Odelo za cara

Jedan moj kolega nedavno je napisao kako kada uporedimo indekse životnog standarda i demokratskih sloboda, ispada da živimo najbolje razdoblje u istoriji moderne Srbije. Ipak, građani su nezadovoljni. Posle desetogodišnjeg odlaganja reformi koje je bilo više plod nepristajanja na kapitalizam nego odraz nacionalizma, ekonomske reforme su u Srbiji sprovedene kasno uz relativno male otpore i veliki uticaj EU i SAD. Izuzetak predstavljaju političke promene: sve ono što od Srbije nisu izričito tražili strani kreditori nije menjano tihim konsenzusom svih (od odnosa prema Kosovu, preko Ustava do denacionalizacije). Budući da su imala demokratski oreol i mlaku podršku i ekonomske reforme su izvršene sa odlaganjima i bolnim kompromisima. Zato imamo najvišu inflaciju u Evropi i upravo zbog toga su kod nas odlagane neophodne reforme poreskog sistema, javnih preduzeća i lokalne samouprave.

Prethodne tri reformske vlade su ipak obavile većinu poslova kako onih neizbežnih, tako i onih koje su od njih očekivali birači. Ali, danas niko nije spreman da se pohvali uspesima koji su većinom nepopularni. Zamislite da se DSS hvali nezavisnošću Srbije, koja je zaista veliko dostignuće, a G17 fiskalnim kasama, čije je uvođenje normalno za čitavu Evropu, ali predstavlja epohalno dostignuće imajući u vidu naše tradicije. Da ne govorimo o opoziciji. DS bi morao da se hvali plodovima nepopularne kohabitacije, SRS bi bio prinuđen da tačno iznese dan kada će ukinuti dosadašnje reforme, izaći iz evropskih integracija i omogućiti borskim rudarima da se u mrak rudarskog okna spuste duže od, recimo, dvadeset i tri dana godišnje.

Upravo zato je i ova kampanja jedna velika laž, začudo mnogo gora od istine na koju prosečan građanin niti je spreman niti se za nju baš mnogo zanima. Sećate li se priče o caru koji je želeo da mu za veliki novac sašiju odelo lako kao da ga nema. Varalice mu isti novac uzmu za nepostojeće odelo, a nagog vladaoca podanici pozdrave diveći se predivnom odelu. „Car je go!” povikao je neki mladić, na opšte zgražavanje i nezadovoljstvo.

Parlamentarna kampanja koja će se, evo, okončati za nedelju dana, najduža je izborna kampanja kojoj smo savremenici. Pri tom, reč je i o izborima na kojima nema neizvesnosti. Izvesno je da će demokratski blok vladati i posle ovih izbora. Sadašnji premijer će najverovatnije sam sebe naslediti. Prilično je izvesno da će u novu vladu ući sve parlamentarne stranke, osim radikala i možda LDP-a. Takođe, i radikali i socijalisti, ukoliko uđu u Skupštinu, biće na neki način uključeni u tu vladajuću santu leda, u teoriji koncentracionu vladu, koju je u duhu sabornih očekivanja prosečnog građanina, krajem 2004. godine stvorio Vojislav Koštunica. Ta vlada, koja će biti izabrana u naredna tri meseca, imaće dužnost da dovrši privatizaciju i zaokruži privrednu i političku tranziciju.

Dakle, jedino se još sa sigurnošću ne zna da li će u Skupštinu ući osakaćeni i iznemogli G17 plus, ili autokratizovani bivši demokrata Čedomir Jovanović sa svojom partijom, ili će možda ući i jedni i drugi. Kampanja zato i ne može biti posebno zanimljiva. Ne samo da su rezultati manje-više unapred poznati, već i budući koalicioni ili kohabitacioni partneri nemaju hrabrosti da se međusobno sukobljavaju, pošto će već za koji mesec morati zajedno u vlast.

Kampanja je umorila čitav narod: iz podzemne kampanje za očuvanje zajedničke države (mart-maj), prešlo se u ustavnu kampanju (koja je trebalo da prikrije pad vlade), a odatle u kampanju za parlamentarne izbore, koja prvi put u savremenoj istoriji Srbije traje tokom dve kalendarske godine. U principu, svi nude što su i ranije nudili. DSS-NS tvrdi da „Narod najbolje zna”, baš kao što je pre četiri godine Vojislav Koštunica stao iza parole „Zna Srbija”. DS se sakrio iza misli Zorana Đinđića „Samo jedan život imamo.” A SRS se na tu igru domina nadovezao tvrdnjom da će bolje biti ne „za života” već odmah, to jest, „već danas”. Vuk Drašković je u minus fazi. Uplašen da će ostati izvan parlamenta kao i 2000, kada je i stekao ružne uspomene na taj status, on se ponovo, kao i tada, poziva na prošlost. Onda je uzvikivao „Bili smo nada!”, sada tvrdi „Vredi se boriti” i to iz flešbeka starog petnaest godina, starijeg od razbijanja Koalicije „Zajedno”, od učešća u Miloševićevoj ratnoj vladi i od vremena kad su mu socijalisti birali potpredsednika za gradonačelnika Beograda. Tu je i dragi posetilac svake, pa i najbezvrednije vlasti – Mlađan Dinkić. Razjurio je stručne, stranku sveo na sebe i umetnike (čini se uglavnom one koje kao takve prepoznaje Nacionalni investicioni plan), iz politike koja ga je učinila juloidnim Slobodanom Miloševićem u pokušaju, vratio se stručnosti. Baš kao i 1999. jer je samo takav prihvatljiv mogućim koalicionim partnerima. Na napade ne odgovara, program više nema, od Velje Ilića je naučio da otvara Potemkinova sela, od JUL-a da prezire svaki problem. Sada deluje i kao predsednik Skijaškog saveza Beograda. Kakva šteta, da je veći kalibar, bio bi kao i Radoman Božović, makar predsednik nekog sportskog saveza na nacionalnom nivou.

Iz učmalosti samodopadljivih parola i kampanje koja ne podrazumeva duele i javna sučeljavanja, mogu da nas trgnu samo kampanja Jovanovićevog LDP-a i rezervna parola SRS-a. Pošto svoju popularnost zasniva na radikalnoj alternativi reformskim strankama, Jovanović želi da uđe u parlament gde bi se koristio svim prednostima koje ima jedini pripadnik reformske opcije koji ostane u opoziciji (Koštunica i Tadić su tako postali najpopularniji političari u Srbiji). Kako bi nagovorio nekog da ipak glasa za njega, koji i ne želi vlast u ovom deljenju, Jovanović tvrdi kako će od LDP-a zavisiti formiranje sledeće, demokratske vlade. Radikali, koje su proteklih meseci uverili da im sabornost i sporazum sa DSS-om oduzima birače, poručuju kako već imaju 50 posto glasova, pa im sada nedostaje samo jedan glas, glas onog građanina koji se premišlja. Ipak, izbori će pokazati da će im na svaki glas koji dobiju, nedostajati otprilike još jedan da sami sastave vladu.

Građani treba da znaju da ova preduga kampanja, koja će se i posle 21. januara pretvoriti u kampanju za predsedničke i lokalne izbore, mnogo košta. Ne samo da su milijarde dinara potrošene izdvajanjima iz buyeta (milijardu dinara je buyet jednog Šapca), već i novogodišnja povećanja i predizborna deflacija i činjenica da Nacionalni investicioni plan sve više liči na Miloševićev Zajam za privredni preporod Srbije, vrlo koštaju. Uzmemo li u obzir da ako se aktivisti nadaju da posle uspeha svoje stranke dobiju stalno zaposlenje, finansijeri očekuju da im se ulaganja višestruko isplate, dobijamo svotu potrošenog od koje se vrti u glavi i čiji nedostatak svakako značajno ometa naš put ka privrednom oporavku.

Ipak, reklo bi se da je to cena demokratije. Građani koji većinom žele „političare koji se ne svađaju”, alergični su na samo spominjanje imenice „problem”. Narodna većina što smatra da je Kosovo izgubljeno, ali da se i za njega treba boriti sa oružjem u ruci koje bi opet tek njena neznatna manjina želela da uzme u ruke, koja bi, naposletku, želela da živi u besplatnoj državi koja može da plaća nerad i toleriše potkradanje, upravo i želi ovakvu kampanju. Možda je apsurd koji takva pozicija donosi baš i najveći problem naše demokratije. Demokratija i kapitalizam za razliku od ostalih uređenja ne propadaju zbog bankrotstva, pošto je bankrotstvo njihov sastavni deo. Demokratija propadne kad nestane vere i oduševljenja. Kad imamo radikala i nacionalistu, kakav se predstavlja da je Tomislav Nikolić, koji je bio potpredsednik vlade koja je izgubila Kosovo, a koji danas sa pozicija moći i bogatstva okuplja sirotinju i prognanike, onda imamo apsurd. Kad se najbogatija partija na Balkanu – SPS, okreće gubitnicima tranzicije, a pri tom je podržavala jednu reformsku vladu, to je bizarnost.

Kada komunističke liberale i Srbe za koje je Osma sednica bila moderna Kosovska bitka okuplja Čedomir Jovanović, koji sebe vidi kao liberalnog demokratu, a do pre neku godinu je nosio minđuše koje su predstavljale tri srpske zemlje, onda je to ruglo. Kada o stručnosti govori jedan od magistara sa najdužim magistarskim stažom za koga je demokratija letovalište u Grčkoj, onda je to smešno. Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije ovde treba izdvojiti. Boris Tadić danas nastavlja kontinuitet jedne lične kampanje. Političar koji je studirao grimase kao što manekenke savladavaju hod, a vojska strojev korak, misli da je dovoljno zavrnuti rukave i sesti među mlade ili seljake i biti autentičan. Na drugoj strani, Koštunica se pokazao kao veliki političar i mali državnik. Čovek koji je doneo novi ustav, porazio sve protivnike, održao istu popularnost kao i pre tri godine i uspeo da pridobije sve nacionalne manjine za vladajuću koaliciju, poražen je u svim svojim državnim poduhvatima. Branio je Miloševićevu SRJ, Đukanovićevu Državnu zajednicu i status Kosova uspostavljen posle poraza iz 1999. godine i uvek je gubio. Mešavina Rišeljea i Don Kihota, Koštunica je promašio ustanovu i žanr. Uspešan u politici, slab u državnoj viziji, konzervativac neortodoksnih ustanova, najveći teolog među političarima i najveći političar među klericima, on će biti sledeći premijer ako se njegove zablude pokažu kao kolektivna politička fatamorgana. Do sada je to bio slučaj.

Čedomir Antić

(Autor je istoričar)