne samo evropska, sasvim poznata. Istopolne brakove dozvolile su Holandija, Belgija i Španija. Istopolna partnerstva – u vidu registrovanih partnerstava – omogućile su i Nemačka, Francuska, Danska, Švedska, Norveška, Finska, Švajcarska, Luksemburg, Island, Portugalija, Mađarska, Slovenija i Hrvatska, Izrael, SAD i Kanada, Novi Zeland i Australija, čak i Južna Afrika... Reč je o praksi zajedničkoj većini civilizovanog sveta, ma šta neko mislio o ideji istopolnih brakova.

Nažalost, priznaju predstavnici Labrisa i Gejtena, tokom sastavljanja Predloga ustava oni nisu ni pokušali – pogotovo kada su mogli da vide različita rešenja Tadića i Koštunice, i da pretpostave na koju će stranu radikali da pretegnu – da utiču na ustavotvorce i nateraju ih da ostave (teorijsku) mogućnost ozakonjavanja istopolnih brakova. Makar da posle mogu da kažu da su pokušali, da umire sopstvenu savest i ojačaju svoj poziv na bojkot referenduma.

Dakle, na stolu smo imali dva predloga ustava, jedan potekao iz kabineta premijera Vojislava Koštunice, drugi iz kabineta predsednika Borisa Tadića. U Tadićevom predlogu, u članu 49, stav 1, “jemči se pravo na zaključenje braka na osnovu slobodno datog pristanka budućih supružnika”. Vidimo, neodređena, poželjna odredba. U Koštuničinom predlogu, nalazi se usvojena formulacija o zajednici muškarca i žene. Kako je to prevagnulo? Lako, poslušamo li Aleksandra Vučića, generalnog sekretara Srpske radikalne stranke. Poslušajmo i njega: “Nikada te ljude ne bih progonio, ali da sad i to stavimo u ustav, bilo bi previše. Zar treba da preuređujemo ustav da bi se venčavale osobe istog pola?! Pa, još nismo Holandija. Bračna zajednica i jeste za osobe suprotnog pola i ni za šta drugo.”

Ali, kako objasniti to što ni stranke koje pozivaju na bojkot referenduma, zalažući se za prilazak Evropi i osporavajući svakom drugom pravo na istovetno zalaganje ako se ne služi njihovim argumentima, ne potežu ovaj argument? Reč je, naravno, o LDP-u Čedomira Jovanovića, SDU-u Žarka Koraća, LSV-u Nenada Čanka, GSS-u Nataše Mićić (valjda). Oglasile su se, samo, neke od nevladinih organizacija, ali tek jednim saopštenjem u kome je pomenuta, uzgred, i briga za gej-osobe. Ali, političke partije? “Niko neće u to da se petlja”, kaže Dragana Vučković. Dušan Maljković: “Plaše se da će i taj mali broj glasova da se ospe ako bi se povezali sa homoseksualcima.” I: Dobro su pročitali ustav i znaju za naše probleme, slažu se naši sagovornici iz Gejtena i Labrisa. “Omladina SDU je posebno gej-senzitivna”, dodaje Dušan Maljković. “Pojavljuju se na našim tribinama.” Pa, šta imate od toga? “Nemamo ništa. Veću podršku dobijamo od estradnih zvezda. Jeleni Karleuši nije problem da izađe i podrži gej-prava, a Žarku Koraću jeste.” Dragana iz Labrisa: “Jeste malo licemerno da se na ovaj način pravi hijerarhija ljudskih prava.”

Pri svemu tome, ako ćemo i pragmatično, procene kažu da je oko deset odsto populacije homoseksualno opredeljeno. Na biračko telo od oko šest i po miliona ljudi, homoseksualci predstavljaju zavidnu snagu od oko 650 hiljada glasova. Zašto niko ne računa na njih? Zašto ne pokuša da ih privuče, makar i zalaganjem za poštovanje njihovih prava? Iz pragmatičnih razloga, ako već ne principijelno, kako bi trebalo. Možda zato što se, kako kaže Dušan Maljković, “kada je reč o politici gej ljudi ne identifikuju po svojoj seksualnosti, već po nacionalnom identitetu”.

Ili je, ipak, sva ova priča suvišna? Ako bude malo dobre volje. Kako smo spomenuli, faktički istopolni brakovi u mnogim su zemljama Evrope nazvani registrovanim partnerstvom, koje se u svojoj suštini ne razlikuje od braka u tradicionalnom smislu. Ovakvu mogućnost novi Ustav Srbije ne spominje, što je sasvim dovoljno – jer uspostavljanje registrovanog partnerstva ne može da se smatra neustavnim. Dakle, potrebno je samo malo dobre (političke) volje i uspešnog lobiranja lezbijskih i gej-organizacija.