Kako izabrati poslanika

Srbija se suočava sa mogućnom političkom krizom zbog izbornog sistema koji praktično onemogućava da i dve (a kamoli jedna) stranke formiraju vladu. Još uvek aktuelna vlada je koalicija tri stranke, a i ona je manjinska.

Ne amnestirajući “pregovarače” od obaveze da se usaglase i demokratski formiraju vladu, činjenica je da izborna pravila ne podstiču stabilnost i mogućnost laganog pravljenja vlade. Nema sumnje da će to biti slučaj i ubuduće.

Boris Tadić i Vesna Pešić, predsednici partija koje su bile protivnici većinskog sistema, u sadašnjim prilikama prednjače u zagovaranju takozvanog mešovitog tipa u kome bi se polovina poslanika birala proporcionalnim, a polovina većinskim putem, po ugledu na Vojvodinu. Kao najuspešnija demokratska opcija i sa širim koalicionim potencijalom, razumljivo je što samo DS ima interes da zastupa većinski sistem, mada u potpunosti.

U praksi je potvrđena teorija da proporcionalni tip izbornog sistema verodostojnije predstavlja biračko telo u parlamentu, ali ga i rasparčava, a većinski, opet, sasvim sigurno omogućava stabilnost vlade ali na uštrb reprezentativnosti. Prvi je sa samo 800 hiljada glasova omogućio Hitlerovoj Nacionalsocijalističkoj partiji da 1928. godine uđe u parlament sa nekoliko poslanika koji su potom uzurpirali vlast, a drugi Tuđmanu i Miloševiću 1990. da se relativnom većinom glasova predstave kao plebiscitarni lideri.

Po CeSidu je mešoviti tip, ipak, najbolji način da se do takve vlade dođe. Jer se među nekoliko zakona koje je ova nevladina organizacija pripremila našao i predlog zakona o izboru narodnih poslanika koji će za sledeće izbore u Srbiji predviđati mešoviti tip izbornog sistema. Đorđe Vuković iz CeSida kaže da se ovaj predlog zasniva pre svega na istraživanjima koja su pokazala da građani žele da ih predstavljaju pojedinci, a ne političke partije.

“I sa mešovitim sistemom je moguće da manje stranke koje imaju jake ljude na čelu, osvoje važan broj poslanika. Takav izborni sistem bi delimično štetio reprezentativnosti, ali smo predlog zasnovali na istraživanjima, a ne na stranačkim potrebama.”

Kako je cela Srbija jedna izborna jedinica, a da birače u južnoj pokrajini nije čak moguće ni izbrojati, a kamoli utvrditi koliko bojkotuju učešće u njenom političkom životu, za mešovit sistem Kosovo bi bio težak problem. Ali se CeSidov predlog zasniva na uverenju da će do eventualne promene sistema status Kosova biti već rešen, pa će se njegovi stanovnici ili uključiti u izbor poslanika ili ispisati iz državljanstva Srbije. Nije nemoguće.

Najočiglednija posledica uvođenja mešovitog sistema bila bi smanjenje broja izbornih lista, jer bi u igri u veoma kratkom roku ostalo tek nekoliko najvećih partija. Pretpostavlja se, tek dve-tri velike i jedna nešto manja, koja bi izigravala jezičak na vagi. No, i u tom bi slučaju, prema rečima Marijane Pajvančić, profesorke Pravnog fakulteta u Novom Sadu, formiranje vlade moglo da traje dugo. “Manja stranka bi morala da ima veliki koalicioni potencijal, a velike bi morale da budu spremne na mnoge ustupke, kao što je bio slučaj sa 'zelenima' u Nemačkoj koji su sa malim procentom u koaliciji dobili najvažnija ministarstva. U društvima sa dugom tradicijom, kakva je Britanija, to je moguće, ali bi se u ruralnom društvu kakvo je Srbija reprezentativnost mnogo narušila.

Zakon o izboru narodnih poslanika ima mnogo mana, ali se one ne odnose na izborni sistem, a visok cenzus, ipak, eliminiše mnoge sitne partije”, kaže Pajvančić.

Sa druge strane, ma koji vid biranja po većinskom sistemu mogao bi u veoma raznovrsnoj opredeljenosti biračkog tela dovesti do “tiranije minimalne većine” kojoj bi znatna većina pripala na osnovu samo jednog procenta više. Kako danas stvari stoje, radikalima bi takva većina išla naruku, ali samo ako bi se izbori odvijali u samo jednom krugu; ako bi bila dva, kao što je obično (i kao što je u Vojvodini), radikali bi zapravo bili masakrirani zbog poznate situacije da se birači udružuju da glasaju protiv njih.

U postkomunističkom višestranačju Srbija je u sedam izbornih ciklusa primenila četiri različita modela. Najpre većinski dvokružni, onaj koji je najviše odgovarao Miloševićevoj većinskoj partiji da samostalno formira vladu. Do sada su postkomunističke zemlje uglavnom promenile model u proporcionalni ili, retko, mešoviti (Rusija i Bugarska). I zemlje Evropske unije biraju poslanike proporcionalnim sistemom, osim onih sa najdužom parlamentarnom tradicijom – Velike Britanije i Francuske – u kojima zahvaljujući prosvećenosti biračkog tela i odgovornosti političke elite reprezentativnost uspeva da se održi čak i u većinskom izbornom sistemu.

Na Miloševićevu verziju većinskog sistema združena se opozicija još tada žalila što ih tera na “savez rogova u vreći”, ali ni proporcionalni sistem, ispostavilo se, nije uspeo da ih oslobodi neprincipijelnih koalicija.

Ukoliko bi se usvojio mešoviti izborni princip, dogodilo bi se da bi na istom terenu bile i jedinice na kojima bi se biralo više poslanika i jedinice na kojima se bira samo jedan, dakle kombinovalo bi se glasanje za pojedince i glasanje za liste, pa bi birač raspolagao sa dva glasa. To se rešava na tri načina. Onaj koji se najčešće čuje kada je reč o reformi ovdašnjeg sistema je segmentirani ili “rovovski” tip, kakav je na snazi u Rusiji. Polovina poslanika se, dakle, bira većinski, a polovina proporcionalno, i to je najjednostavniji način. Kompenzacijski, mađarski tip, podrazumeva u proporcionalnoj varijanti da postoji više izbornih jedinica i više nivoa raspodele mandata, a treći je nemački personalizovani sistem proporcionalnog predstavništva u kome se, takođe, polovina poslanika bira većinskim, a druga polovina proporcionalnim izbornim sistemom u federalnim jedinicama kao izbornim distriktima, ali se konačna raspodela mandata obavlja poštovanjem principa proporcionalnosti. I u mešovitom sistemu, ipak, prošle je godine formiranje nemačke vlade trajalo puna dva meseca.

Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka smatra da bi primena mešovitog izbornog sistema u Srbiji danas sigurno podstakla lakše formiranje parlamentarne većine, ali ne bi nužno dovela i do lakšeg formiranja vlade.

“Naše stranačke elite prihvataju vrednosti proporcionalnih izbora samo do granice koja im omogućuje da nađu malog, politički inferiornog partnera koji će obezbeđivati parlamentarnu podršku i neće imati ambiciju da se meša u politiku vlade. Kad takvog nema, kad se javi stranka sa evidentnim ucenjivačkim potencijalom počinju sumnje u proporcionalni sistem. To je legitimno i očekivano ponašanje stranaka, ali izborni sistem je demokratski ako ga svi, ili bar najveći broj relevantnih aktera u izbornoj utakmici smatraju fer i demokratskim.”

Jovanović smatra da stranački sistem u Srbiji ni ideološki ni programski nije do kraja “formatizovan”, te da bi mešoviti izborni sistem samo na komplikovaniji način odrazio stanje u stranačkom sistemu i doveo do konfuzije u biračkom telu. “Lojalnost glasača koji nisu čvrsto orijentisane stranačke pristalice bila bi stavljena na probu. Većinska komponenta dovela bi do disproporcije u glasovima i mandatima, neke stranke bile bi natpredstavljene, druge potpredstavljene...”, kaže Jovanović.

Prema njegovim rečima, mešoviti izborni sistemi najčešće se formiraju kao kompromisni modeli sukobljenih političkih aktera koji smatraju da bi im većinski i/ili proporcionalni izborni sistemi doneli veću korist u odnosu na izborne rivale – veći broj mandata, a načelno se smatraju kao prelazna rešenja ka proporcionalnom izbornom sistemu. Glavni problem ovdašnjeg izbornog sistema Jovanović vidi u depersonalizovanosti poslanika i veruje da je rešenje u stvaranju nekoliko izbornih jedinica, a ne u uvođenju mešovitog izbornog sistema. Mandati bi se delili proporcionalno u okviru izborne jedinice, a mandat bi pripadao kandidatima sa najvećim brojem glasova. “Tako bi se sačuvala proporcionalnost, vratilo neposredno glasanje i biranje narodnih poslanika, sačuvao karakter slobodnog mandata. Pri tome, neće i ne mogu izborne reforme umanjiti sve probleme našeg puta ka konsolidovanju demokratije. U tom procesu nema prečica. On zahteva vreme i zato je spor”, kaže Jovanović.

Sad, ta spora “konsolidacija demokratije” mogla bi biti i najkrupniji argument protiv zagovornika mešovitog sistema, jer samo od te konsolidacije zavisi da li bi takav sistem uspeo u onome što mu je osnovna namena – da izvuče najbolje od oba koja se u njemu kombinuju. Od većinskog – stabilniju vladu i lokalnog, neposrednijeg poslanika, a od proporcionalnog ravnomernu zastupljenost u parlamentu. Jer neka izborna geometrija (bilo geografska neravnopravnost, bilo u broju glasova za jednog poslanika) mogla bi u bilo kom od ponuđenih rešenja po volju birača biti pogubnija i od načina na koji se mandati dele i od neprincipijelnih koalicija.

Zahvaljujući postepenom sazrevanju javnosti, čak i sa proporcionalnim sistemom politička scena Srbije se poslednjih godina ukrupnjava. Iako se u registru Ministarstva pravde formalno još uvek vodi četiri stotine partija, faktički ih je dvadesetak. Ali ni takva volja, sve homogenijeg biračkog tela, ne obavezuje partije da je ispoštuju u parlamentu. Jer osim što biraju predstavnike koje ne poznaju, titulari prava glasa ne mogu biti sigurni ni da će oni za koje su glasali sedeti u skupštinskim klupama. Stranke su, naime, obavezne da mandate dodele istim redosledom tek trećini imena sa liste.

Kada je kazao da građani u slobodi učestvuju samo dok glasaju, ni pre, ni posle toga, Ruso je mislio makar na fer uslove izbora, kakvi su danas nezamislivi. Ipak, legitimitet narodnih poslanika raste sa glasovima birača, jedinim pokrićem koje imaju za vlast. Ukoliko se ovdašnji nosioci glasova prenetih im na izborima u skoro vreme ne sračunaju i ne formiraju nekakvu vladu, njihov legitimitet će opasti manjim odzivom na ponovljenim izborima.