Bura je kratko trajala

Sovjetske snage sa 6 000 tenkova i avijacijom samlele su otpor mađarske vojske i naroda u periodu od 4. do 10. novembra. Sutradan (11. novembar) naš ambasador u Moskvi Veljko Mićunović veći deo dana razgovara sa Hruščovom koji je očekivao pozitivan odgovor naše zemlje na po njemu jedino moguće kompromisno rešenje koje nudi Moskva vezano za sudbinu Imre Nađa, vođe mađarske revolucije – da se iz naše ambasade sa svojim drugovima uputi u Rumuniju. Posle razgovora u zgradi CK Hruščov Mićunovića, zajedno sa suprugom Miškom, poziva na ručak u krugu svoje porodice. “Proveo sam sa Hruščovom više časova i razgovarao o mnogo čemu”, zapisao je u svom dnevniku koji je 1977. godine objavio pod nazivom: “Moskovske godine 1956/1958.”

Hruščov sa puno jeda kritikuje jugoslovensku unutrašnju i spoljnu politiku: “I pre rata se Jugoslavija hvalila kako pripada Zapadu, a posle su, zbog poznatih događaja među nama, nakon 1948. godine te tendencije dalje ojačale... Ali, ni kod nas nema ni približno toliko demokratije i decentralizacije koliko se mi hvalimo. Govorimo da je u Jugoslaviji štampa slobodna, a kad god nam treba lako utičemo na štampu da piše kako vlada hoće. Tako je isto što se tiče slobode mišljenja. ‘Kako ste dobro rešili stvar sa Đilasom, mi vam možemo samo čestitati’, govorio je Hruščov”.

Tako je naša zemlja zahvaljujući Milovanu Đilasu još jednom “odobrovoljila” Ruse kao uostalom, i na početku krize u Mađarskoj demonstrirajući navodnu neutralnost koja je u stvari predstavljala podršku sovjetskoj vojnoj invaziji kojom je ugušena revolucija. Mnogi sumnjaju u Titovu nevinost kada je sudbina Imre Nađa u pitanju (videti prošli broj NIN – 2913). Godine 1989. Milovan Đilas je izjavio: “Nisam ništa znao o pregovorima između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza povodom intervencije u Mađarskoj. Sada se zna iz ‘Moskovskih godina’ Veljka Mićunovića – da su Tito i sovjetsko vođstvo bili u tajnom sporazumu o intervenciji, pa je iz toga logično sledilo i moje hapšenje: ja sam to naslućivao”. Ispada da je Tito demonstrirajući neutralnost bar delimično zadovoljio ukus demokratskog javnog mnjenja. Deblji kraj izvukao je, naravno, Đilas koji je narednih devet godina proveo u zatvoru. Evo kako je to bilo.

Đilas je u izjavi agenciji AFP 29. oktobra 1956. godine osudio ponašanje našeg delegata u SB OUN jer se uzdržao od glasanja da se razmatranje događaja u Mađarskoj stavi na dnevni red: “Ovakav stav jugoslovenske vlade znači odstupanje od principa suverenosti i prava svakog naroda na samostalni unutrašnji razvitak... Takav stav, sem toga, izgleda da je diktiran više partijskim i usko ideološkim nego nacionalnim razlozima”... Odmah potom izlazi njegov autorski tekst “Bura u Istočnoj Evropi”, u njujorškom časopisu “Wu lider” u kojem je svoje tekstove objavljivao i Martin Luter King. Opširno citirajući delove tog članka “Wujork tajms” u broju od 15. novembra piše da je Đilas ocenio Mađarsku revoluciju kao krizu sovjetskog imperijalizma i kao početak kraja komunističkog sistema. Takođe se navodi da je žestoko kritikovao jugoslovenske vlasti zbog toga što se nisu principijelno oglasile protiv intervencije u Mađarskoj. Pet dana kasnije, 20. novembra, “Wujork tajms” na prvoj strani donosi vest o Đilasovom hapšenju kao i o telegramu glavnog urednika “Wu lidera” Anatola Šuba Titu, u kome se zahteva prisutnost posmatrača na suđenju i nudi da časopis preuzme Đilasove advokatske troškove. Nisu pristali ni Tito ni Đilas.

Đilas je zbog javnog solidarisanja sa izvođačima mađarske revolucije uhapšen 19. novembra 1956. godine: “Padala je kiša, studena, kada su me strpali u auto između dva agenta. Štefica (supruga), bez mantila ili kišobrana na kiši, doviknula mi je – vrati se, čekaćemo te”... Kaže da na suđenju ništa nije krio jer nije imao šta da krije. Sudija ga je u jednom trenutku optužio: “Vi dajete izjave reakcionarnoj štampi!” Odgovorio je: “Vi upotrebljavate dva kriterijuma za istu stvar – kad moju izjavu objavi ‘Wujork tajms’ – onda su to reakcionarne novine, a kad objavi Titovu – ugledne novine”... Suđenje je proglašeno tajnim “propale su moje opsežne beleškarske i govorničke pripreme za odbranu”, prisećao se Đilas.

Presuda je glasila da je optuženi kriv zbog krivičnog dela neprijateljske propagande: “Kriv je što je u nameri da podrije vlast radnog naroda i nanese štetu Jugoslaviji u njenim bitnim interesima dao izjavu i napisao članak za stranu štampu u kojima je izvrtanjem opštepoznatih činjenica netačno obaveštavao svetsku javnost i time podsticao klevetničku kampanju protiv Jugoslavije da bi došlo do mešanja inostranstva u unutrašnje stvari naše zemlje”... Iako je po zakonu suđenje tajno, presuda se čitala javno, u prisustvu javnosti. “Bilo je i novinara od kojih sam neke i poznavao – presuda je dočekana sa aplauzom sudu”, prisećao se Đilas. Osuđen je na kaznu strogog zatvora u trajanju od tri godine.

U zatvoru vodi dnevnik u koji 15. juna, 1958. godine beleži: “Juče je ‘Politika’ objavila da je Imre Nađ streljan zajedno sa drugovima. Jako mi je žao zbog njega. Često sam pomišljao da slična sudbina čeka i mene. Uvek sam osećao da on i ja imamo mnogo sličnosti... Umro je časnom smrću. A to znači mnogo. Čak i više nego da je ostao živ... On je dokazao da u komunizmu postoje demokrate i socijalisti iako su oni uglavnom utopisti, iako većinom završe kao mi... Izabrao je Mađarsku u odlučujućem trenutku: Mađarska i sloboda”... Evo šta je o svom “promađarskom lobiranju” u jednom intervjuu rekao dvadesetak godina kasnije: “Očigledno sam bio precenio mađarske događaje u smislu da je to početak bure u istočnoj Evropi, i da će tih bura biti više. Bura više nije bilo, sem mnogo kasnije u Čehoslovačkoj. Ali, očevidno je da je to promenilo situaciju u Mađarskoj. Posle našeg sukoba 1948. godine, to je bio najznačajniji događaj u istočnoj Evropi koji je naterao Sovjetski Savez da izmeni do izvesnog stepena svoju politiku prema istočnoj Evropi. Morao je da se konsultuje, a ne samo telefonom da vodi politiku”...

U intervjuu našem nedeljniku 1989. godine Vladimir Dedijer je rekao da bi Jugoslavija bila drugačija da je tada otpočela sa demokratizacijom: “Napravljena je ogromna šteta, izgubili smo 35 godina. Vidimo velike reforme koje se sada dešavaju u Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Mađarskoj i šta se dešava u Kini. Da smo nastavili sa reorganizacijom i novim programom 1954. godine, kad je izbila Đilasova afera, ne bismo imali danas ove teškoće u kojima se nalazimo”...

Sajrus Salcberger, novinar “Wujork tajmsa” objavio je knjigu: “Ponovo stečeni raj – monografija buntovnika”, koja je Đilasov životopis. Konstatuje da je od ortodoksnog marksizma prešao na staljinizam, na titoizam pa na antititoistički marksizam da bi naposletku stigao do demokratije i negacije “izama”. “Jedina ozbiljna politička pobuna protiv Staljina bila je Titova, a jedina ozbiljna politička pobuna protiv Tita bila je pobuna

Milovana Đilasa... Sam Tito jednom je rekao da političku smrt smatra najokrutnijom smrću i pobrinuo se da Milovana protera kako iz književnosti tako i iz politike, da bi takvu smrt doživeo”, piše dobitnik prestižne Pulicerove nagrade Salcberger. Đilas to zna i oseća. U svojoj knjizi “Vlast i pobuna” kaže: “Čitalac može steći utisak da je formiranje ideja teklo u meni jednostavno, osmišljeno i bez dvoumica. Ne, nije tako. Ja se doista nisam dvoumio u idejama i saznanjima. Ali sam se lomio, i te kako u sebi što, eto, nemam drugog načina i izbora u objavljivanju svojih pogleda sem baš tamo, na kapitalističkom Zapadu: nije trebalo biti prepametan pa da se shvati da ću se time najviše izložiti napadima jugoslovenskog vođstva zbog ‘izdaje socijalizma’... A pogotovo mi se nije išlo u zatvor... Pritiskali su mi savest i psihu trogodišnji sin i mlada žena – da li imam prava da ih ostavim, da li ikakva ideja može opravdati takva žrtvovanja?... Ali izbora nije bilo, sem životarenja, sem truljenja u sramoti”...

U Titovoj Jugoslaviji, Đilas je izdržao ukupno devet godina zatvora od toga skoro dve godine je proveo u samici. Ipak, u svetu je smatran za jednog od najznačajnijih istočnoevropskih disidenata i kritičara komunističkog sistema. Najprevođeniji je i najcitiraniji srpski i jugoslovenski autor. “Nova klasa”, studija u kojoj analizira komunistički poredak i ideologiju, objavljena prvi put u SAD 1957. godine, prevedena je na više desetina jezika u ukupnom tiražu od preko tri miliona primeraka. Oksfordski forum proglasio je 1995. godine tu knjigu jednom od sto knjiga koje su najviše uticale na kulturu Zapada druge polovine 20. veka.

Svi moji vozovi Šta sam kao sin političkog zatvorenika naučio o tiraniji i demokratiji Čak sam i ja upozoravao Đida na opasnosti kojima izlaže sebe i svoju porodicu. Nisam imao ni tri godine kada sam mu pokazao Titovu sliku na zidu prodavnice – one su tada bile na svim javnim mestima i na njima se Tito državnički mrštio, odeven najčešće u zlatom opšivene uniforme – i predložio mu da bežimo. Nešto kasnije, pokušao sam da mu objasnim da će biti poražen: “Kako ti, tata, možeš protiv Tita. On ima vojsku i policiju a ti samo mamu i mene.” Ovaj kratki kurs iz političkog realizma nije dao rezultate. Đido je javno podržavao Mađarsku demokratsku revoluciju 1956. i kritikovao Titov stav neutralnosti, koji je ustvari predstavljao podršku Hruščovu i brutalnoj sovjetskoj invaziji Mađarske... Prvog dana u zatvoru Đido je otvorio “Politiku”, beogradske dnevne novine, i setio se kako mi je svako jutro objašnjavao strip o Paji Patku. Tiho je zaplakao i to onda zabeležio. U nedelju 16. marta 1958, moja majka i ja smo ga posetili u zatvoru, a u ponedeljak je zabeležio kako ja stalno razmišljam o načinima da ga oslobodim i da sam ga juče pitao šta je jače, tenk ili avion, da bih to onda nabavio. Izgleda da sam dolazio do zaključka da za borbu protov Titovog režima nije dovoljan dečiji kaubojski kolt. Đido je čitavog života ne samo pisao već je stalno zapisivao... Qudi koji imaju misiju u životu, bilo da je to politika, umetnost ili nauka, retko su požrtvovani roditelji koji posvećuju mnogo pažnje svojoj deci. Imao sam sreću da je moj otac bio jedan od tih izuzetaka. Ali, njegov zatvor i disidentstvo preokretali su prirodan odnos između roditelja i deteta, oca i sina. Pošto je Đido stalno bio u nevolji, većoj ili manjoj, ja sam se mnogo više plašio i brinuo za njega nego on za mene. Emocije su išle u suprotnom smeru od uobičajenog, kao reka koja teče uzbrdo. Na sreću, priroda se ne ljuti mnogo kada samo malo kršimo njene zakone, pa posledice mog staranja za Đida nisu po mene bile tragične. Ipak, njegovo disidentstvo i robijanje zatvorićemo u jedan svet koji, mada pun smisla i nadahnuća, ipak zbunjuje i iscrpljuje. U njemu ću provesti svoje detinjstvo, dečaštvo i mladost, a kasnije ću ga kroz moju političku delatnost – manje opasnu od Đidove, ali takođe u sukobu s preovlađujućim idejama i interesima, bilo komunističkim bilo nacionalističkim – i sam izabrati... Šta je za mene dečaka bila tiranija? To su bila ona istovremeno preterano jasna i gotovo nestvarna rana nedeljna jutra kada smo moja majka i ja išli vozom u Sremsku Mitrovicu, gradić oko 70 kilometara severozapadno od Beograda u kome je bio zatvor. To je bilo onih nekoliko gvozdenih vrata kroz koja smo prolazili da bismo posetili kažnjenika broj 6880. To je bio onaj veliki sto koji nas je od njega odvajao i službenik državne bezbednosti koji je pomno pratio naš kratki polučasovni razgovor. Više od svega, to je bilo nesavladivo vreme – posete su bile dozvoljene samo jednom mesečno po pola sata, a godine su meni, čiji je prethodni život bio kratak, sporije prolazile nego odraslima... Režim koji je Đida držao iza rešetaka i protiv koga se on borio pokazivao mi je kroz snažan neposredan doživljaj šta je odsustvo slobode, a time i šta je ona sama. Moj sadašnji liberalizam je pogled na svet čoveka od 50 godina čije je glavno zanimanje da piše o politici i istoriji. Na neki način sloboda mi je tada bila jasnija nego danas. (tekst Alekse Đilasa preuzet iz knjige “Najteže pitanje”).