Interakcija

Prikaz ove izložbe post factum nastaje iznuđen osećanjem čuđenja. Čuđenje je najblaža reč kojom se može reagovati na ono što se zbilo u galeriji “Haos” sa izložbom “Linearija” polimedijskog umetnika Vladana Radovanovića. Izgleda neverovatno da prezentacija tako ozbiljnog i originalnog rada ostane bez ikakve javne reakcije. Neko će reći: zašto se čuditi nečemu što se u nas ponavlja toliko da postaje skoro normalna pojava? “Linearija” nije namerno ignorisana. To što je ostala bez pomena, odražava realno stanje svesti naše kulturne sredine. Ono nam je znano toliko da nije za čuđenje. Treba se čuditi čuđenju zbog takvog stanja. To stanje je stvarno toliko da je postalo normalno.

Otud je normalno po ko zna koji put podsećati našu “širu kulturnu javnost” na ime Vladana Radovanovića, prvog našeg istražitelja u domenu umetničkih medija u nas posle Drugog svetskog rata, jednog od osnivača “Mediale”, pisca, kompozitora, umetničkog teoretičara, danas profesora beogradskog Univerziteta umetnosti, počasnog doktora univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, SAD.

“Linearija” je nova realizacija Radovanovićeve ideje o sintezijskoj umetnosti. Autor polazi od dvostrukog značenja reči linija. Ta reč označava prostorno svojstvo osnovnog elementa crteža, ali i vremensko protezanje zvuka. Melodija kao muzički element ima svoju liniju. Sintezijski spoj tih dvaju fenomena za Radovanovića podrazumeva ne samo njihovu reprezentaciju na istom mestu i u isto vreme, već interakciju njihovog estetskog delovanja, unutarnje jedinstvo njima izazvanog doživljaja. Posetilac galerije “Haos” zatekao se u posebno adaptiranom ambijentu: čulom vida registrovao je paralelno “kretanje” linija na panoima zidnih površina, a sluhom pratio nevidljive melodijske linije polifone muzičke kompozicije koja sa pomenutim zidnim “crtežom” čini sintezijsku celinu. U ovom slučaju, dakle, linija ne “služi” crtežu, već crtež nastaje zbog linije...

Konfiguracija prostorne linearne strukture, usmerena pravcem čitanja, sa leva na desno, sugeriše “pokret” u kome postaje vidljiva njena analogija sa linijama vremenskog toka akustične zvučne strukture muzičke kompozicije. Interakcija o kojoj je reč, nije gotova stvar. Ona se “dešava” kad se posmatrač – slušalac adekvatno postavi u receptivnom prostoru. Drugim rečima, podrazumeva se njegovo “učešće” u procesu sintezijske identifikacije vizuelne i audijalne senzacije. On je taj koji, zapravo, pokreće proces njihove sublimacije.

Ono što je tipično za Radovanovića, jeste visoki stepen “sofistikacije” stvaralačke ideje, i njena krajnja jednostavnost u tehničkoj realizaciji. Posebnu pažnju zaslužuje originalnost zamisli o sintezijskoj sublimaciji heterogenih medijskih struktura. Ta ideja nema analogija u postojećoj umetničkoj praksi, ne samo u nas, već uistinu, nigde.

Osvedočenje da opisani događaj koji se zbio u galeriji “Haos” može kod nas proći kao da se ništa nije desilo, pretvara čuđenje u revolt. Ali, taj “gnev” u ogledalu naše realnosti sam prepoznaje svoju donkihotsku figuru...