Levica je uvek patriotska

Mihajlo Marković je profesor filozofije, međunarodne reputacije. Devedesetih godina je bio potpredsednik SPS-a, odakle je uklonjen zbog razilaženja sa Slobodanom Miloševićem. Posle petog oktobra, u više navrata su se pronosili glasovi o ponovnom angažmanu profesora Markovića u vrhu SPS-a, koji se nisu ostvarili. Na poziv da dade intervju za NIN (petak), profesor Mihajlo Marković je rado pristao, jedino što, dodao je, u ponedeljak mora na operaciju, pa bi sve moralo da bude gotovo do nedelje. Intervju je, prema profesorovom običaju, obavljen pismenim putem. “Jeste li mi dali mogućnost da podržim Škundrića?”, pitao je, preuzimajući spisak pitanja.

Šest godina od pada Slobodana Miloševića sa vlasti i pola godine od njegove smrti, kako gledate na mesto koje je imao u novijoj prošlosti Srbije? Koliko za Socijalističku partiju Srbije smatrate da je potrebno da se oslobodi opterećenja ličnošću Miloševića, i na koji način bi to uopšte bilo moguće?

- Da bi se odredilo nešto što je jedna ličnost imala u istoriji svog naroda, moraju se uzeti u obzir, najpre, okolnosti, spoljnje i unutrašnje, u kojima je ona delala a zatim i etapa društvenog razvoja koju je svojim delom obeležila.

Okolnosti su bile vrlo nepovoljne. Unutrašnji separatizmi su vodili razbijanju zemlje. Socijalizam kao društveni sistem našao se u dubokoj krizi u celom svetu. Jedina preostala globalna supersila povela je politiku potpune kontrole na Balkanu radi osvajanja velikih energetskih izvora u bliskoj i srednjoj Evropi.

U toj situaciji niko, pa ni Slobodan Milošević, nije mogao da bude uspešan – i u tome je, pre svega, tragika njegove sudbine. On je uspeo da mobiliše moćne snage otpora secesionizmu, uspeo je da Srbiju povede uskom stazom između birokratskog socijalizma i razularenog kapitalizma, uspeo je čak i da privremeno pruži značajan otpor prvoj vojnoj sili sveta. Sve je to bilo nedovoljno, utoliko pre što su njegove nesumnjive sposobnosti bile praćene i subjektivnim slabostima od kojih su najveće bile loša procena karaktera mnogih svojih saradnika i neosetljivost prema korupciji u svojoj okolini.

Iz toga sledi da Socijalistička partija treba da brani istorijski značaj njegovog dela ali, istovremeno, i da odustane od ponavljanja bilo kakvog kulta njegove ličnosti.

Postoji li kandidat kojeg biste voleli da vidite na čelu SPS-a posle predstojećeg kongresa?

- Svih šest kandidata su postali iskusni političari i naročito napredovali u veštini držanja efektnih govora. Međutim, ubeđen sam da samo Petar Škundrić ima potencijal da obnovi i ojača partiju i oživi baš deo onog duha kojim je ona raspolagala u vremenu kad je on bio njen generalni sekretar. Najbitnija stvar koju mnogi zaboravljaju, jeste da je, za razliku od svih drugih stranaka, SPS – partija ljudi koji žive od svog rada i koji samim tim ne podnose nikakav oblik prisvajanja tuđeg rada i nepravednog bogaćenja na tuđ račun. Nema šta da traži na čelu te partije onaj kome ne smeta pljačka društvene imovine i onaj za koga je visoki položaj u toj partiji stvar ličnog prestiža i stvar udobnog života (uz previsoku poslaničku platu, sekretaricu, partijski automobil i ličnog šofera).

Petar Škundrić je ugledni profesor Univerziteta ubeđen u ciljeve i vrednosti koje proklamuje njegova organizacija, iskusan organizator i jedan od retkih funkcionera bilo koje političke partije koji nikad nije ni pokušao da iz svog bavljenja partijskim radom izvuče bilo kakvu materijalnu korist.

Takve odluke zaslužuju apsolutni prioritet u vreme katastrofalnog pada morala, u vreme kad birači progresivno gube poverenje u politiku, političke partije i njihove vođe. Samo Petar Škundrić može ne samo da ponovo okupi brojne demoralisane nekadašnje aktiviste već i da privuče čestite mlade ljude čiji su ideali bili u ozbiljnoj opasnosti “da se istope i u ledenoj vodi sebičnog računa”, kako je to Marks rekao u “Komunističkom manifestu”.

Šta je, po vašem mišljenju, najveći problem u Srbiji danas?

- Najveći problem u Srbiji danas je široko rasprostranjeno odsustvo umne volje da se istorijski tokovi preokrenu u nekom boljem pravcu.

S izuzetkom šačice političara koji se uzajamno hrabre optimističkim izjavama, sav ostali narod zna da se nalazimo u vrlo rđavom stanju. Država je u poluvazalskom položaju. Predstoji nam gubitak Kosova, zatim pritisci da se otvore i druga teritorijalna pitanja. U toku poslednjih šest godina naši dični ministri odbrane su sproveli samorazaranje naše vojske. Privreda stagnira i dalje, nezaposlenost raste, priprema se potpuno iracionalno i ideološki ostrašćeno razbijanje i rasprodaja velikih privrednih sistema. Uspešna razvijena društva nastoje da ih stvore, a mi ih rasturamo. Rastu socijalne razlike; dok mali deo stanovništva živi u obilju, veliki deo pada u sve veću materijalnu bedu. Demografsko-ekološki podaci su katastrofalni. Najnovijim ustavnim promenama priprema se dalja erozija svih oblika socijalne zaštite.

Jednom reči, objektivno društveno stanje je preteško ali je još veći problem trenutno odsustvo subjektivnih snaga koje bi imale viziju mogućih promena koje bi bile voljne da ulože odgovarajuće napore da se ona ostvari.

Sad je trenutak kad bi još mogao da se učini zaokret. Pred nama su izbori novih narodnih predstavnika. Što je najvažnije, Veliki brat je ušao u tešku krizu, uzrokovanu i unutrašnjim i spoljašnjim činiocima, on gubi svoj dosadašnji status jedne globalne supersile, pa će i njegov bratski zagrljaj neminovno popustiti.

Kako objašnjavate to što je danas stranka koja je najbliža SPS-u Srpska radikalna stranka? Kako je došlo do toga da je nacionalizam, ili patriotizam, postao neizostavni deo programa levičarskih stranaka, a to nisu bile izvorne vrednosti levice?

- Najpre jedna činjenička ispravka. Članstvu SPS-a jeste najbliža Srpska radikalna stranka. Vođstvo uspešno sarađuje s Demokratskom strankom Srbije a predsednik Glavnog odbora Ivica Dačić je nedavno izjavio da je DSS strateški (ne taktički!) potreban SPS-u. Videćemo kako će se o tome izjasniti predstojeći kongres SPS-a.

Inače, treba razlikovati patriotizam – ljubav prema svojoj zemlji i narodu i nacionalizam koji je u najboljem slučaju jednostrano sagledavanje svih dvostranih problema sa stanovišta nacionalnih interesa svog naroda. Levica je uvek bila i biće patriotska. Ne može se voleti čovečanstvo, a biti ravnodušan prema narodu iz koga je pojedinac potekao, čiji jezik govori i u kome je postao društveno biće i naučio osnovna pravila normalnog ponašanja. Levičar se ne može boriti protiv samo jednog oblika ugnjetavanja – socijalnog, a biti ravnodušan prema nacionalnom obespravljenju – neslobodi. Dosledni levičar je samo onaj koji se angažuje protiv svih oblika ugnjetavanja i ponižavanja – i socijalnog, i nacionalnog, i rasnog, i polnog i svakog drugog.

Šta je to što danas čini SPS – ili treba da ga čini – strankom levice? Šta uopšte znači biti levica danas u Srbiji, ili stranka levice u svetu?

- SPS je svojim pristankom da učestvuje u vlasti omogućio da Srbija dobije jednu moguću vladu. Pretila je opasnost da Srbija ostane bez takve vlade i da u njoj zavlada haos. To je, razume se, bilo najgore od svega.

Sad je taj period prošao. SPS ne može i dalje učestvovati u ovakvoj vlasti i ostati stranka levice. Oni koji bi na tome insistirali, doveli bi ili do sopstvenog samoisključenja ili do cepanja partije i njenog privremenog silaska s istorijske pozornice.

Biti stranka levice u Srbiji ili se tako zvati, znači zalagati se – 1) za ravnopravnost tretmana privatne i društvene svojine (pri čemu se društvena svojina ne može „kardeljevski” nebulozno shvatiti kao “nesvojina” već imovina zajednice samih zaposlenih koji preko svojih demokratski izabranih predstavnika učestvuju u upravljanju i raspodeli dobiti): 2) za državnu regulaciju tržišne privrede (koja već postoji u svim razvijenim društvima preko instrumenata monetarne, poreske spoljnotrgovinske, ekonomske i druge politike); 3) za društvenu brigu o socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, 4) za društvenu maksimalno moguću pomoć školstvu, nauci i kulturi.

Ovakav program se može ali ne mora eksplicitno zvati „socijalistički”. To je, u stvari, program koji sledi iz Povelje Ujedinjenih naroda o (političkim i ekonomskim) ljudskim pravima.

To je takođe program koji je nobelovac Jozef Štiglic okarakterisao kao jedinu i (vrlo uspešnu) alternativu politici koju zahteva Međunarodni monetarni fond i čije sprovođenje je dovelo do katastrofalnih posledica u istočnoj Evropi, jugoistočnoj Aziji i Latinskoj Americi (Štiglicovo delo iz 2002. godine objavljeno je kod nas pod naslovom Protivrečnosti globalizacije.

Kako gledate na političko angažovanje SANU u uslovima višestranačja? Postoje stranke, koje su neka vrsta specijalizovanih organizacija za bavljenje politikom, i angažman SANU (ili čak istaknutih pojedinaca koji su članovi SANU) više nema onaj značaj koji je imao u nevišestranačkom društvu.

- Treba, pre svega, razlikovati angažovanje, s jedne strane, pojedinih članova SANU i, s druge strane, SANU kao naučne institucije. Pojedinci mogu biti članovi određenih političkih stranaka ili nevladinih organizacija i slobodni su da zastupaju bilo kakve političke stavove. Akademija se u to ne meša: SANU kao celina se ne angažuje u partijskoj politici ali povremeno zauzima stavove o pitanjima od opšteg, nacionalnog značaja (na primer, Memorandum i osuda agresije NATO-a 1999. godine). Akademiji se može zameriti što se poslednjih godina nedovoljno angažuje u takvim pitanjima i što unekoliko ometa održavanje naučnih skupova na takve teme koje organizuje Odeljenje društvenih i istorijskih nauka (na primer, skup o Velikoj Srbiji i nedavni skup o Kosovu).

Jednom ste rekli da je naša omladina šokirana jer se našla u situaciji da nema drugog izlaza nego da obuče uniformu i ide da se bori, a za to nije pripremljena. Verujete li da su ratovi završeni?

- Ne sećam se da sam tako nešto rekao. Uvek sam smatrao da je svaki građanin dužan da brani svoju zemlju kad je napadnuta, ili da pomaže delu svog naroda kad je ugrožen. Neka posebna priprema nije potrebna za gerilsko ratovanje. Pre nego što sam otišao u partizane, nikad nisam imao nikakvo oružje u rukama. Bio sam, međutim, veoma kritičan prema slanju srpskih omladinaca na Sremski front, i uslove rovovskog rata, bez ikakve vojne obuke. Verujem da su ratovi po svoj prilici završeni za sadašnju generaciju srpskog naroda. Ona psihološki nije spremna ni za kakve dalje žrtve za bilo kakve ciljeve. To je, naravno, velika naša slabost jer ne znamo šta sve možemo očekivati od nekih naših suseda, posebno onih s juga.

Teško je zamisliti vreme u kome više ne bi bilo ratova. U ljudskoj prirodi je trajno prisutna genetska dispozicija za agresijom. U istoriji je trajno prisutno i dobro i zlo i stvaralaštvo i destrukcija. Uvek će biti naroda koji napadaju druge i onih koji brane svoju slobodu, teritorije i pravo na preživljavanje. Ipak, mislim da sa skorim okončanjem američke globalne hegemonije, možemo očekivati period ravnoteže suprotnih sila, dakle period relativnog mira.