Ko je vojvoda u Vojvodini

Svaki izbori donesu novo čuđenje, kako taj fini i kulturni prečanski svet da u tolikom broju glasa za nacionalističku Srpsku radikalnu stranku. A ovog januara za radikale se glasalo više nego ikad. Kako u Kikindi, gde imaju lokalnu vlast (37 odsto), tako i u Inđiji od koje je Goran Ješić napravio investicionu Meku (44 odsto). Kako u starosedelačkom Srbobranu (41 odsto), tako i u kolonističkom Vrbasu (39 odsto). Radikali su najviše zaokruživani i u srcu Banata, u Novom Bečeju (34 odsto) – jedinoj opštini u Srbiji gde vlada Čedin LDP, i u Sremu (Pećinci – 43 odsto, Stara Pazova – 42 odsto) a dobar rezultat napravili su i na severu Bačke (17 odsto u Subotici, gde srpskog stanovništva ima nešto više od trećine).

Fenomen radikala u Vojvodini najčešće se objašnjavao promenjenom demografskom slikom pokrajine. Veliki broj izbeglica doneo je u Vojvodinu ratno iskustvo i traume i priličan broj glasova Srpskoj radikalnoj stranci ali je ova partija i dok su ti ljudi drugde ostvarivali pravo glasa, pobeđivala i u Novom Sadu i u Zrenjaninu (republički izbori 1992).

O tome da je mirna Bačka a da su poroci tajni govorilo se i pisalo i pre Mikloša Janče. Jer, multietnička oaza u kojoj žive svi narodi i narodnosti Vojvodine potrošena je kad i bogatstvo panonskih gradova.

I drugi su osiromašili ali su Vojvođani pali sa najvišeg nivoa. A to više boli. “Kad nekada bogati gradovi Sombor i Sremska Mitrovica postanu siromašne pogranične karaule, to nezadovoljstvo mora se nekako iskaliti”, kaže Đorđe Vukadinović, prestonički politički analitičar sa prijavljenim mestom boravka u Novom Sadu, po rođenju Somborac. A radikali su se pokazali uspešnim u tešenju gubitnika tranzicije.

Na nacionalnom nivou, multietnička Subotica nije izdržala tutnjanje po ulicama Arkanovih paravojski kao ni veličanje mađarskih fašističkih pokreta i pozivanja na internacionalizaciju “vojvođanskog” pitanja. Sada tamo postoje “jedni” i “drugi” kafići, pa čak i delovi grada. U takvoj situaciji i takvim tenzijama – nema mesta za sredinu. Nekada se namesti takva situacija da srpski i mađarski nacionalisti uđu zajedno u koaliciju, bilo je to u Temerinu i Bečeju, pa onda o tome pišu novine i čude se kako političari sede zajedno dok se narod razdvaja.

“Nažalost, mržnja nije pogrešna reč za opis političkih odnosa u Vojvodini”, kaže Vukadinović. Po njegovom mišljenju, Vojvodina je poslednjih decenija postala osetljivo, violentno tlo gde se posebno upadljivo reaguje na tendencije stvaranja “vojvođanerske ideologije”, koje su lansirale stranke koje vladaju Vojvodinom od 2000. do danas. I to dodaje kao razlog jačanja SRS-a. “Jer, kao što u ostatku Srbije ljudi iz straha od radikala glasaju za neku drugu stranku, tako u Vojvodini iz straha od radikalnog, kriptosecesionističkog autonomaštva glasaju za radikale”, kaže Vukadinović.

Vojvodinom od Petog oktobra upravlja koalicija Čankove LSV i Demokratske stranke uz još pokoju stranku u zavisnosti od izbora. Iako bi se prema odnosu u glasovima moglo pretpostaviti suprotno, zapravo je nosilac tog bloka Liga socijaldemokrata – iza koje taljiga DS, čineći manje ili veće otklone od te politike. Zahvaljujući dobroj organizaciji ali i tome što su sve vreme u vlasti, “demokrate” u Vojvodini su opstale iako ideološki lutaju. Slično lutanje DSS-a bilo je kobno po ovu stranku koju su radikali u Vojvodini “pojeli”. Jer, iako je programski DSS bliži DS-u, u Vojvodini gde je DS deo autonomaškog bloka i gde nema sredine, Koštuničina stranka je prirodno bliže radikalima. Pošto nisu znali kako da priđu radikalima a nisu se mogli pohvaliti ni kvalitetnom organizacijom – DSS je (p)ostao marginalna stranka u Vojvodini. To osipanje potencijalnih glasača DSS-a u manjoj meri iskoristio je DS a u većoj, naravno, radikali koji nisu propustili da otmu i najveći deo glasača socijalista posebno u kolonističkim mestima.

Iako je snaga radikala verifikovana još od devedesetih godina, Aleksandar Vulin, socijalista koji potiče iz kolonističke vojvođanske porodice, kaže da su radikali svoju odličnu poziciju u Vojvodini stekli tako što su se najviše udaljili od “katastrofalne DOS-ovske politike” u Vojvodini ali i zato što su u sebe integrisali kolonistički faktor. “To nije pitanje obrazovanja već osećaja da ste ugroženi i nacionalno i socijalno i da su svi na jednoj strani osim radikala.”

Pored svih ovih razloga Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, navodi i taj što su radikali jedini donekle generisali veliki resurs nezadovoljstva poljoprivrednika – koji su posle petog oktobra imali velika očekivanja, a dočekali su da razni tajkuni kupuju zemlju, da se zatvaraju poljoprivredna imanja i apsolutno odsustvo perspektive kada je bavljenje poljoprivredom u pitanju. “Stalnim napadanjem tih tajkuna ali i obećanjima koja lepo zvuče seljacima, radikali su veliki broj ovih birača privukli sebi”, smatra Janjić.

“Nas starosedeoce su zadovoljili a kolonistima su još ošećerili” – tako komentariše rezultat radikala u Vojvodini Milan Paroški, predsednik Narodne stranke, koja baštini tradicije Svetozara Miletića. Paroški veruje da je, u stvari, reč o komplikovanoj zaveri. SRS, koji je, po njemu, osnovala savezna Udba preko Josipa Boljkovca, ima zadatak da Vojvodinu učini nestabilnim i rovitim područjem kako bi Vojvodina, najbolja srpska zemlja, pripala Hrvatima. U prilog tome Paroški navodi da je Hrvatski investicioni fond kupio 150 vojvođanskih firmi a samo jednu u ostatku Srbije. Maja Gojković, ali i gradonačelnik Kikinde Branislav Blažić i još nekolicina vojvođanskih radikala smatraju se umerenijom radikalskom linijom koje je teško politički povezati sa radikalima poput Zorana Krasića i Nataše Jovanović. Uspeh “meke linije” radikala u Vojvodini mogao bi da ohrabri Srpsku radikalnu stranku u nečemu što su najavili još 2004. u transformaciji od Šešeljeve ekstremne organizacije do legitimne partije desnog centra.

“Ova podeljenost je već pokazala da nije dobra, da vodi u sukobe i bojim se da nam preti crnogorizacija Vojvodine. Možda to sada zvuči kao loš vic ali pre 15 godina tako je zvučala i priča o crnogorskom identitetu, crnogorskom jeziku i crnogorskoj crkvi”, objašnjava Đorđe Vukadinović.

Šta je alternativa? Prirodno bi Demokratska stranka trebalo da popuni taj sada prazni politički centar u Vojvodini ali pitanje je da li Boris Tadić ima kadrova da to izvede. Koštunica u lutanjima od regionalizacije do odustajanja od nje, od saradnje sa Isakovim do podrške radikalima, verovatno je propustio svoju šansu i pitanje je da li novi lideri vojvođanskog DSS-a Lončar i Bubalo imaju prostora da ponovo ožive ovu stranku u Panoniji.

Radikali, na drugoj strani, sada imaju prostora i više nego što im treba. Kako svakako ne očekuju napade zdesna, ne bi čudilo ako oni krenu što dublje u sredinu. Istina, imaju zabranu Vojislava Šešelja napisanu u političkom testamentu, ali imaju i mogućnost da još prošire svoje biračko telo i vizuelno poprave sliku o radikalima. Ako se bude pitala Maja Gojković, odgovor nije teško pogoditi.

MAJA GOJKOVIĆ, gradonačelnica Novog Sada Atina i Pijemont Pripadnici novokomponovane elite iz Brozovog vremena ne mogu da prihvate da stare novosadske porodice imaju jak nacionalni osećaj Posle odslušanih koncerata Stinga i Erosa Ramacotija, gradonačelnica Maja Gojković je u novu godinu ušla igrajući valcer sa Goranom Bregovićem, da bi, nešto kasnije, binu u izbornoj kampanji podelila sa izvođačima krajiških izvornih. Kako god, radikali nisu ostvarili obećanje i osvojili 50 odsto glasova ali ako su se igde približili većini, onda je to u Vojvodini. - Pošto smo svuda dobro prošli, pobedili smo i u Beogradu i u Kragujevcu, nisam se posebno bavila time što smo ubedljivo pobedili u Vojvodini. Nisam fenomenološki razmišljala na tu temu. Sticaj okolnosti je bio takav da se od 1991. stranka najbolje organizovala u ovom delu Srbije i da ovde uvek postižemo dobre rezultate. Sada smo imali i tu olakšavajuću okolnost da smo i u Novom Sadu i u mnogim vojvođanskim gradovima na vlasti pa su ljudi mogli direktno da se uvere ko smo i kako radimo. U pokušajima analize ko u Vojvodini glasa za radikale najčešće se pominje da su starosedeoci uvek protiv radikala ali da ih „dođoši” nadglasaju. To, međutim, pogotovo u Novom Sadu, nije tako? - Naravno da nije. To proturaju pripadnici neke novokomponovane elite iz Brozovog vremena koje ne mogu da prihvate da stare novosadske porodice imaju jak nacionalni osećaj, da znaju da je njihova prestonica Beograd a da je Novi Sad, sa svim onim što jeste i što je bio, srpska kulturna prestonica i srpski Pijemont. Da li je jak nacionalni predznak osnovni razlog što se u Vojvodini glasa za radikale? - Niko ne glasa za stranku samo zbog jedne stvari, tu je mnogo razloga a ne mislim da se najviše glasa zbog ljudi. Novi Sad se najviše približio evropskom načinu življenja i nema osobe koja može osporiti pozitivan napredak ovog grada. I ako su građani zadovoljni onim što se radi u njihovom mestu, ako im ponudite kvalitetne ljude, ako kažete da je Tomislav Nikolić kandidat za premijera – dobićete njihovu podršku. Bez obzira na njihovo poreklo, status ili ne znam već šta. U Novom Sadu vladate zajedno sa DSS-om i SPS-om. Govorili ste već o neophodnosti uklanjanja podela, pa možete li zamisliti sebe u koaliciji sa Demokratskom strankom ili Ligom socijaldemokrata ili će Vojvodina još dugo ostati politički podeljena? - Svaka stranka mora da pravi kompromise u skladu sa sredinom u kojoj deluje. Prilikom izbora za gradonačelnika, ovaj blok partija je mene podržao i bilo je logično da posle formiramo vlast. Normalno je da određeni ciljevi spoje različite partije. Mada, iskreno, saradnja sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine mi je nepojmljiva. Svako ko je živeo u Novom Sadu dok su oni bili na vlasti, potpuno razume zašto je to tako.