Duboko nepoverenje traje

Pedesetsedmogodišnji profesor istorije iz Banjaluke Nebojša Radmanović na mesto srpskog člana Predsedništva BiH odlazi sa pozicije ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Republike Srpske. Ubedljivo je pobedio na tek minulim izborima, pripada Savezu nezavisnih socijaldemokrata, ubraja se u red najiskusnijih političara u celoj BiH (u politici je skoro tri decenije).

Ništa manje nije zanimljiva ni radna biografija – direktor Narodnog pozorišta u Banjaluci, direktor Arhiva Bosanske krajine i Arhiva Republike Srpske, direktor i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Glas”, predsednik gradske vlade, bio poslanik u parlamentu RS...

Prema već uhodanoj rotaciji u tročlanom Predsedništvu BiH, on bi trebalo da bude i prvi predsedavajući, ali u vreme kada se ovaj broj NIN-a zaključuje, iz Sarajeva stižu vesti da bi oni taj redosled sad “malo” izmenili. Pregovori traju, ali kako god bude, svaki član Predsedništva u toku četvorogodišnjeg mandata dva puta predsedava po osam meseci i on je samo prvi među jednakima. Jedina privilegija predsedavajućeg je možda veći broj kontakata na međunarodnom planu od ostale dvojice članova.

Na sreću, ovaj najnoviji u nizu nepotrebnih zapleta u BiH trebalo bi da bude razrešen brzo, u ponedeljak šestog novembra, za kada je zakazana konstitutivna sednica novoizabranog predsedništva.

Razgovor, razumljivo, počinjemo o prilično nepovoljnom ambijentu u BiH, o ozbiljno narušenom međunacionalnom poverenju, koje je bilo tako vidljivo u toku septembarske predizborne kampanje:

- Jasno se videlo u kampanji da ovde postoji duboko međunacionalno nepoverenje, ali ti odnosi nisu narušeni u poslednjih nekoliko godina. Ratovi, kao što je bio prethodni u BiH, unište svaku vrstu poverenja i onda su potrebne godine strpljivog rada na njegovom vraćanju. U proteklih jedanaest godina od završetka rata moglo bi se reći da se samo prividno radilo na izgradnji međunacionalnog poverenja. Jer, kako drugačije objasniti zahtev većeg dela sarajevske političke elite za ukidanje Republike Srpske ako znaju da je to okvir koji Srbima daje osećaj opstanka na ovim prostorima. Srpski političari su na to, kao što se zna, odgovorili da će RS braniti referendumom. I sad smo tu gde jesmo. I, moram dodati, BiH se ne može posmatrati izolovano, nedovoljno je na tom planu urađeno i u državama u okruženju.

Bez obzira na snažno medijatorstvo međunarodne zajednice, proletos dogovorene ustavne promene nisu uspele. Ostala je jaka nacionalna homogenizacija, a sada se najavljuje nastavak tog posla. Po vašoj proceni, kako će se stvari odvijati?

- Ovde svi uvek polaze od maksimalističkih zahteva i vrlo malo popuštaju. Svi se osećaju ugroženim, boje se drugih, i umesto smirenog dogovora i pronalaženja realnih rešenja, imamo stalne sukobe; kad nije moguće oružano, onda retorički. To ne vodi pomirenju, a ni rešenju. Pre nešto više od pola godine, kako kažete uz snažno medijatorstvo međunarodne zajednice, došli smo do određenih predloga ustavnih promena sa kojima je bilo malo zadovoljnih. To nije dobilo dvotrećinsku većinu u parlamentu i sad se nalazimo praktično na početku. Za rešenje je potreban dogovor, a njega nema. Oni koji su srušili dogovor, sada su ohrabreni i postavljaju nemoguće zahteve, a oni koji su se teško dogovorili, sada neće da odstupe od toga. Predstavnici međunarodne zajednice teško se snalaze u svemu tome.

I, gde je izlaz, kako dalje?

- Možda je pregrubo, ali treba sve prepustiti domaćim političarima, da sami pokušaju naći rešenje.

Kakva je BiH, po vašem mišljenju, moguća u budućnosti?

- Jedino decentralizovana, to je realnost. Uostalom, i većina razvijenih evropskih zemalja su decentralizovane, a mi želimo da budemo deo Evropske unije. Politička partija kojoj pripadam, SNSD, pre više od godinu dana predložila je “Deklaraciju o ustavnom razvoju” po kojoj bi BiH bila federativna država u kojoj Republika Srpska, kao federalna jedinica, nije sporna, a o drugim federalnim jedinicama bi se trebalo dogovoriti. Mislim da je to realnost, a da ideje o centralizaciji i unitarizaciji samo dovode do konfrontacija.

Ali, iz Sarajeva se pojačavaju zahtevi za “normalnu, građansku i evropsku BiH” u kojoj će vladati princip “jedan čovek, jedan glas”?

- “Jedan čovek, jedan glas” nije “normalna građanska evropska BiH” već želja za dominacijom jednog nad druga dva naroda. To je stav koji može izazvati samo još veće nepoverenje, pa čak i sukobe, dovesti do ponovne nestabilnosti u BiH, što bi onda bitno uticalo i na nestabilnost u celom regionu.

Treba podsetiti da je preglasavanje jednog naroda, pored ostalog, dovelo do teških sukoba u BiH u bliskoj prošlosti. Među današnjim zagovornicima ove teze ima i onih koji su pre četrnaest godina bili kreatori tog preglasavanja i svega onoga što je usledilo posle toga. Zbog toga pozivam da se odustane od te namere jer to nije dobro ni za jedan od konstitutivnih naroda.

Pored želje za unitarizacijom i centralizacijom, imamo i suprotan zahtev, a to je uspostavljanje trećeg entiteta. To su prilično glasno u minuloj kampanji zahtevale hrvatske političke elite?

- To je jedno od mogućih ustavnih rešenja o kome se govori još od vremena kada je na ovim prostorima besneo građanski i nacionalni rat, koji su u međunarodnoj zajednici pomirljivo nazvali “neželjeni sukob”. Možda je to stvarno rešenje u BiH, ali o tome se nije dovoljno razgovaralo, ni dovoljno istraživalo. Poslednja ustavna rešenja, koja su još na stolu, nisu predvidela treći entitet. Rasprava u narednim mesecima pokazaće da li ima kvalitetnijih rešenja za unutrašnju organizaciju BiH ili ostajemo na sadašnjem dvoentitetskom.

Uz ustavne promene, međunarodna uprava ovde traži reformu policije koja u sarajevskom poimanju stvari podrazumeva nestanak policije RS. Vaša partija se snažno odupire tome. Kako će se ta stvar završiti?

- Reforma policijskih snaga jeste jedan od uslova iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju BiH sa Evropskom unijom. Nije tu sporno da je potrebna policijska reforma i na njoj se radi već nekoliko godina. Današnje policijske snage nisu ni slične onima od pre desetak godina. Izrasle su dve zajedničke snažne policijske strukture na nivou BiH, a to su Državna granična služba (DGS) i Agencija za istrage i zaštitu (SIPA). Unutar MUP-a RS takođe traje ozbiljna reforma i ne vidim razloge za ukidanje policije RS. Nije jasno kako bi to pomoglo u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma. Mislim da bi rezultat čak bio obrnut. Ovde se ipak radi o tome da je velika neuređenost različitih policijskih struktura u drugom entitetu – Federaciji BiH, gde je deset kantonalnih MUP-ova. To se pokušava prevazići pritiskom na ukidanje MUP-a i policije RS. Moja politička opcija se tome suprotstavila i dobila poverenje biračkog tela u RS i mi nemamo nameru popuštati. Jednostavno, nije logično.

Reforma policije je samo jedan od zahteva na putu BiH prema EU. S obzirom na brojna unutrašnja sporenja, kako vidite taj put?

- BiH se mora približavati EU jer ona stvarno jeste evropska zemlja; uostalom, kao i druge zemlje u regionu. Da bismo i formalno postali članica EU, potrebno je ispuniti određene uslove, ali u tome moraju pomoći i sadašnje članice EU. Ta pomoć mora biti stvarna i kreativna, uz puno razumevanje onoga što se dešavalo ovde i stvarnih sadašnjih odnosa. Siguran sam da u BiH postoje snage koje žele i znaju kako brzo doći na prag EU. Treba podržati takve, a ne one koji lepo pričaju, a u stvarnosti sve čine da BiH, pa i neke druge zemlje u okruženju, ostanu crna rupa Evrope. Ako neki u Evropi to nisu do sada prepoznali, a čini se da ima i takvih, onda je problem i za BiH, ali i za Evropu veći nego što možemo pretpostaviti.

Šta želite time reći?

- Mogao bih prethodnu tezu obrazložiti sa niz vrlo ozbiljnih argumenata. Ali, ovog puta reći ću samo jednu stvar i nadam se da ću biti pravilno shvaćen. Evo, samo da posmatramo poslednjih pet vekova. BiH u tom vremenu nikad nije bila samostalna, uvek je bila o okviru širih integracija – osmanlijsko i austrougarsko carstvo, pa Jugoslavija, nisam siguran da se tako može nazvati ni ovo poratno vreme. Zbog toga verujem da bi samo brz ulazak BiH u Evropsku uniju mogao doprineti splašnjavanju unutrašnjih tenzija. U suprotom, ima razloga za zabrinutost.

Međunarodna zajednica, međutim, pakuje kofere. U junu iduće godine, prema najavama, prestaje sa radom OHR?

- Ovde je, da budem potpuno jasan, i dalje potrebna pomoć međunarodne zajednice, ali ne naredbodavna i restriktivna, nego savetodavna i dobronamerna. To znači da ovakva

Kancelarija visokog predstavnika (OHR) i sa ovakvim ovlašćenjima nije potrebna.

Jedan od prvih poteza novoizabranog Predsedništva trebalo bi da bude predlaganje predsedavajućeg Saveta ministara. Već se najavljuju problemi. Koji su to problemi i kome treba dati mandat?

- To je jedna od najznačajnijih funkcija u BiH. Predsedavajući Saveta ministara je nešto slično predsedniku vlade. Sasvim je prirodno da se vode ozbiljne rasprave kome poveriti tu funkciju. U BiH je to još malo komplikovanije nego u drugim evropskim državama, koje su, manje-više, jednonacionalne. Mi se ovde, logično, susrećemo sa potrebnim principom ravnopravnosti kao jedinim mogućim u višenacionalnim zajednicama. Neke političke partije prelažu da se mandat da nekome iz stranke koja je dobila najveći broj poslanika, a mi iz SNSD-a smatramo da nije moguće da dva puta uzastopno mandatar bude iz istog entiteta, iz iste nacije. Pošto je prethodni predsednik Saveta ministara bio iz Federacije i Bošnjak, smatramo da je potrebno da sada bude iz RS i Srbin. Kako je SNSD najmoćnija politička partija u RS, a osvojila je i najveći broj glasova u BiH u celini, onda je sasvim normalno da se mandat dodeli nekom od kvalitetnih kadrova SNSD-a. U Predsedništvu ću se zalagati za takvo rešenje.