Đelić je kriv za sve

Da li je Zoran Janjušević ključna, najključnija figura prve velike srpske poreske afere i most koji forsira Aleksandar Radović, bivši šef Komisije za utvrđivanje zloupotreba u privrednom i finansijskom sistemu, ne bi li došao do svog glavnog cilja, pokazaće se čim i ako Nemanja Kolesar, bivši portparol, bivši šef kabineta, bivši “kroz moje dopise i zahteve izlazile su Đinđićeve reči”, zaista podnese žalbu na poresko rešenje koje mu je uručeno 1. novembra i u žalbi navede da je pare za stan u kome živi dobio na poklon od tate, a pare za kupovinu kuće u Rige od Fere na pozajmicu od Zorana Janjuševića, bivšeg savetnika za privredu i ličnog savetnika za bezbednost srpskog premijera najpre Zorana Đinđića, a zatim i Zorana Živkovića. Ako Janjušević potvrdi da je Kolesaru dao pozajmicu, njegov deo od 16 miliona dinara njima dvojici razrezanog poreza od ukupno 24,3 miliona dinara, mogao bi i da naraste. A sem poreza moguće je i druge obaveze prema nekim drugim još manje prijatnim državnim institucijama.

Na poklone srodnika prvog naslednog reda ne plaća se porez, pa dakle ni na tatin poklon.

“Porez se ne plaća ni na pozajmice. Pa ako Kolesar dokaže da se radi o pozajmici, vratićemo mu pare”, kaže za NIN direktorka Poreske uprave Vlade Republike Srbije Marija Ugren-Drča.

Zoran Janjušević Rođen je 22. avgusta 1960. u Sarajevu u kome je završio Elektrotehnički fakultet. U sarajevskom poslovnom svetu čulo se za njega kao brata glavnog predstavnika Motorole. Radio je kao pripravnik u “Energoinvestu”. U Beograd je došao pre deset godina gde je postao stečajni upravnik dva savska brodogradilišta. Posle smene vlasti postao je savetnik za privredu u Kabinetu Zorana Đinđića, a onda član Saveta za bezbednost vlade. NJegov dolazak u Beograd povezuje se sa osnivanjem firme “Tangent”, koja se bavila prodajom motorola i druge tehničke robe. Govorilo se istovremeno o njegovoj promociji projekta “Cepter mobilne telefonije” u Republici Srpskoj. Banjalučke “Nezavisne novine” objavile su da je Janjušević, u stvari, u Resoru državne bezbednosti Republike Srpske u proleće 1992. zaposlen s diplomom srednje škole i da je godinu dana radio kao vozač šefa RDB Dragana Kijca. Potom, da je kao upravnik Brodogradilišta “Beograd” bivšem ministru policije BiH Aliji Delimustafiću izdao poslovni objekat u ovom brodogradilištu, te da je Janjuševićev brat istom čoveku isporučio veliku količinu opreme za sarajevsku policiju. Šuškalo se da je za bosanske Srbe formirao i punktove za prisluškivanje muslimanskog dela Sarajeva. Za prisluškivanje tadašnjeg predsednika SRJ optuživao ga je DSS. Od ovih optužbi branio se papirom na kome piše da je dobio sporazumni otkaz iz bijeljinskog Centra državne bezbednosti MUP-a RS još 1993.

Ona se striktno drži diskrecije koju poreskim obveznicima garantuje novi Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. A kao što se vidi taj su zakon u tom delu dobro proučili i drugi članovi vlade. Nakon tromesečnog testiranja institucija, što bi rekao Boža Đelić, i živaca na njihovo poštovanje nenavikle javnosti, Poreska uprava je istražila ono što je od nje zahtevalo tužilaštvo i pozvala Kolesara i Janjuševića da na ime “poreza na druge prihode” plate državi 24,3 miliona dinara u roku od 15 dana od uručenja rešenja. Kolesar i Janjušević ovaj novac ne mogu državi uplatiti sa svojih računa - po zakonu su im blokirani - nego iz imovine. Kolesar je već saopštio da će prodati stan u kome živi i tako platiti danak “kraju jedne, Đinđićeve ere, materijalizovanom u odstranjivanju ljudi koji su bili oko njega”, kraju koji je baš njega izabrao da bude “kriv za sve neplaćene poreze” (intervju Radiju Slobodna Evropa).

Porez Kolesaru i Janjuševiću obračunat je tako što su njihovi “drugi prihodi” umanjeni za 20 odsto, pa je na to obračunat porez od 20 odsto. Toliko u odgovor stranci G17 plus koja je izrazila zadovoljstvo što se pokazalo da je poreska pravda u zemlji spora, ali ipak dostižna i nezadovoljstvo merom njene kazne. Da Aleksandru Radoviću, predsedniku stranačkog tela za borbu protiv korupcije Kolesar nije glavna meta potvrđuje i to što prema Kolesaru savetuje milost čak i u slučaju da se krivična odgovornost utvrdi i kao olakšavajuća okolnost uzme “njegovo zadocnelo priznanje”!?

Nemanja Kolesar Rođen je pre 32 godine u Beogradu gde je i 1998. dobio diplomu Pravnog fakulteta. Za prvo radno mesto 1999. zahvalan je prijateljstvu svog oca Časlava, stručnjaka za planiranje i projektovanje aerodroma sa Miloradom Miškovićem, vlasnikom “Delta holdinga”. Iako bez stranačkog opredeljenja posle dve godine učenja bankarstva u “Delta banci” Vlada Republike Srbije imenuje ga 13. februara 2001. za portparola premijera, a samo deset meseci kasnije i za šefa Kabineta predsednika vlade. Ubrzo posle smene Vesne DŽinić Kolesar zauzima njeno mesto direktora Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Da je zaslužio ovu važnu funkciju u vladi su objašnjavali podvizima ambicioznog Kolesara prilikom prodaje “Sartida” i u slučaju Cementare Novi Popovac. Uoči njene privatizacije postavljen je na mesto predsednika Upravnog odbora. Koliko su ga uvažavali pokazalo se u noći izručenja Miloševića kada se baš on od svih obratio novinarima. Ipak, mediji su mnogo govorili i pisali o njemu tek posle afere pranja novca koju je nemilosrdni G17 plus na Kolesarov i na račun Zorana Janjuševića, tadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika vlade, izneo u javnost, jula ove godine. Direktor Agencije branio se tada da su mu spornu sumu od 289 hiljada evra na račun uplatili roditelji. Ako se zna da je Časlav Kolesar dugo bio direktor “Aeroinženjeringa”, a zatim zamenik direktora Korporacije PSP Farman, u tezu da izobilje u kojoj je porodica Kolesar živela oduvek, može i da se poveruje. I možda se niko ne bi ni trudio da je opovrgne da Nemanja sam to nije učinio. Priznao je da mu je novac na pozajmicu dao Janjušević. Iako poslednjih dana nemaju ni jedan dobar razlog za to, prijatelji ga opisuju kao vedrog i elokventnog mladića kome je do imidža neizmerno stalo. Oženjen je Jelenom, jednom od direktori marketinške agencije IPC.

“To je što se tiče onoga što je od nas zahtevalo tužilaštvo. A kakve se sve još istrage u slučaju ovih poreskih obveznika vode u Poreskoj upravi ne mogu da govorim, a niko ovde zaposlen ne bi o tome smeo da govori ni kad iz Poreske uprave ode”, više puta je nasrtljive novinare edukovala Marija Ugren.

Da li su Janjušević i Kolesar utajili porez i time počinili neko od pet krivičnih dela propisanih takođe već pomenutim zakonom, utvrdiće poreska policija. Slučaj Kolesar -Janjušević poslat je na dalju obradu tamo. Da li su njihovi “drugi prihodi”, u stvari, naknada ili samo pranje novca, kako ih je optužila stranka G17 plus, utvrdiće Komisija za sprečavanje pranja novca. Da li je reč o korupciji vezanoj za privatizaciju Cementare u Novom Popovcu, koja je kao i Agencija za privatizaciju Republike Srbije to odlučno demantovala, a u kojoj je nezaposleni budući advokat Nemanja Kolesar još predsednik Upravnog odbora, utvrdiće MUP. Ako odgovor bilo koga od ovih organa bude potvrdan, srpski ministar finansija Božidar Đelić će podneti ostavku na svoju ministarsku funkciju, ako ga vanredni parlamentarni izbori ili neka druga nepogoda u tome ne preduhitre.

Sem što su srpsku javnost, a posle se ispostavilo i mnoge funkcionere DOS-a, iznenadili samim svojim postojanjem, a još više brojnim ulogama u vlasti koje su im pripisane, Kolesar i Janjušević su, po dobijanju poreskog rešenja, odlučili da nas onesveste još jednom: oni su potvrdili da su zaista bili ono u šta smo odbijali da poverujemo, a da, eto ti opet novog iznenađenja, ne u njihovom slučaju toliko eksponirani Mlađan Dinkić, nego toliko institucionalni Božidar Đelić ni slučajno nije ono zašta se u svojoj beskonačnoj medijskoj ofanzivi predstavlja. “Verovali vi ili ne, ja sam tamo bio međaš za mnoge stvari”, kaže Kolesar misleći na vladu i nabrajajući njene ministre čije je poslove morao da obavi kad oni nisu bili kadri. (Što je jedan od njih i potvrdio: na mnogim mestima moja reč nije značila ništa, a kad se obratim Kolesaru i on ih pozove, posao je odmah obavljen bez pogovora.) Đelić je od mene tražio da prisluškujem Milenka Smiljanića i Bogoljuba Karića, priznaje Janjušević da su mu takve mogućnosti bile na raspolaganju, ali je Đelićev zahtev odlučno odbio.

Boži Đeliću se moglo i svideti što mu svaki čas pripisuju poneku plavušu, mogao je suvislim kontrapitanjem “zašto bih ja želeo da znam šta pričaju Smiljanić i Karić”, ponekog i da razuveri, ali njegovoj hiperktivnosti i ambiciji nikako nisu mogle da prijaju Kolesarove naprasne tvrdnje da je “Đinđić vremenom primetio, a to znaju mnoge kolege u vladi, da je odgovornost za preuzete obaveze, tačnost, njihovo ispunjavanje u roku, vremenu i načinu, nešto što se nikad ne dešava Đeliću”. Ako je zbilja bio kamen međaš vlade, Kolesar zna zašto u ovoj situaciji strahuje čak i za svoj život, ali ipak groteskno deluje njegova insinuacija da kad se za život boji gleda na Đelićevu stranu. Odnosno razloge za strah nalazi u postupanju Đelića sa kojim postoji “rivalitet od prvog trenutka” jer je Kolesar navodno nepobitno utvrdio i naravno prosledio gde treba da Đelić svoj posao ne radi dobro.

Ne treba biti mnogo upućen, pa zaključiti da Kolesar i Janjušević ciljajući na Đelića ciljaju na Aleksandra Radovića, što se potvrđuje i sumnjom Marije Rašete-Vukosavljević da je do profesionalnog razlaza dva prijatelja uopšte došlo. Ali, ako ovde niko ne igra najjačim figurama, na koga onda u stvari cilja Radović kad cilja na Kolesara i mnogo važnijeg, ali ne i najvažnijeg, Janjuševića. Ili smo svi možda samo čitali suviše krimića i špijunskih romana, a u stvari je sve samo jelovnik u prostoj balkanskoj krčmi.