Ravnodušna otadžbina i nepoverljivo rasejanje

Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu

Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije osnovano je pre nešto manje od tri godine. Da Srbija “štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu” i da “razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom”, zasad samo piše na papiru, u članu 13 Ustava Srbije, jer suštinski, ti odnosi – nisu unapređeni. Zakon o dijaspori još nije donet. Srbi u rasejanju su dobili pravo glasa, ali ga slabo koriste. Od onih četiri miliona Srba po belom svetu, svega pola miliona ima srpsko državljanstvo, pa samim tim i pravo glasa. Za referendum o Ustavu Srbije bilo je prijavljeno oko 18 000 ljudi, a od toga je glasalo samo 3 000 državljana Srbije. Što zbog hiljada kilometara koje valja preći do prvog biračkog mesta, što zbog prebacivanja birača sa jednog biračkog mesta na drugo (iz Čikaga u Vašington, recimo). O ovim i drugim problemima Srba u rasejanju, govori profesor dr Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu.

Koliko je vlada, iskreno, imala sluha za potrebe i probleme Srba u rasejanju?

- Neki drugi glasovi i poruke su im bile glasniji i miliji nego što su bile dovoljno glasne i drage poruke iz rasejanja. Nikog ja ne okrivljujem. Mislim da su svi članovi ove vlade imali dobru nameru prema rasejanju, samo su, valjda, mislili da postoje preče brige od onih u rasejanju.

Ta dobra namera je pokazana i usvajanjem Deklaracije o odnosima države i dijaspore. O kakvoj je deklaraciji reč?

- U nedostatku zakona o dijaspori, imajući u vidu da je u Ustavu Srbije dijaspora dobila samo jedan član sa dva stava, opredelio sam se da u ime Ministarstva vladi podnesem predlog deklaracije kojom se odnos između otadžbine i rasejanja proglašava odnosom od najvećeg državnog i nacionalnog interesa. Deklaracija je usvojena jednoglasno 5. oktobra 2006. na sednici vlade. Deklaracija nije ni zakon ni podzakonski akt, ali to ne umanjuje njenu ozbiljnost i obaveznost i značaj, jer ne verujem da će se bilo koja druga vlada oglušiti o nju i reći da je ona ne obavezuje. To znači da je vlada sada obavezna da odgovori, pozitivno ili negativno, svakome iz dijaspore ko joj se obrati o bilo kom pitanju.

Šta je bio vaš najveći problem u vladi?

- Nalazio sam se između ravnodušne otadžbine i nepoverljivog rasejanja. Nije otadžbina ravnodušna, svako ima nekog u rasejanju, nego su ravnodušni oni koji otadžbinu vode. Nije nepoverljivo rasejanje, četiri milijarde dolara godišnje, evidentiranih, iz rasejanja ulaze u zemlju, a koliko ih nije zapisano, sam bog zna i oni koji su ih poslali. Nepoverljivi su oni ljudi iz rasejanja koji nose gorka iskustva sa otadžbinom, a takvih je mnogo.

Šta ste, u takvim okolnostima, ipak, uspeli da učinite?

- Bili smo inicijatori i autori Zakona o državljanstvu Republike Srbije. U tom zakonu smo istakli da Srbi u rasejanju koji nemaju državljanstvo Republike Srbije, nisu za Srbiju stranci nego lica bez državljanstva. I da oni mogu steći državljanstvo po tome što su im preci iseljenici srpskog i ne samo srpskog porekla nego i pripadnici drugih naroda i nacionalnih zajednica autohtonih u Srbiji: Mađara, Rumuna, Albanaca, Roma i svih drugih naroda koji vekovima žive sa Srbima na ovom prostoru.

Bili smo inicijatori za predlaganje i usvajanje Zakona o amnestiji kojim je oslobođeno od krivičnog gonjenja desetak hiljada mladih ljudi za jedno teško krivično delo neodazivanja pozivu za služenje vojske.

Mladi ljudi, međutim, i dalje ne smeju ovamo da dođu; kažu, biće im stavljene lisice na ruke, jer su još uvek vojni obveznici, dakle moraju da odsluže vojni rok, a tamo negde su zaposleni, ili studiraju...

- Nije istina da će im biti stavljene lisice na ruke. Sad stalno govorim o tome. Amnestirani su. Ali, tačno je da nisu oslobođeni služenja vojske. Zato što Zakon o amnestiji nije imao taj zadatak. I ne može da ih oslobodi služenja vojske. To može samo zakon o služenju vojske. Donela ga je Skupština SRJ a nje više nema. Pa ga je prihvatila zajednica SCG. Ni nje nema. Pa onda Skupština Srbije mora da ga izmeni, ali ni te skupštine više nema. Zato što joj je mandat završen, čekaju se izbori.

Šta je sa zakonom o dijaspori?

- Predlog zakona o dijaspori je trenutno na razmatranju pri Sekretarijatu za zakonodavstvo Vlade Srbije. Još u sirovoj i nepotpunoj verziji Nacrt zakona je stavljen na naš sajt i tako bio dostupan našim ljudima u rasejanju. Kongres srpskog ujedinjenja je organizovao susret sa istaknutim predstavnicima dijaspore i raspravu na temu zakona o dijaspori. Sve smo dakle učinili da o sadržaju Predloga nacrta zakona obavestimo dijasporu i dobijemo njeno mišljenje. Svako novo mišljenje koje je bilo različito od predloženog i sugestije i predloge koje je bilo moguće ugraditi u Nacrt zakona, mi smo primili sa uvažavanjem i ugradili.

Idu novi izbori. Slab odziv birača u rasejanju je i nemogućnost glasanja poštom, što je uobičajen način svuda u svetu?

- Predložili smo izmenu i dopunu Zakona o izboru narodnih poslanika. Ali, proces je dug... Naš predlog je da se glasanje obavlja putem klasične pošte. To bi bio najudobniji, najpogodniji i najsigurniji način glasanja. Zaokruženu listu trebalo bi samo ubaciti u koverat sa naznačenom adresom diplomatsko-konzularnog predstavništva naše zemlje u državi u kojoj se taj naš državljanin nalazi...