Knez kažnjen od Srba

Arhiv kneza Pavla, koji je 1947. godine, u kutijama, diplomatskom poštom iznesen iz Jugoslavije, ostaće za sva vremena na Univerzitetu Kolumbija, u SAD. NJegova sadržina, filmovana i u petnaest velikih rolni ovih dana dopremljena u Arhiv Srbije i Crne Gore, na Topčidersku zvezdu, uskoro će biti, prvi put, dostupna i našim istraživačima; do sada je, po izričitoj želji kneza Pavla, nije mogao koristiti niko sa prostora Jugoslavije.

Od Dragoljuba Živojinovića, dopisnog člana SANU, kome će biti, najverovatnije, povereno da prvi pregleda mikrofilmovani arhiv, saznajemo niz zanimljivih pojedinosti o istorijatu kolekcije dragocenih dokumenata kneza Pavla.

- Sreća je, kaže Živojinović, da je ova zbirka završila tamo gde je završila. NJu knez Pavle nije mogao da iznese iz zemlje 1941. kada je u roku od nekoliko sati bio prinuđen da se spakuje i napusti zemlju. Ona je, znači, ostala u nekoj prostoriji Dvora i Nemci je nisu pomerali, niti čistili ili iz nje nešto vadili za sebe. Ni 1945. tu građu niko nije dirao, iako ne znamo gde se ona nalazila. Tek 1946. godine, jedan Amerikanac, po imenu Jakob Hoptner, kao predstavnik međunarodnog Crvenog krsta, dolazi u Jugoslaviju (boravio je 1946. i 1947) i najverovatnije je on, to je nešto što ja nagađam, kao i mnogi drugi, tu građu sakupio, i kutiju po kutiju, diplomatskom poštom, izneo iz zemlje. Građa je, pretpostavljamo, u dogovoru sa knezom Pavlom, kome je 1947. bilo dozvoljeno da se vrati u Evropu iz Južnoafričke Unije, završila na Kolumbija univerzitetu, kao specijalna kolekcija pod nazivom “Boris Bahmetiev Special Collection”. Boris Bahmetijev je bio poslednji carski ambasador u SAD; tamo je ostao da živi i svoju veliku kolekciju poklonio je Kolumbiji. I svi materijali koji su dolazili iz slovenskih zemalja, a ticali su se ličnosti koje su u emigraciji ili su se sticajem okolnosti nalazile tamo, postepeno su se okupljali oko te velike kolekcije Bahmetijeva.

Hoptner je očito jedini čovek koji je imao pristup toj arhivi, sigurno po odobrenju kneza Pavla. Pitao sam kneginju Jelisavetu da li zna nešto o tome; tada, kao devojčica od petnaestak godina, nije znala, niti se za to interesovala. Hoptner je, dakle, desetak godina kasnije (1957-1958), koristeći građu iz ove zbirke, radio na Kolumbiji doktorsku disertaciju koja je objavljena na engleskom od strane univerzitetske kuće Kolumbija, 1961. pod naslovom “Jugoslavija u krizi 1934-1941”, i upravo se poklapa sa periodom kada je princ Pavle bio prvi namesnik. Svojim testamentom, kako mi je potvrdila gospođa Tanja Čebotjarev, koja je donela mikrofilmove, on je naredio ili odredio da niko, ali niko ko dolazi sa prostora Jugoslavije: Srbin, Hrvat, Slovenac, Makedonac, Crnogorac, Musliman, nema pravo da koristi tu građu pedeset godina. Građa je stajala do pre dve godine, kada je Miladin Milošević, pomoćnik direktora Arhiva Srbije i Crne Gore, zamolio kneginju Jelisavetu (njen otac i majka su umrli, jedno 1972, drugo 1976) da pokuša, koristeći svoj uticaj i veze, da se ta građa nama isporuči. Rečeno joj je da, bez obzira što je ona kćerka princa Pavla, to nije moguće jer je to dato Kolumbiji i da tu mora da ostane za sva vremena. A šefovi su se saglasili da će snimiti na mikrofilmove svu građu koja sada iznosi 15 velikih rolni, i da će ih pokloniti Arhivu Srbije i Crne Gore. I to se dogodilo pre nekoliko dana. Mikrofilmovana kolekcija se nalazi u Arhivu na Topčiderskoj zvezdi.

Znate li, u ovom trenutku, koja vrsta dokumenata čini sadržinu Pavlovog Arhiva?

- Deo kolekcije sačinjava Pavlova prepiska sa najistaknutijim ljudima onog vremena, kraljevima i članovima kraljevskih porodica, raznim ministrima, političarima, državnicima, sa kojima je princ Pavle održavao kontakte. Tu je i značajan deo prepiske koju je on lično vodio sa pojedinim monarsima, kao npr: Rumunije, Grčke, Bugarske, Velike Britanije, Italije... Tu je, dakle, prepiska sa italijanskim kraljevima Viktorom Emanuelom III i Umbertom II, sa belgijskim kraljem Leopoldom, zatim sa Masarikom, Moroom i drugima. U zbirci su i zabeleške razgovora koje je princ Pavle vodio sa Musolinijem 1938. i 1939, zatim, zabeleške o njegovim razgovorima sa Hitlerom, Geringom, Čemberlenom, Antonijem Idnom, kao i pozdravi Adolfa Hitlera knezu Pavlu prilikom njegove posete Berlinu. Značajno je da su u zbirci i dnevnici kneza Pavla, kao i prepiska sa velikim brojem političara, kako iz Evrope, tako i iz tadašnje Jugoslavije: Čemberlenom, Randolfom Čerčilom, Edvardom Benešom, vojvodom Filipom od Hesea; tu je i prepiska sa Žiskarom d' Estenom, koji je tada bio vrlo mlad, zatim Korošecom, Blumom, Vlatkom Mačekom, Milanom Stojadinovićem, kao i Vladetom Milićevićem, koji je bio pomoćnik ministra unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije kada je izvršen atentat na kralja Aleksandra i koji je vodio istragu. Tu je prepiska i sa članovima porodice crnogorskog kralja, zatim prepiska sa Antom Pavelićem Smitom, koji je živeo u Americi i napisao biografiju o Trumbiću, kao i prepiska sa Kostom Pavlovićem. U zbirci se nalazi i čitav niz neidentifikovanih pisama.

Slutite li da će možda biti i svedočanstava koja će bitno promeniti dosadašnju istorijsku sliku o knezu Pavlu i njegovom vremenu?

- Verujem da ćemo na osnovu ovih dokumenata moći da konkretnije i definitivnije govorimo o knezu Pavlu, njegovoj ulozi u godinama kada je bio namesnik, naročito o onim godinama kada se stvarala Banovina Hrvatska i pregovaralo sa Hrvatskom seljačkom strankom; i naravno, o svemu onom što je bilo od značaja za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu.

U čemu se, prema istoriografskim tumačenjima, ogleda kontroverznost ličnosti i politička uloga kneza Pavla?

- Postoje u istoriografiji nekolika tumačenja politike kneza Pavla. Postoje ideološki motivisani i politički vođeni prikazi njegovog delovanja, njegovog ponašanja i njegovih odluka. Wemu se zamera, pre svega, što je jugoslovenski, odnosno, srpski ratni brod uputio u vode Trojnog pakta, što je zemlju odveo u savezništvo sa Nemačkom i Italijom. Najnovija istraživanja, među kojima je i velika knjiga generala Velimira Terzića, koja je izazvala ogromne kontroverze, jer se pojavila u nevreme, počela su da revidiraju takvo gledište i da ukazuju da Jugoslavija, a samim tim i knez Pavle, nisu imali zapravo mnogo drugih mogućnosti osim da se pridruže Trojnom paktu, ako ne aktivno, ono bar na neki način, kako bi bili sklonjeni da ne budu meta napada, slična onima koje je Hitler provodio po Evropi i da se jugoslovenska država na neki način spase od propasti. Knez Pavle je učinio nešto što je među Srbima bilo vrlo nepopularno, tj. pristao je da se ukloni Milan Stojadinović i da na vlast dođe Cvetković sa Mačekom, iz čega se izrodila ona tvorevina na koju se danas pozivaju Hrvati i drugi, a to je Banovina Hrvatska. Time je želeo da umiri unutrašnje nezadovoljstvo u zemlji koje je postojalo naročito među

Hrvatima, smatrajući da oni treba da uživaju poseban položaj, da ne kažem federalni status, u toj državi.

S kojim se sve nevoljama, nakon atentata na kralja Aleksandra 1934, suočio i šta mu je posebno zagorčavalo život?

- Suočio se sa problemom kako upravljati zemljom koja se nalazila u očitoj krizi. Ne samo zbog atentata u kojoj je vladar bio ubijen, nego u krizi jer je Evropom već tada harao fašizam, sa jedne i nacizam, s druge strane. Pretnje koje su dolazile na spoljnopolitičkom planu bile su, najpre, od Musolinija, a kasnije će dolaziti sve više i više od Hitlera, naročito nakon anšlusa Austrije. Kako su godine prolazile, naročito nakon okupacije i raspada Čehoslovačke, i nakon pridruženja Mađarske, Bugarske i Rumunije Trojnom paktu, stvorio se oko Kraljevine Jugoslavije lanac država koje su bile ili prohitlerovske, ili proitalijanske. Sve one su vodile politiku koja svakako nije bila pogodna za namesnika.

Koje nevolje, nakon atentata, muče kneza Pavla u unutrašnjoj politici Kraljevine?

- U samoj Kraljevini odmah počinju da se javljaju zahtevi da se promeni položaj Hrvatske u državi. Interesantno je da Slovenci nisu bili toliko glasni u tom pogledu. Ali je u Hrvatskoj postajao sve jači i jači zahtev da se Hrvatska na neki način teritorijalno uobliči, da dobije svog upravljača u obliku bana. To je značilo vraćanje i pozivanje na staru Hrvatsku i istorijsko pravo da Hrvatska uživa poseban status u Jugoslaviji. Diskusije o tome su trajale prilično dugo. U njima nije mogao da ostane po strani ni Vatikan koji je podržavao takve tendencije. Već je kralj Aleksandar video da se sa Vatikanom mora praviti dogovor i sporazum o konkordatu. Tako je u jednom trenutku 1936. pitanje konkordata postalo vrlo aktuelno. A već 1937. godine, kada je Konkordat prošao u Narodnoj skupštini, došlo je do otvorenog sukoba između Srpske pravoslavne i Katoličke crkve i vlade Milana Stojadinovića; tom prilikom je došlo i do “Krvavih litija”, razbijenih glava, pa je Stojadinović, na kraju, shvatio da Konkordat ne može da prođe u Senatu i povukao ga. Time je na sebe navukao mržnju, da ne kažemo i neprijateljstvo, Svete stolice, odnosno pape Pija XI, koji je u jednom trenutku, 1938. godine, pred svoju smrt, rekao jednom američkom diplomati da je Katolička crkva povređena, i da će tražiti svoju osvetu. To je bila najava da će Jugoslavija u Vatikanu, kao i uvek do tada, imati velikog protivnika i neprijatelja, i da će Vatikan uvek podržavati onoga ko bude nastojao da tu državu oslabi, raspline, i poremeti njen unutrašnji poredak.

Na unutrašnjem planu, posle Konkordata, Hrvatska seljačka stranka je tražila sve više i više, imajući iza sebe otvorenu podršku Crkve i Svete stolice. Tako je došlo do pregovora koji su započeti 1938. godine a završili se u avgustu 1939. potpisivanjem sporazuma o osnivanju Banovine Hrvatske.

Knez Pavle je mislio da će time srediti jedno krupno unutrašnje pitanje, suočen sa opasnostima koje su se već uveliko nazirale po Evropi.

Treba napomenuti još i to da je Kraljevina Jugoslavija bila vezana za privredni sistem Trećeg rajha. Jugoslavija je bila najveći i najznačajniji izvoznik sirovina u Nemačku, pre svega agrarnih. Time je ona postajala sve zavisnija od Nemačke, koja je tražila sve više žita, kukuruza i raznih ruda. Zbog toga je trebalo izbeći mogući sukob i tako sačuvati jedno veliko tržiše za jugoslovenske agrarne proizvode. Sa Sovjetskim Savezom odnosi još nisu ni postojali.

Čitav, dakle, splet unutrašnjih, privrednih i spoljnopolitičkih okolnosti je bio takav da je upućivao kneza Pavla, prvo, da smiri stanje u zemlji, a onda da odluči kakvu će spoljnu politiku voditi. Uz to, ne treba nikad zaboraviti da je knez Pavle bio najiskreniji prijatelj Velike Britanije.

Zašto je onda bio bliži totalitarnom hegemonizmu u Evropi (Italiji, Nemačkoj), nego zapadnim demokratijama (Francuskoj, Engleskoj)?

- Knez Pavle je svojim čestim posetama Engleskoj, privatnim i službenim, svojim vezama, koje je održavao sa članovima britanske kraljevske porodice, ali i sa drugima, znao da Britanija nije bila spremna za rat. On je takođe znao da Britanija neće biti u stanju da pomogne Jugoslaviji, braneći svoje imperijalne i druge interese na za sebe osetljivim prostorima.

To je bio jedan razlog zbog koga je knez Pavle slomio sebe i svoje lične i političke naklonosti, svoje veze i izložio se velikom riziku, opasnosti i kazni, koja ga je posle snašla, time što se odvojio od Britanije, ne intimno, nego politički. On je video da Velika Britanija i Francuska sa njom neće biti u stanju da se odupru Nemcima, kao i da one imaju i svoje druge interese, koje treba da štite da bi opstale. Jugoslavija za njih nije bila od nekog velikog značaja u onom smislu u kome smo mi to želeli.

Koliko su istoriografski osnovane ocene da je knez Pavle bio profašistički orijentisan državnik?

- On nije bio naivan čovek, kao što bi to neki hteli. Nije on bio profašistički nastrojen, kao što su naši ideološki pisci hteli da ga predstave. On je jednostavno video veliku spoljnu opasnost po zemlju, iznutra podeljenu, u kojoj je neraspoloženje postojalo sve veće i veće. Jedan od razloga zbog koga je knez Pavle sklopio ugovor sa Italijom bila je njegova želja da neutrališe ustaše koje je Musolini, u jednom trenutku, otvoreno podržavao, okupljajući ih u logoru pored Bolonje i pripremajući ih za eventualnu akciju upada, za ubistva, atentate, itd. Zato je, kada je zaključio taj ugovor, zatražio od

Musolinija da se logor sa ustašama ukloni. I logor je bio zatvoren.

Šta je bio sadržaj firerovog ultimatuma Srbiji? Koliko je Hitlerov ultimatum, koji je doveo do pristupanja Trojnom paktu, 25. marta 1941, sličan ultimatumu NATO-a iz Rambujea, 1999. godine?

- Teško je praviti poređenja između jedne situacije iz 1941. i one iz Rambujea, 1999. godine.

Zašto?

- U oba slučaja, i Kraljevina Jugoslavija i Miloševićeva Jugoslavija su izneverile dogovor.

Oficiri su izvršili državni udar iako su se trudili da kažu da oni ne raskidaju pakt sa Nemačkom, oni su uklonili kneza Pavla, čoveka koga je Hitler prihvatio kao svog sagovornika, odnosno, kao svog saveznika. Hitler je napravio Jugoslaviji, zahvaljujući knezu Pavlu, značajne ustupke. A sada na čelo države stupaju srpski oficiri, viši i niži, koji su izveli državni udar.

Koji su to ustupci?

- Da neće dirati jugoslovenski teritorijalni integritet; da neće tražiti da se nemačke trupe prevoze preko teritorije Jugoslavije radi pružanja pomoći Italiji u operacijama u Grčkoj, nego da će ih slati preko Rumunije i Bugarske. Da neće biti ekonomskih sankcija.

Rambuje je nešto drugo. To što su velike sile uradile 1999. godine, bilo je namerno isprovocirano. Hitler to nije s namerom uradio. Hitler je u punoj meri prihvatio ono što su knez Pavle i Cvetković potpisali. On se spremao za napad na SSSR. On je zbog toga hteo na ovim prostorima da ima mir, bezbednu regiju i da na nju ne mora da upućuje svoje snage. To je bila njegova kombinacija.

Možete li, kao istoričar, izneti hipotezu šta bi se desilo da oficiri nisu izveli državni udar, da nije bilo smene kneza Pavla i da je u državi prihvaćeno savezništvo sa Hitlerovom Nemačkom?

- Ja sam te pretpostavke izneo u tekstu koji sam objavio u Kembriyu, u knjizi u kojoj se obrađuju pitanja neutralnosti za čitavu Evropu. Tada sam napisao – da nije bilo državnog udara, ne bi bilo vojnog poraza Jugoslavije, ne bilo deobe Jugoslavije, ne bi postojao ustaški režim, ne bi bilo okupacije, ne bi bilo četničkog pokreta, ne bi bilo komunističkog pokreta. Drugim rečima, ne bi bilo ogromnih srpskih žrtava.

Kako biste okarakterisali ličnost kneza Pavla?

- Za razliku od kralja Aleksandra, koji je bio balkanski čovek, knez Pavle je bio čisti Evropejac. Za razliku od kralja Aleksandra, koji nije imao nikakvo formalno obrazovanje, knez Pavle je bio oksfordski đak i nema sumnje da je bolje razumeo Evropu nego kralj Aleksandar u svojim najboljim danima. Knez Pavle možda nije najbolje poznavao Balkan, nije znao ko su Bugari, ko su Grci, u onoj meri kao kralj Aleksandar, jer je on s njima stalno bio u dodiru. Nasuprot tome, knez Pavle je znao šta može da očekuje od Zapadne Evrope. U tom smislu je i organizovao svoju spoljnu politiku.

Imate li saznanje kakav je odnos knez Pavle imao prema Srbima i Jugoslaviji nakon državnog udara i progona?

- Knez Pavle i njegova porodica su bili surovo kažnjeni zato što su se pokazali neverni prema Britaniji. A ona se nije osvrnula na to da je, kao velika sila, ona bila neverna prema svom malom savezniku i iskrenom prijatelju knezu Pavlu. Proterali su ga iz Beograda, predali su ga Grčkoj, odakle su ga, sa ženom i troje dece, proterali u Keniju, divlju zemlju. Princeza Jelisaveta mi je pričala da kao dete nije smela da ide dalje od kuće, jer su u neposrednoj blizini velika opasnost bili krokodili. Tu priču mi je ponavljao i moj pokojni prijatelj dr Gavro Škrivanić, koji je bio lični ađutant, inače vazduhoplovni oficir. Kada je rat završen, Pavlu su dozvolili da pređe u Južnoafričku Uniju, a tek 1947. godine mogao je da se vrati u Evropu.

Knez Pavle je bio ogorčen na Srbe. I otuda ona odredba u njegovom testamentu da niko iz bivše Jugoslavije ne može da koristi njegovu građu. On je svojoj kćerci, kada je počela da govori o Srbiji i želji da dođe u nju, kako mi je to lično pričala, govorio: “Šta ćeš ti tamo? Zašto ti ideš tamo? Zašto ti voliš te Srbe? Oni su se pokazali prema nama kao krajnje nezahvalni ljudi.”

I nije čudo što je umro u grču, u nesreći i, neću da kažem, u mržnji prema Srbima, ali u uverenju da su ga Srbi pustili niz vodu svojom nepromišljenošću.