Reklama za “našeg predsednika”

Koliko nas dana još deli od predsedničkih izbora? Deset? Valjda će i to proći, pa da na miru pristavimo sarmu od kiselog kupusa.

No, ono što je, u ovom trenutku, važnije od samih izbora jeste predizborna kampanja. Po obećanju svih kandidata, ona je relativno skromna. U smislu da nema pljuvanja konkurencije. Ne znači, međutim, da je marketinška strategija potpuno izostala.

Eto, na primer, tokom rasprave koja se u Narodnoj skupštini vodi o poverenju srpskoj vladi, većina pozicionih govornika, znanih pod zbirnim nazivom “dosovci”, dobar deo svojih izlaganja posvećuje predsedničkim izborima uz čvrsto uverenje kako će njihov kandidat, “gorostas srpske demokratske misli” (Dinkić), pobediti.

Radi se o klasičnom slučaju “dvostrukog obrtaja”. Jer, propagirajući “budućeg predsednika”, vlada brani tobožnje funkcionisanje sistema koji je sama stvorila (sic!), ali, istovremeno, braneći svoju poziciju, propagandno deluje u korist jednog kandidata. Nema ničeg čudnog u tome. Što bi se reklo, to je legitimno. Malo je zagonetno što se na kandidaturi jednog pretendenta kao predlagači javljaju dr Vojislav Koštunica, DSS, Nova Srbija...

Ono što takođe delimično zabrinjava gledaoce televizijskih prenosa iz parlamenta jeste da naši ministri i oni vladi skloni politički aktivisti i ne sumnjaju kako se može dogoditi da predsednički izbori opet (po treći put) propadnu. Po anketama koje se sprovode ovih dana, za dostizanje izbornog cenzusa prvog kruga (50 odsto plus jedan) nedostaje oko pola miliona glasova. Ne računajući onih 700 000 i kusur “mrtvih duša” koje se, mada je reč o fiktivnim osobama, i dalje nalaze u biračkim spiskovima. Ti će sigurno glasati. Neki od njih i više puta.

S druge strane, ako je tome već tako, nije li advertajzing (reklama) faktora postojeće vlasti zapravo maska, odnosno, drugačije rečeno, ne očekuje li vlada svoj privremeni spas baš od eventualne propasti izbora. Ako se ne izabere legitimni predsednik države, ko će raspustiti Skupštinu i raspisati prevremene parlamentarne izbore? Bilo bi jako zgodno da se sve to još malo odloži.

Naravno, sve su ovo samo pretpostavke. Tim gore po činjenice. Reklamna kampanja je, pak, opipljiva realnost. Već se priča da marketinške agencije uzimaju velike pare od anonimnih “sponzora” predsedničkih kandidata. Politička propaganda je, nema šta, profitabilna delatnost. Osim ako nisi posebno gadljiv. No, iz iskustva znamo da su baš propagandne akcije bile uzrok propasti mnogih političkih stranaka na izborima u prošlosti, a da, opet, snose svu krivicu za neuspeh prošlogodišnjih predsedničkih izbora.

Ovo otuda jer su reklameri, u svakom od tih slučajeva, podlegli savetima i argumentima novokomponovanih političara, koji sa reklamom imaju veze koliko i utopljenik sa vaterpolo reprezentacijom. Zna se za onaj paradigmatični primer jednog ranijeg predsedničkog kandidata koji se za izbore prijavio uveren da će za njega glasati sve maloletnice.

Izgleda da je ta strategija i dalje na delu. U spotovima kojima se građani pozivaju da izađu na izbore pojavljuju se, uz nekoliko izuzetaka, tinejdžeri, mala deca... NJima se, pride, sugeriše da svoj glas daju kandidatu koji je tobože već izabran. Jer, poruka pozicijskog slogana glasi “naš predsednik”. Ako već imamo “našeg predsednika”, a nije to ona sa tašnom, čemu onda uopšte izbori? Valjda da bi se glasovima birača potvrdilo da je “naš predsednik” jedan “ozbiljan državnik”. Bilo bi dobro da nas, makar naknadno, obaveste o gorostasnim državničkim uspesima tog “našeg predsednika”, za koga se samo kaže da je “otac srpske demokratije”. A nije, recimo, deda.

Radi se, jasno, o Dragoljubu Mićunoviću. Ovaj novinar protiv tog gospodina nema ništa. Jednom sam već napisao da ću sa njim uvek rado popiti kafu. Ali je, za ovu priliku, malo nezgodno što je reč o čoveku u ozbiljnim godinama života. Jednoj demokratiji u pelenama baš ne priliči da ima penzionera za predsednika. Predsednički mandat traje pet godina. No, svejedno. Šta je, tu je.

A što se tiče titule “oca srpske demokratije”, kojoj valja pridodati i Mićunovićevu tvrdnju da nikada nije bio nemi svedok, nesporno je da on u toj stvari ima izvesne zasluge kao osnivač DS-a, ali je, isto tako, nesporno da se, u svojim nešto mlađim danima, zalagao i za drugačije opcije, sasvim prirodne za nekog ko je u duši neizlečivi levičar, bivši član “neomarksističkog” kružoka. Zašto se, dakle, Mićunovićeva biografija falsifikuje, zašto njegov životopis počinje tek u času osnivanja DS-a? Još ima živih svedoka njegove uloge na Crvenom univerzitetu 1968. godine. Nije to bilo ništa strašno, bilo je čak prirodno. Tada su svi zbilja verovali kako “nema sporazuma, nema primirja sa onima za koje je država predstavljala špekulaciju, a revolucija zanat” (Bihner).

Jedino je laž opasna. Kako u sferi politike, tako i u sferi malog mozga. Potisnuta podsvest je uvek spremna na skok, ona u potaji čeka svoj trenutak. I to se, avaj, dogodilo. Na uličnim bilbordima, koji su deo svake moderne reklame, iza Mićunovićevog close-up portreta vijori se zastava. Ali to nije srpska trobojka. Kako pouzdano znam da se ovde reklamom ne bave daltonisti, pitam se šta je realizatore marketinške kampanje navelo da uz Mićuna vežu lepršavu rusku zastavu. Možda oni nisu ni svesni kakvu su kobnu pogrešku učinili. I što bi rekao onaj Makluan, kanadski drvoseča i profesor klasične engleske književnosti, medij je poruka, a mediji su čovekovi produžeci. Od toga zakona spasa nema.

Ipak, bez obzira na rusku zastavu i konotacije koje iz njenog lepršanja proizlaze, lično bih glasao za Mićuna. Ali neću. On je već “naš predsednik”, kao što je i “ozbiljan državnik”. To sam već video. Jednom u životu, drugi put u seriji Mile vs. tranzicija.