Putinove poruke Zapadu

Nedavna Putinova konferencija za štampu, kojoj je prisustvovalo preko 1 200 novinara, bila je neka vrsta javnog oproštaja ruskog predsednika od šire javnosti. On više neće imati slične tradicionalne godišnje susrete sa novinarima, jer u martu iduće godine okončava drugi predsednički mandat, a po Ustavu nema pravo i na treći. Zato su njegovi odgovori na mnoga pitanja bili zapravo poruke – naciji, kad se radilo o unutrašnjoj politici, i svetskoj, u prvom redu zapadnoj javnosti, kad se radilo o međunarodnim odnosima i spoljnoj politici Rusije.

Na tročasovnoj konferenciji Putin je pred televizijskim kamerama delovao vrlo samouvereno, kao da demonstrira naraslu moć i uticaj Rusije otkad je on na njenom čelu. Rusija je, rekao je ne bez ponosa, vratila sav sovjetski dug stranim poveriocima u iznosu od 165 milijardi dolara. Ima godišnji rast bruto društvenog proizvoda od 6,7 do 6,9 odsto, devizne rezerve od 303,7 milijarde dolara, samostalnu spoljnu politiku i jaku odbranu. Ima i mnogo problema. Ali i snažan potencijal da ih rešava uspešnije nego do sada.

U toj optimističkoj atmosferi novinarka Marija Solovjenko, urednica lista “Narodno veće” iz Vladivostoka, obratila se predsedniku rečima: “Neuporedivi Vladimire Vladimiroviču”.

“Vi me zbunjujete” – rekao je Putin.

“Vrlo mi je drago, žena i treba da zbunjuje muškarca” – snašla se Marija.

A jedna druga lepuškasta novinarka pitala je da li će predsednik ove zime ići u Murmansk na skijanje.

“Da li to pitate u ličnom ili u službenom svojstvu?” – našalio se on.

“U oba.”

“A kako se onda zovete?”

Ako je predstava bila izrežirana, vedriji detalji nisu bez političkih predumišljaja. Putin je pred kamerama potvrđivao svoju popularnost u ruskoj javnosti upravo kad ga Zapad kritikuje za “dirigovanu demokratiju”.

To je možda podstaklo komentatora “Gardijana” da napiše da Putin, iako kritikovan za autokratsko vladanje, uživa u svom narodu veliki ugled i da Zapad, “ako želi da promeni ponašanje Rusije, mora to da shvati”.

Putin je tezi o “dirigovanoj demokratiji” suprotstavio svoju odluku da ne imenuje i ne promoviše naslednika. Narod će slobodno odlučiti na izborima, rekao je on. Ali, kako javnost nije lako ubediti, ruska štampa među njegove izabranike već svrstava vicepremijera Dmitrija Medvedeva i ministra odbrane Sergeja Ivanova. A njemu predodređuje mesto predsednika “Gazproma”, moćne ruske energetske korporacije koja je sve prisutnija na svetskoj sceni. Izgleda da će on i Šreder nastaviti saradnju.

Ruska energetska politika bila je, inače, glavna tema konferencije. Predsednik Putin je još jednom odlučno odbio zapadnu tvrdnju da Rusija, kao veliki izvoznik nafte i gasa, koristi energente kao svoje političko oružje.

Najavio je, međutim, nešto što će još više uznemiriti podozrive: stvaranje neke vrste gasnog kartela, po ugledu na OPEK, i to sa Iranom (zemljom koju SAD žele da sateraju u što veći izolaciju, a možda i pokore silom oružja), Katarom i Alžirom. Iran, posle Rusije, ima najveće svetske rezerve gasa, dok je Katar treći. Kako je Putin objasnio, neće to biti formalni kartel, koji bi diktirao svetsku cenu gasa, nego formacija proizvođača koja “usklađuje akcije na tržištu” radi boljeg i odgovornijeg snabdevanja potrošača.

Sledeća nezaobilazna spoljnopolitička tema bila je širenje NATO-a prema Rusiji. Putin smatra da antiraketni arsenal koji SAD instaliraju u Češkoj i Poljskoj nije namenjen presretanju iranskih ili terorističkih raketa, nego – kako misli, a to nije javno izrekao – samo ruskih. Stiče se utisak, međutim, da je bio manje uznemiren širenjem NATO-a nego ranije. “U cilju osiguranja spoljne bezbednosti naši odgovori biće asimetrični, ali efikasniji” – rekao je on. „Upravo se radi na raketama koje se kreću hiperzvučnom brzinom i koje su osposobljene da menjaju pravac. Pred takvim oružjem svaka protivraketna odbrana je, jednostavno, bespomoćna.”

Na konferenciji se čulo nešto što je malo poznato: da i neutralna Finska teži ulasku u NATO. Putin misli da se postojeći problemi – od terorizma do širenja oružja za masovno uništenje – mogu rešiti samo zajedničkim naporima, i na vanblokovskoj osnovi, a da je eventualno pristupanje Finske NATO-u stvar o kojoj odlučuje finski narod.

Nama sad može da bude jasnije i zašto su u diplomatskim akcijama, koje na našem prostoru usmeravaju Amerikanci, upravo Finci toliko aktivni.