Bajkovito i pagansko

Balet Žar ptica (premijerno izveden 15. 12. 06), u originalnom i neobičnom viđenju Ditmara Sajferta, “po libretu Mihaila Fokina”, aktuelizuje poznatu rusku bajku o dobru i zlu prenoseći je u nama blisko vreme. Sajfert, ugledni evropski koreograf i profesor (Berlin, Lajpcig), suprotstavlja se klasičnom interpretiranju bajki, šematizovanju likova i jeftinim obradama impresionističke muzike Stravinskog, aludirajući na mnoge opresivne i diktatorske režime u XX veku. Savremenom igračkom leksikom, dramaturgijom i oneobičenom koreografijom, on univerzalizuje antagonizam između sila nasilja (oličenih u samovolji “besmrtnog Kaščeja”) i plemenitih težnji Žar ptice i glavnog junaka Ivana. Predstavljanje princeza zarobljenih u Kaščejevom zamku kao obezličenih lutkaka koje mehanički sprovode Kaščejevu volju efektno je smišljeno kao ironija. U Sajfertovom viđenju “Ognjena ptica” koja poseduje čarobno pero i tajnu Kaščejeve duše “ima nečeg neutralnog, i muškog i ženskog, skoro nadljudskog”. Stoga je u baletu igra muškarac plemenitih težnji (sa odlikama tessera hospitalis), a opakog Kaščeja sticajem okolnosti odigrala je – žena. (Tu ulogu prvobitno je trebalo da odigra Svetozar Adamović, proslavljajući njome dvadesetogodišnjicu umetničkog rada, no pošto je povredio nogu, Kaščeja je umesto Adamovića odigrala “Kaščejka” Olga Olčan, a jubilej S. Adamovića odložen je za neko kasnije vreme.). Sjajna u tehničkom i interpretativnom pogledu, kako na premijeri, tako i na reprizi 17. 12. 06, O. Olčan efektno je sugerisala obest, svemoć, porno-erotiku vlasti jednog izopačenog mozga. I to samo sa dve probe.

Sajfertova jednočinka možda će od znatnog dela publike biti primana sa rezervom zbog znatnih izmena prvobitnog libreta, posebno zbog neobičnog korišćenja partiture Stravinskog (tako na lajtmotiv Žar ptice Kaščejka puši i siluje Ivana zajedno sa svojim telohraniteljima), ali mnoge scene mogle bi se shvatiti kao ironija, a sam Fokinov libreto ostao je u suštini isti, mada uz Sajfertov komentar. U osavremenjenom ruhu, Sajfertova vizija uzev u celini pružila je priliku protagonistima i ansamblu za zanimljivu interpretaciju. Na premijeri, Dejan Kolarov (Žar ptica), izvanredno plastičnim pokretima tela, posebno ruku, skokovima i developeima, i Jovan Veselinović (Ivan), u impresivnim duetima istakli su borbenost, senzibilnost i neustrašivost lika, uz Milu Dragičević kao ljupku lirsku Princezu koja je zračila ženstvenošću i toplinom, a svako od njih delovao je sugestivno kako u solima, tako i u duetima i grupnim scenama. Razigrani ženski ansambl bio je bolji i muzički precizniji od muškog.

Na reprizi (17. 12. 06), Bojana Žegarac, kao Princeza, izvanrednih telesnih i tehničkih mogućnosti, morala bi da se oslobodi šablonskog jednoličnog izraza klasike. Aleksandar Ilić našao je pravu meru u izrazu kao Žar ptica, ali ne uvek i tehnički balans u veoma zahtevnoj ulozi (možda zbog umora), dok je Nikica Krluč kao Ivan u svakom segmentu imponovao tehnički i emocionalno.

U Posvećenju proleća (obnovljenoj premijeri iz 1998) D. Sajfert je partituru Stravinskog, u kojoj je “sačuvana dijatonska osnova teme, ali uvedena i nova harmonija uz raskošnu instrumentalizaciju” (K.Vinaver), postavio u stilu ruskog impresionizma (ženska igra) i paganskih rituala iz okoline Kijeva, naglašavajući erotiku, plastičnost i polnost žene. Muški ansambl, u početku statičan (po ideji Stravinskog), docnije je delovao razigrano, kao primordijalna, sirova, neobuzdana energija muškosti i erosa. Predvođen Vračem i Augurima, ritualni zanos raspaljen raskošnim ritmovima udaraljki, brzim smenjivanjem tempa i taktova, gradirao je do ekstatičnog erotskog transa bahanalija. U skoro apstrahovanom crno-belom dekoru B. Maksimovića, devojke u pastelnim žersejskim tunikama i obnažena tela muških igrača delovali su ekspresivno. Taj drugi deo, posvećen invokaciji plodnosti, proleća i obnavljanja života, daleko je zanimljiviji.

Mirjana Zdravković