Ružna riba nema kondilome

Ona ima 28 godina. Iz Beograda je, profesor matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Plače. Zato što ju je iznenada ostavio “dečko” posle tronedeljne “veze”. Između dva plakanja uspela je da izjeca samo: “Tek posle seksa mi je... jec, šmrc... priznao da ga je neka devojka... šmrc... pre dve godine zarazila klamidijom. Ne zna ni da li se izlečio. A ja, budala, šmrc... zagrlim ga i kažem, nema veze, zajedno ćemo se lečiti. Sad me bacio ko prljave čarape. Buaaaaaaa.”

Kad je prošle nedelje osvanula vest da će po novom britanskom zakonu završiti u zatvoru svako ko svog partnera zarazi sifilisom, gonorejom, virusom HIV-a, herpesom, klamidijom, ili bilo kojom drugom polnom bolešću, Beograđanka, koja je u međuvremenu prestala da plače, ali i dalje preferira seks bez kondoma, uzviknula je: “Najzad! Ja bi’ odmah tužila onog idiota, kad bi taj zakon postojao kod nas.” Međutim, srpska javnost se brzo podelila. Na one koji veruju da su nove zakonske mere Britanaca u suzbijanju polnih bolesti pravi potez odgovornog društva i na one koji su ubeđeni da je taj zakon i više nego zastareo.

Da li ima smisla kažnjavati nekog ko, recimo, ni sam nije znao da je zaražen? Često se događa da vam se neke bakterije (klamidija, recimo) i virusi (herpes, na primer) mogu naseliti u organizmu i čučati tu godinama, a da vam ne prave nikakve “vidljive” smetnje zbog kojih biste se javili lekaru. Ima li smisla, dalje, osuđivati nekog ko je, kao oboleo od AIDS-a, već osuđen na smrt? Da li je kazna zatvorom bilo kakva satisfakcija onome ko je dobio (ili uzeo?) zaraznu bolest od svog partnera koji ga nije upozorio da je bolestan? I ko je u tom uzimanju/davanju polnih infekcija zaista kriv? Samo onaj koji prenosi bolest ili i onaj koji je dobrovoljno uzima, ne razmišljajući da bi trebalo da se zaštiti? Šta, pre svega, kaže srpsko zakonodavstvo?

U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoji samo član 250 koji govori o prenošenju infekcije HIV virusom. Tako, svako ko svesno drugog dovede u opasnost infekcijom HIV virusom, kazniće se zatvorom do dve godine. Dalje, svako ko se svesno ne pridržava propisa i mera koji se odnose na sprečavanje širenja HIV infekcije i time iz nehata dovede do prenošenja infekcije HIV virusom, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina. Onaj ko zna da je zaražen HIV-om i svesno prenese na drugog tu infekciju, kazniće se zatvorom od dve do 12 godina. Ako se dogodi da ta druga zaražena osoba umre od AIDS-a, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do 15 godina. Zanimljivo je da se po ovom članu Krivičnog zakonika zatvorom do tri godine kažnjavaju i oni koji su nenamerno zarazili virusom HIV-a drugu osobu. Ukoliko ta osoba umre, počiniocu iz nehata sledi kazna od šest meseci do pet godina zatvora.

Ako je, međutim, reč o nehatu, da li to znači da neko nije znao da je zaražen, pa u neznanju zarazio drugog, ili je znao da je zaražen, pa slučajno preneo zarazu? Nenad Petković, pravni savetnik Omladine Jazasa, i koordinator programa pravne i socijalne pomoći Q Club-a, udruženja osoba ugroženih HIV-om, kaže za NIN da nehat znači da ne postoji namera da se neko zarazi: “Bilo da je znao ili nije znao da je zaražen, ili je znao pa slučajno preneo zarazu, recimo koristio zaštitu, bez namere da drugog dovede u opasnost, a prezervativ, recimo, pukao, to je nehat.” Dakle, po našem zakonu takve osobe takođe mogu da završe u zatvoru. Novost u britanskom zakonu, koji bi uskoro trebalo da počne da se primenjuje, u tome je što se taj zakon ne odnosi samo na HIV nego i na ostale polne zaraze kao što su sifilis, gonoreja, klamidija, herpes... Po tom novom zakonu, ukoliko obolela osoba ne upozna svog partnera sa svojim zdravstvenim stanjem, preti joj zatvorska kazna. Čak ni nošenje kondoma neće sprečiti suđenje, ali bi kazna u tom slučaju trebalo da bude blaža. Vest o novom zakonu u Velikoj Britaniji kaže da će se slučaj završiti na sudu čak i ako žrtva odbije da svedoči javno.

Petković, međutim, veruje da je britanski zakon prilično retrogradan: “U Holandiji je nešto drugačije. Do 2003, oni su takođe imali krivični zakon po kojem je prenošenje HIV infekcije kažnjivo zatvorom, ali sada se to prenošenje ne kažnjava. Zašto? Zato što je za tango potrebno dvoje, što bi značilo da svaka osoba snosi odgovornost za sebe; dakle, svako brine za sebe, i ne postoji dužnost da partneru kažete da ste bolesni, partner sam sebe treba da zaštiti. Onaj ko stupa u seksualne odnose sa nepoznatim partnerom dužan je da koristi zaštitu. Sve dok ne bude siguran u svog partnera. Sve dok ne obave zajedno sva testiranja i sve dok ne steknu poverenje jedno u drugo, treba da koriste zaštitu. Takav način pristupa problemu ne skida odgovornost sa HIV pozitivnih, nego je raspoređuje na sve podjednako.”

Karlo Boras, predsednik Omladine Jazasa, veruje, pak, da je britanski zakon logičan jer “svako ko hotimice ili nenamerno ugrozi zdravlje drugog čoveka na bilo koji način, bilo da je to prenošenje polne bolesti ili ugrožavanje njegovog zdravlja na neki drugi način, treba da snosi odgovornost za to”. Ipak, Boras kaže da teret odgovornosti svakako treba da ponese i “onaj drugi”, koji je prihvatio ili nije prihvatio seksualni odnos. On će reći da i pored zakona koji imamo, član 250 Krivičnog zakonika, kod nas se još nije dogodilo da državni tužilac pokrene spor u kojem je namerno ili slučajno neko nekog inficirao. Postoji, zapravo, kaže on, samo jedan slučaj koji još uvek nije na sudu. Zato što je sudija odbio da ga pokrene, iako je javni tužilac mislio da elemenata za spor – ima. Boras objašnjava: “Pokrenuta je privatna tužba, zapravo angažovali smo advokata jednoj ženi koja će tužiti čoveka obolelog od side. On je sve vreme znao da boluje od side, i pre braka sa tužiljom, ugrožavao joj život ali je samo igrom slučaja nije zarazio. Srećom ni njihovo dvoje dece koju su dobili za to vreme. Dakle, to je krivično delo dovođenja u opasnost. Ona je bila sa njim pet godina, a on je, prema dokazima koje imamo kao neko ko pruža pravnu pomoć ovoj ženi, pre stupanja u brak znao da je zaražen i nije joj to saopštio ni pre braka ni tokom njihove petogodišnje bračne zajednice. Naš uspeh je u tome što smo ubedili javnog tužioca da stane na stranu oštećene osobe, da podnese zahtev za pokretanje spora, i da uzme u obzir novi zakon. Ipak, sudija je odbio spor, vratio je tužbu kao neosnovanu. Pošto sad postoji ovaj novi krivični zakon, advokati koji brane ovu osobu smatraju da treba da pokrenu ovaj postupak.”

Profesoru dr Đorđiju Karadagliću, dermatovenerologu, ovaj britanski zakon čini se kao način da se ljudi u Velikoj Britaniji primoraju na lečenje, kako ne bi dalje prenosili infekcije: “Jednostavno, ako znaš da možeš biti kažnjen, zamislićeš se i pomisliti: bolje da se liječim. Cilj ovog zakona nije kažnjavanje, nego prevencija. Osobe koje boluju od neke polno prenosive infekcije, sem ukoliko nisu u nekoj ozbiljnijoj vezi, a često ni tad, retko kad obavještavaju svog polnog partnera da su bolovali ili da pak boluju od polno prenosive infekcije.” Veliki je broj jednokratnih seksualnih veza, tzv. one night stand varijanti, koje se toliko brzo smenjuju, a sve češće ih upražnjavaju žene, da je tu zapravo nemoguće ući u trag ko je koga zarazio. I kako, onda, utvrditi “počinioca dela” i “žrtvu”?

Profesor Karadaglić napominje da je tu dodatna, otežavajuća okolnost supklinička infekcija, dakle infekcija za koju obolela osoba i ne zna da boluje od nje. “Oboleli ne zna da ima infekciju i da je može prenijeti drugome. Za klamidiju je to drastično. Neko može da ima infekciju koja traje deset ili dvanaest godina u organizmu, a da on ne zna za tih 10, 12 godina da je bio zarazan”, kaže dr Karadaglić. On tvrdi da je ključ u zdravstvenoj i opštoj kulturi ljudi: “Da li je zdravstvena kultura ljudi kod nas na zadovoljavajućem nivou? Ne mogu da kažem. Ako je danas, u beogradskom žargonu: dobra riba ona s kondilomima, a ružna riba nema kondilome, što me je potpuno zaprepastilo kad sam čuo, onda je ovdje riječ o navikavanju. Danas, mladi ljudi kažu: Ma kakav herpes, to nije ništa. Šta, gonoreja? Popiješ pet pentreksila i gotovo. Međutim, to nije moguće. Moguće je samo naizgled suzbiti, zamaskirati tegobe koje imate, ali infekcija ide dalje, svojim putem. Jer, to nije dovoljna doza da bi se izliječila gonoreja. Pri tom, penicilin i nije više lek za gonoreju, jer postoji niz sojeva gonoreje koji ne reaguju na penicilin. Jednostavno, različiti sojevi gonoreje su postali otporni. Tako penicilin u liječenju gonoreje nije ni na prvom ni na drugom mjestu, ni na nekom trećem, jer se drugi ljekovi prepisuju za liječenje gonoreje.”

Takođe, ovakav model zakona je, slaže se i profesor Karadaglić, ograničen i činjenicom što je oboleli od side, recimo, već osuđen na smrt. Iako sida više nije smrtonosna nego hronična bolest, kako kažu u Jazasu, jer se sa sidom ipak može živeti, još uvek ne postoji lek koji bi obolelog izlečio. Moguće je samo da mu se produži život. I profesor Karadaglić se pita da li jednom osuđeniku na smrt treba izricati neku drugu kaznu. I dodaje: “Liječenje jednog oboljelog od side od momenta razboljevanja do konačnog ishoda, košta 150 000 dolara. Ako tako nekog osudite, vi ste primorani da ga liječite, država dodatno preuzima na sebe obavezu da ga liječi.”

Zoran Maričić, specijalista ginekologije i akušerstva iz Instituta za ginekologiju i akušerstvo u Višegradskoj, reći će da u vezi sa polno prenosivim infekcijama postoje dva problema: neadekvatna zdravstvena služba i nedovoljna svest o reproduktivnom zdravlju.

Odnosno, svest o tome koliko koristimo preventivnu zaštitu i koliko imamo pojma o osnovnim polno prenosivim infekcijama i njihovim posledicama na zdravlje. Čest razlog steriliteta, nemogućnosti da mladi bračni parovi imaju potomstvo, upravo su neke od polno prenosivih infekcija koje je u nekom trenutku imao neko od njih, katkad i oboje. “Te infekcije su napravile nekakve priraslice, nekakvu štetu svakako”, kaže doktor Maričić, bivši pomoćnik ministra zdravlja. On podseća da mi nemamo jasne mehanizme registrovanja, odnosno izveštavanja o polno prenosivim infekcijama. Pacijenti koji imaju polno prenosivu infekciju ili se žale na neke simptome, mogu da odu kod ginekologa, dermatovenerologa, kod svog lekara opšte prakse, kod urologa, ali i da posete privatnog lekara, što je i najveći problem sa izveštavanjem. Obaveza je svih zdravstvenih ustanova da registruju bolesti kao što su HIV, sifilis, gonoreja, i ostale klasične polno prenosive zarazne bolesti. Međutim, to se ne čini. Posebno ne u privatnoj praksi, kaže Maričić. Gradski zavod za zaštitu zdravlja u Beogradu trebalo bi da bude mesto gde se slivaju svi ti podaci ali, nažalost, nije tako. Pa su podaci kojima se raspolaže o zaraženima sifilisom, gonorejom ili klamidijom, i više nego smešni. Poslednjih nekoliko godina u proseku bude registrovano od 66 do 217 slučajeva sifilisa godišnje. Kako kad. Slučajeva klamidije, koja hara Beogradom nema više od 67 do 1619 godišnje, u poslednje četiri godine. Klamidija se obično ispituje kod parova bez dece, jer izaziva sterilitet. Da zapravo mi uopšte ne znamo koliko ljudi u bilo kom gradu u Srbiji ima neku od veneričnih bolesti, dovoljan nam je podatak da je samo 1999. godine u svetu registrovano 12 miliona slučajeva sifilisa. A da u Rusiji svake četiri sekunde neko oboli od polno prenosive infekcije. U svetu je značajan porast obolelih od sifilisa, gonoreje, od infekcija klamidijom i herpesom. Od 1995. gonoreja je dvostruko učestalija u Engleskoj, a u Belgiji za 139 procenata. Sifilis hara Berlinom, Parizom i Rimom. A nema ginekologa u Srbiji koji vam neće reći da su genitalne bradavice (humani papiloma virus, prim. n.) već svakodnevna pojava u ordinacijama.

O 39,5 miliona ljudi na svetu koji su zaraženi HIV virusom, kako kažu statistike za 2006. i 4,3 miliona novozaraženih u 2006, te 530 000 dece ispod 15 godina života koji su HIV pozitivni, da i ne govorimo. Ili o 2,9 miliona ljudi koji su prošle godine umrli od side.

Zato, džaba nam zakoni. Kondom je nevoljen, ali glavu čuva.