Vlada u oblacima

Posle sunčanog oktobra i gotovo polovine novembra, na Srbiju je pala gusta magla u kojoj je teško videti dalje od nosa. Nas čekaju izbori u januaru, a mi uopšte ne znamo šta oni donose i ne vidimo ko sve iz magle može da bane na vlast. Američka “Cija” poručuje da u Srbiji Zapad vidi samo tri stranke za saradnju – DS, G17 i SPO. Kažu, do ovog uverenje nisu došli preko noći, nego radeći i danju i noću. Da li je ovo neka poruka nama?

U ovoj kampanji prednjače dve stranke – Demokratska i G sedamnaest plus. To ne znači da ostale neće krenuti još žešće, uskoro. Pogotovo radikali.

Predsednik ekspertske stranke Mlađan Dinkić (koju zovu i šifrovana), krenuo je u kampanju odmah posle raspisivanja izbora, pre više od mesec dana. Govorio je sve što mu je palo na um, a onda je jedan svoj radni dan radio dvadeset i četiri sata. To je protiv svih međunarodnih konvencija o radu. Šta bi bilo da je odlučio da dvadeset i četiri sata radi četiri godine, koliko traje mandat jednog ministra? I kakav bi ekonomski korak od dvadeset hiljada milja (na kopnu ili pod morem) napravila Srbija, kad bi svi ljudi u njoj ovako radili? Četiri godine nespavanja, moj bato! A izvoz, kao Himalaji.

Vredi opisati neke prizore iz tog dvadesetčetvorosatnog radnog dana. Obišao je lider G sedamnaest plus noćne tramvaje, koji su bili prazni, razgovarao sa tramvajyijama i tramvajyinicama, postavljao im originalna pitanja u stilu kako ste, kako ide posao, kako žena, kako muž, kako deca, uče li dobro, uče dobro, odlično, nama su potrebni eksperti da ih ne bismo uvozili... Posle je posetio jednu mlekaru, obučen po propisima kao svi mlekari, beli mantil, bela kapa, bele gumene čizme, i njima je postavio nekoliko originalnih pitanja... Onda je otišao do jedne bolnice i u odelu lekara, sa obaveznom plastičnom kesom na glavi, ostavio utisak da se razume i u hirurgiju. Itd...

I Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke Srbije, ali i predsednik Republike vodi dvostruku kampanju. On ne silazi sa “malih ekrana teve-prijemnika”. Čas govori kao predsednik Republike, čas kao predsednik stranke. On, prema ovim vestima, bere uspeh za uspehom. Ostaće u sećanju njegova izjava kako je, usred zime, u nekom selu iz okoline Arilja, otkrio malinara koji gaji najbolje maline na svetu. Zar je svet tako mali, ili je Arilje toliko veliko?

O pismu koje je uputio američkom predsedniku Bušu, televizije sklone Tadiću, i novine sklone predsedniku, uporno su ponavljale, tri dana i tri noći, u svim vestima, da je to pismo bilo presudno za naš prijem u Partnerstvo za mir. On je to, kasnije, ublažio jednom svojom humornom izjavom, koju smo već zaboravili.

Ovih je dana državni sekretar Sjedinjenih Država Kondoliza Rajs napisala pismo ministru spoljnih poslova Vuku Draškoviću u kome podržava njegove napore da se Srbija približi Evropi i odaje mu priznanje za sve što je učinio da Srbija bude primljena u Partnerstvo za mir. I dok se o Tadićevom pismu gruvalo iz haubica, pismo Kondolize Rajs gotovo da je prećutano.

Tako se u Srbiji, danas, ratuje za mandate.

Radikale, iako su, neosporno, najveća naša stranka, “građanski” novinari zaobilaze. Pominju ih samo kao stranku kojoj pada popularnost. Prema “istraživačima”, jačaju samo demokrate. Boris Tadić otvoreno govori, na svim predizbornim skupovima, da će buduću vladu Srbije voditi demokrate. To je jedna agresivna propaganda, u kojoj se namerno nipodaštavaju srpski demokrati.

Nemaju na “intelektualnoj” televiziji velikog brata velike sreće ni srpski demokrati Vojislava Koštunice. Na gostovanja i razgovore, “građanske” televizije i novine pozivaju “političke analitičare” koji, uglavnom, kritikuju vladu. Demokratska stranka već je izvikana kao pobednik ovih izbora. Ima li ona šanse da sama osvoji parlamentarnu većinu? Da li “analitičari” konsultuju proroka Tarabića, iz Kremana? Zašto se ponašaju kao moleri koji celu Srbiju kreče u žuto? Pa bilo smo pola veka jednobojni, kao crveno izlazeće sunce. Gde je tu intelektualno poštenje, gde je politička realnost? Na ovim izborima niko neće pobediti sam, nijedna stranka neće sama imati većinu, postizborne koalicije biće neminovne. Da, neminovne, zbog matematike, ali i vrlo neizvesne, zbog politike.

Svi u Srbiji veruju, to se ljudima levkom uliva u mozak, da će vladu napraviti Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Niko ne kaže da li ove stranke mogu da sakupe sto trideset poslanika. Možda će, zbog velike kampanje, Demokratska stranka proći bolje nego na prethodnim izborima (imaju trideset i dva poslanika), ali da li će Demokratska stranka Srbije osvojiti dovoljno mandata? I da li će, posle uvreda koje joj šalju demokrate, uopšte želeti bilo kakav savez sa njima? Potreban će biti i neko treći, a možda i četvrti.

I sad nastaju muke Tantalove. Koštunica neće ni da čuje za savez sa Čedom Jovanovićem i Nenadom Čankom, demokrati to isto kažu za socijaliste. A G sedamnaest plus? Wih hoće demokrati, ali evo šta je Velja Ilić, koji je već u koaliciji sa Koštunicom, poručio Ivani Dulić-Marković, potpredsednici Koštuničine vlade, ali i “šifrovane stranke”. Da čujemo prvo potpredsednicu: “Moram da vam se izvinim što sam bila deo vlade koju su podržavali socijalisti” – rekla je na predizbornom skupu u Subotici, i zaplakala. “Ta žena je jedna nesrećnica nesrećna! Ta žena se više nikada neće naći tu gde je bila, jer je obavljala i dužnost ministra i dužnost potpredsednika vlade. Znači, bila je osoba broj dva u toj vladi, koju sada pljuje. Sram je, bre, bilo!” – rekao je Ilić.

Sve su ovo nijanse, sa primesama gluposti. Zaboravlja se na suštinu: veliku netrpeljivost između demokrata i srpskih demokrata. Ona jeste i lične, ali je ipak suštinske prirode. To su dva sveta. Kako će se složiti? Nikako. Bili su zajedno i posvađali se na krv i nož. Nikada na vrbi neće roditi grožđe.