Niko nije govorio o nezavisnosti Kosova

JEVGENIJ PRIMAKOV, BIVŠI PREMIJER RUSIJE

Na Zapadu se sve jasnije ocrtava ideja odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i davanja tim teritorijama nekakvog posebnog statusa nezavisne države. Ponoviću da ni jedan jedini put za vreme razgovora o problemu Kosova sa zapadnim kolegama nije bila pomenuta ideja nezavisnosti; tu nema izuzetka. Istina, kada danas pokušam da u retrospektivi sagledam stvari, sećam se da je Madlen Olbrajt o Kosovu govorila kao o delu Jugoslavije, a ne Srbije. Sa stanovišta aktuelnih zbivanja to bi moglo da ima izvesnog smisla: nisu li to moje zapadne kolege tada počele da razmišljaju o izjednačavanju statusa Kosova i statusa Crne Gore? Međutim, bilo kako bilo, tada nije moglo biti ni govora o nezavisnosti Kosova.

Kada se Crna Gora odvojila od Jugoslavije, međunarodna zajednica je to prihvatila kao normalnu stvar – Crna Gora je bila savezna republika. Uz saglasnost Beograda u Crnoj Gori je održan referendum na kome se većina stanovništva (istina, prednost je bila minimalna – manja od jednog procenta) izjasnila za odvajanje. Međutim, Kosovo je autonomna pokrajina i njegovo izdvajanje protivno volji Beograda stvoriće najopasniji presedan za sve države u kojima nacionalne manjine teže otcepljenju. Taj problem će se posebno drastično ispoljiti u čitavom nizu bivših republika Sovjetskog Saveza, u kojima je bilo potrebno uložiti mnogo truda da bi se uspelo u gašenju krvavih međuetničkih sukoba.

* * *

Sa Slobodanom Miloševićem sam se sreo još jednom; tada je već bio zatočenik Haškog tribunala. Na njegovu molbu N. I. Riškov, L. G. Ivašov i ja došli smo na suđenje kao svedoci odbrane. Pre nego što sam svedočio vodio sam šestočasovni razgovor sa Miloševićem – on se odrekao usluga advokata i sam se branio, a ti njegovi pripremni sastanci sa svedocima odbrane bili su regulisani Poslovnikom Tribunala. Od prostorije u kojoj se odvijao naš susret delilo me je 15 teških vrata sa nezaobilaznim čuvarima, vrata koja su se neprestano otvarala preda mnom ili zatvarala za mnom. Da i ne govorim o kompjuterskoj proveri mojih dokumenata koja je svemu tome prethodila, niti o pretresu koji je podrazumevao čak i skidanje kaiša i izuvanje cipela.

Milošević i ja smo u razgovoru imali mogućnost da uporedimo argumente i da se setimo događaja koji će pomoći da se objektivno sagledaju njegove akcije i ideje.

Tužilac Najs nije mogao da navede ni jedan jedini citat koji bi demantovao svedoka odbrane. Karakteristično je da je, kada sam se posle svedočenja sreo sa tužiteljkom Karlom del Ponte, koju sam od ranije poznavao i rekao joj da je Najs bio sasvim nemoćan, ona odgovorila: “On danas nije bio u formi.” Razume se, nije o tome reč. Najs jednostavno “nije bio u formi” kad god je pokušavao da dokaže da je Milošević rukovodio antialbanskim genocidom na Kosovu ili da je počinio razne druge smrtne grehe.

Bilo mi je jasno da je suđenje Miloševiću prvenstveno imalo za cilj da se istorijski opravdane optužbe što više udalje od NATO-a koji se bombama obrušio na Jugoslaviju. Milošević je sigurno, odvažno i, rekao bih, vešto pretvarao suđenje sebi u suđenje onima koji su podržavali i opravdavali Oslobodilačku vojsku Kosova koja je činila zverstva; pretvarao ga je u suđenje onima koji su bombardovali Jugoslaviju.

Razume se, i Slobodan Milošević je činio greške dok je bio predsednik Srbije, a potom Jugoslavije. Ipak, suđenje Miloševiću bilo je nepravično i očigledno pristrasno.

Slobodan Milošević je umro pre okončanja sudskog procesa. Ruski lekari su insistirali na tome da se on privremeno leči u Moskvi. Vlada Ruske Federacije dala je na zahtev Haškog tribunala jemstvo da će on posle lečenja biti vraćen u Hag. Međutim, u poslednjem trenutku odbijen je njegov zahtev da otputuje u Moskvu – Haški tribunal se pozvao na to da mu, navodno, i nije baš toliko potrebno specijalističko kardiološko lečenje. Sve se to događalo samo nekoliko nedelja pre smrti Slobodana Miloševića – njegovo srce više nije izdržalo.