Ave, Cezar!

“Ko u dvadesetoj ne zna, a u tridesetoj nema – čuvaj ga se”

/narodna izreka/

Trinaest je srećan šahovski broj. Na mnogim turnirima taj beleg sa starta završavao je na pobedničkom postolju. O Kasparovu da i ne govorimo, rođen je 13. i 13. je prvak sveta. A sada smo u 13. godini raskola u Svetskoj šahovskoj federaciji koji se bliži blaženom primirju. Svi sukobi papa i Cezara bili su uslovljeni apsolutnim vladanjem, odnosno kontrolom novčane moći, pa i šahovskim. Razorna podela grunula je 1993. kad je naš Cezar – Kasparov odbio da 20% od nagradnog fonda meča za Prvenstvo sveta koji se igrao u Londonu da našem papi – Kampomanesu. Papa ga je osiono diskvalifikovao, ali je Udruženje velemajstora stalo na stranu kolege i staleških interesa. Od tog doba imamo po dva prvaka sveta: FIDINOG za jednogodišnju upotrebu, i takozvanog klasičnog prvaka, koji svake treće godine brani zvanje. Ko još pamti FIDINU hiperprodukciju šampiona poput Halifmana, Kasimdžanova i inih, ali su klasični prvaci sveta odstojali u odbrani devalvacije najviše titule, prvo Kasparov, a zatim Kramnik.

Drugi predsednik FIDE Iljumžinov konačno je shvatio da kup-sistem kao u tenisu može da donese samo novac na uštrb uvažavanja, i organizuje turnir po Bergerovom sistemu za prvaka sveta. Pobedio je Veselin Topalov i zadobio prvo mesto po rejting-sistemu. Ispred njega je išla velika FIDINA podrška, komplimenti Kasparova, i pomodna hvalisavost: “Ja sam najbolji, i jedini prvak sveta”, a iza njega vlasnik titule Vladimir Kramnik – opomena Botvinika: “Kako mogu biti prvak sveta, ako ne pobedim Aljehina”, i na trenutak zbunjeni šahovski plebs.

Da je Kramnik Poljak, Čeh ili Srbin, možda bi se sve po tom scenariju i završilo, ali Kramnik je podanik Rusije za koju je već 90 godina to zvanje važnije od recimo 50 ambasadora ili pet ministara kulture. Šta se sve događalo ne znam, mogu samo da slutim, jer Rusija je velika tajna, ali je iznenada došlo do pregovora i kompromisa upravo preko FIDE da njen prvak i Kramnik odigraju meč tzv. ujedinjenja u Elisti, glavnom gradu Kalmikije u kojoj je Iljužinov predsednik republike i predsednik FIDE.

Vladimir je drugi put odbranio titulu i venčao se za Novu godinu, građanskim brakom. Uoči crkvenog braka, 4. februara u crkvi Aleksandra Nevskog u Versaju, našao je vremena i za ovaj razgovor, za šta verovatno mogu da zahvalim šahovskoj publici iz Beograda...

Od 14 šampiona sveta, šestorica su bili Jevreji, a petorica Rusi. Da li je to neka nacionalna predispozicija ili prosto slučajnost?

- Nisam razmišljao o toj temi. Ja sam Rus po nacionalnosti. Otac mi je Rus, a majka Ukrajinka. Mislim da je u drugoj polovini XX veka Sovjetski Savez imao moćnu šahovsku školu. Da bi se dobro igrao šah nije važno da li ste Rus, Jevrejin ili Amerikanac. Nacionalnost nema velikog značaja.

Kada ste postali prvak sveta posle pobede nad Kasparovom obećali ste da ćete sve učiniti da dođe do ujedinjenja šahovske organizacije. Počelo je Praškim dogovorom koji se produžio zbog neispunjenja nekih obaveza FIDE, a završilo u Elisti. Da li je sada uspostavljen red u našoj hijerarhiji?

- Nadam se. Sve ide u pravcu da bude jedna titula šampiona, jedan šampionat sveta, jedinstvene kvalifikacije. Čini mi se posle svega da neće biti deoba i nikakvih pretpostavki u tom smislu za sada nema. Proces ujedinjenja je oduzeo više vremena nego što smo očekivali. Izgledalo je posle Praga da je sve gotovo, ali bilo je mnogo otežavajućih okolnosti. Mislim da smo ušli u eru u kojoj će u šahu biti mnogo više časti i popularnosti.

Ja sam ostarila, a logika se podmladila, i ništa ne razumem. Pretendent FIDE nema prava da igra na budućem prvenstvu FIDE?

- Nisam sasvim u toku, ali čini mi se da je u toku rasprava o sistemu takmičenja. To je odlučeno na nedavnom sastanku Biroa FIDE u Turskoj, ta diskusija će trajati oko mesec dana. Za mesec, mesec i po doneće se definitivno rešenje o načinu kvalifikacija za Prvenstvo sveta koje će se septembra održati u Meksiku. Mislim da će biti ustanovljen čvrst sistem. Ne učestvujem u tome, iz razloga što smatram da prvak sveta nema potrebe da se time bavi.

Čini mi se da je u Pravilniku meča u Elisti pisalo da onaj ko izgubi nema pravo učešća na idućem Turniru kandidata za prvenstvo sveta FIDE.

- To je bilo u Pravilniku, ne znam ko ga je napisao. Mi smo se saglasili s tim pravilom, iako je malo čudno. Nestandardno je, jer ranije uvek ko izgubi meč ulazio je u turnire i mečeve pretendenta.

Kao trostruki prvak sveta da li vi očekujete sledećeg pretendenta iz FIDINOG turnira, i kakav je sad vaš status? Da li će biti po starom ili nešto novo?

- Koliko sam razumeo, u Meksiku će biti turnirska forma prvenstva sveta, ali mislim da je borba meč sistema bolja. Titula je mnogo veće specifične težine kada se dobije preko meča. Mečevi za prvenstvo sveta izazivaju mnogo veće interesovanje ljubitelja šaha. Pošteno govoreći ne vidim razloga da se odreknemo mečeva za prvaka sveta. Čini mi se da se i FIDE približava zaključku da je forma mečeva bolje rešenje. U datom trenutku sledeće Prvenstvo sveta će se igrati u turnirskoj formi. Nadam se da će to biti poslednji put.

U meču s Kasparovom vi ste odmah preuzeli vođstvo. Sa Lekom i Topalovom sačuvali ste titulu u poslednjim metrima, sekundima. Postoji li razlika u psihološkom prilazu, u stilu ili sada imate malo više godina?

- Ne znam. Svaki meč je posebna priča. Vrlo teško je upoređivati. Imao sam razne suparnike. Naročito Leko koji ima različit stil u odnosu na Kasparova i Topalova. Vrlo je čudno, ali najteži meč je bio kad sam odbranio titulu sa Lekom. U mečevima sa Kasparovom i Topalovom sam šahovski stajao bolje, a sa Lekom je meč bio šahovski ravnopravan. Bila je zaista teška borba i odlučena je u poslednjem trenutku. Sa Topalovom je do taj-breka bio izjednačen meč zbog toga što sam jednu partiju predao bez igre. Taj meč sam dobio, ako ne računamo petu partiju /par-forfe/. Ponavljam da je od svih mečeva onaj sa Lekom bio najteži.

Obično mlađi pretendenti izazivaju šampione, a sada su prvi put u istoriji igrali istogodišnjaci. Može li se reći da mlađima kompjuteri pomažu u šahovskom razvoju, ali zaostaju u razvoju sveukupne ličnosti?

- Ne. Ako govorimo o mladom pokolenju mislim da je ono vrlo jako i talentovano. Samo mi nismo toliko stari da bismo im predali svoje pozicije. Ipak, nastupa vreme kad nedostaje energije i pored najviše šahovske klase. Ali za mene i Topalova još nije nastao taj kritični period jer imamo tek po 31 godinu. Mladi nadolaze, bore se ravnopravno na najvećim turnirima i pitanje je vremena kada će nas smeniti. Ovo mlado pokoljenje je prepuno talenta. Pomenuću samo Radžabova, Karlsona, Karjakina. Ja ću sa svoje strane da se borim do poslednjeg, jer ne osećam da je neko jači od mene.

Kakva je to tajna veza između ruskih prvaka sveta i Pariza? Aljehin, Spaski, a sada i vi, najlepši deo života provodite u francuskoj metropoli?

- Tako se dogodilo. Kod mene je slučaj da sam pre nekoliko godina stekao prijateljicu u Parizu. Vrlo često sam dolazio u Pariz, ali do sada nisam živeo u njemu. Upravo sam se za Novu godinu oženio. Jasno je da ću veći deo vremena zbog porodice provoditi u Parizu. Volim Pariz, ali nisam ga specijalno birao za život. Pre se može reći da mi ga je sudbina izabrala.

Ogromna energija se gubi u svim mečevima za Prvenstvo sveta. Zar je bilo razumno da odmah posle toga igrate meč sa kompjuterom, gde se i dogodio onaj skandalozni previd jednopoteznog mata?

- U principu takva dva meča je vrlo teško igrati. Zahtevaju ogromnu koncentraciju i napor. Nažalost, nije bilo drugog izlaza jer meč sa kompjuterom bio je dogovoren nekoliko meseci ranije. Mnogo kasnije su se pojavili pregovori sa FIDE i nije bilo drugog termina za meč sa Topalovom nego uoči meča sa kompjuterom. Meni je teško zbog toga, jer sam meč sa kompjuterom vrlo dobro igrao, ali sam pravio i neverovatne previde zbog premora. Taj grubi previd na h7 se naravno odrazio na rezultat jer posle toga je trebalo izjednačiti, a inače jako je teško pobediti kompjuter. Remi možete da izvučete, ali pobediti je jako teško. Da bih izjednačio rezultat, trebalo je da rizikujem u šestoj partiji, a to je sa kompjuterom vrlo opasno. Ipak, bilo mi je zanimljivo. Ako se još jednom pojavi takva mogućnost potrudiću se da imam više vremena za pripreme i odmor i nadam se da ću rešiti taj problem, iako kompjuter može u svakom trenutku da pobedi bilo kog šahistu. Kompjuteri napreduju ogromnom brzinom, i ljudima je teško da istim tempom prate razvoj šaha.

U borbi čoveka s mašinom koja u sekundi računa milione poteza, nije li uputnije da se suprotstavi vreme, i da se recimo partija igra na sedam sati?

- Naravno, što je više vremena, čoveku je lakše da igra. Imamo univerzalnu kontrolu vremena i bilo mi je malo čudno da je menjamo samo u susretu sa kompjuterom.

Uoči meča sa Topalovom, časopis “64” objavio je razgovor sa menadžerom Topalova. U naslovu je stajalo da će iz Bugarske dovesti kalduna /hipnotizera/. Zatim su protestovali što vi napuštate scenu kad niste na potezu. Postoji li etička granica kad se naruši estetska, ili je u modernom ratu sve dozvoljeno?

- Sve zavisi od mentaliteta čoveka. Smatram da postoji vrlo oštra granica koje se ne sme prelaziti čak i kada je u pitanju titula za prvaka sveta. Očigledno je da ekipa Topalova ne drži do toga. Meni je bilo jako neprijatno da gledam sve te ružne manire i gromoglasne optužbe. Ali ja ne odgovaram za druge. Bio sam vrlo nezadovoljan što šahovska igra izlazi iz okvira šaha i ulazi u prljavi rat. Sve te intrige i psihološki pritisci da me izbace iz ravnoteže, naravno, sve je to bilo vrlo neprijatno. Što se tiče kalduna, to me je baš zabavljalo. Nisam tome pridavao značaj. Kažu mi, ja nisam video, da je u ekipi Topalova bio čovek koji je redovno dolazio na partiju. Sedeo je sa nekim umnim naporom na licu. Verovatno je pokušavao da me “začara”. Očigledno nije uspeo.

Iz Sofije se čuju glasovi o nekim milionima dolara koje ekipa Topalova predlaže za novi meč. Na pres-konferenciji u Moskvi, odgovorili ste da bi u tom slučaju svi FIDINI prvaci mogli da traže revanš meč. Otkuda moralna hrabrost tim ljudima da preko novca operu sve skandale koje su pravili u Elisti?

- Neću da rasuđujem o njihovim namerama. Što se tiče revanš meča sada ga u pravilniku nema. Wihovo je pravo da ga predlože. Pošto se prvenstvo sveta igra u septembru, očigledno je da bi to i fizički bilo neizvodljivo. Čak kada bi postojala i obostrana želja, meč bi bio fizički neizvodljiv. To je ozbiljan događaj, za koji se mora seriozno i dugo pripremati. Spremati se dve nedelje, uzeti novac i otići, to je možda normalan pristup za Topalova, ali ne i za mene. Za mene je Prvenstvo sveta više od novca. Taj je predlog propao i na Birou FIDE jer nema vremena za pripreme. Plus, posle svega što se dogodilo u Elisti, pošteno govoreći, nemam želju da vidim ni Topalova ni njegovog menadžera Danailova, jer je bilo toliko toga uvredljivog, tako da su oni za mene persona non grata. Neću ništa zajedničko da imam sa njima. Biću vrlo srećan i da ne igramo na istim turnirima. Dogodi se ponekad da moram, ali želja mi je da ih što manje viđam.

Deo medenog meseca proveli ste na turniru u Vajk an Zeu. Vaša kraljica Mari je novinar u francuskom “Figarou”. O čemu ona piše i da li zna kako idu šahovske kraljice?

- Da, ona malo igra šah. Verovatno je negde oko prve kategorije. Veoma voli šah. Radi u “Figarou” u rubrici “Debata i mišljenje”. Tu ima ekonomije, politike, sporta, nauke, geopolitike. Potreban je vrlo širok spektar znanja. Voli da igra šah i naravno prati moje nastupe. Posle svadbe nismo uspeli da provedemo medeni mesec nego medenu nedelju. Naravno, to je malo, ali nadamo se da ćemo u februaru imati još jednu medenu nedelju.

Pomogli ste ruskoj ekipi na Olimpijadi u Tiorinu, sa izvanrednim rezultatom na prvoj tabli. Nezavisno od vaše sjajne igre to je bio najveći debakl ruske ekipe. Šta nedostaje mlađim kolegama da u kolektivnoj igri razviju punu individualnu snagu?

- Mislim da ne treba nikog osuđivati pojedinačno. Bila je vrlo loša atmosfera u ekipi. Smatram da je bezuslovno to i dalje najjača ekipa na svetu. Naprosto, dogodilo se da su nam trojica igrača bila van forme. To je vrlo redak slučaj. Rubljevski, Barejev, Morozevič... Koji inače sjajno igra na ekipnim turnirima, ali sad nam je prosto tonula četvrta tabla. Istovremeno ide obnova i mladi izgleda još nisu sazreli da pobeđuju baš kada je to neophodno. Starije pokolenje je malo popustilo. To je privremena kriza koja će se vrlo brzo prevazići. Nadam se da će već na sledećoj Olimpijadi Rusija uzeti jednu od medalja, iako je za nas sve drugo sem zlata neuspeh.

Živite na relaciji Moskva – Pariz. Da li vam koja federacija pomaže u pripremama, ili vi sami odabirate i honorišete svoje saradnike?

- Oduvek sam se sam spremao. Tako sam navikao od detinjstva. Sve sam pripreme sam organizovao. Ruska federacija pomaže koliko može organizujući mnogo turnira. U principu, meni nije ništa potrebno. Ako bi, ne daj bože trebalo, zamolio bih za pomoć. U ovom trenutku imam dovoljno finansijskih i organizacionih mogućnosti da sve organizujem kako sam već davno navikao.

Nedavno nas je napustio David Bronštajn, idol moje generacije. Kakav su utisak njegove partije ostavile na vašu generaciju?

- Igrao je vrlo interesantno i temperamentno. To je naravno šahista najviše klase. Igrao je drugačije od mene. Bio je veliki kombinatorik i njegove partije sam izučavao još u detinjstvu, naročito njegovu knjigu “Cirih 1953”. Žao mi je što nije postao prvak sveta. Za to mu je nešto nedostajalo.

Doktor Milan Vidmar mi je svojevremeno objašnjavao kako je šah “pokvaren” jer se seli sa ekonomskom moći. Sada je ekonomska ekspanzija u Rusiji. Da li će se to odraziti i na pojavu novih šahovskih vizionara?

- Naravno da je dobro kada se poboljšava ekonomska situacija. To se mora odraziti u svim sferama. U prvom redu to zavisi od ljudi koji odluče da se bave šahom. Moj stari sekundant Barejev je otvorio šahovsku školu u Moskvi za najtalentovaniju decu. Posle stroge selekcije, one najdarovitije uči. Vodi to vrlo ozbiljno. Nećemo odmah videti plodove tog rada, neće se pojaviti iduće godine, ali za nekoliko godina videćemo rezultate, jer je kod nas opšta situacija u poređenju sa 90-im godinama prošlog veka mnogo bolja.

Gledajući razvoj ekonomsko-političke situacije u svetu, kakva je budućnost šahovskih profesionalaca?

- Teško je reći. Sve zavisi koji će se ljudi baviti organizacijom šaha. Apsolutno sam uveren da šah može da postane jedan od najpopularnijih sportova. Ne mislim da je šah manjeg potencijala od golfa koji je neverovatno popularan. Ako se razvojem šaha budu bavili obrazovani ljudi sa finansijskim potencijalom uveren sam da je lepa budućnost pred šahom i šahistima. Bilo je 90-ih mnogo problema koji su štetili šahu -razlaz u FIDE, ali mislim da objektivno trenutno nema većih problema, i sa razumnim ljudima mogla bi se očekivati odlična budućnost.

Da li ste vi ostvarili najdalju maštu, ili uvek ostaje ono – ali?

- Ja sam zahvaljujući srećnim okolnostima ostvario svoju maštu i postao prvak sveta, evo sada i treći put, ali nisam toliko častoljubiv. Nezavisno od toga kako će se razvijati moja šahovska karijera mogu da kažem da sam ostvario sve što sam hteo. To ne znači da ću sada da sedim, da se odmaram. Uvek ostaje stimulans, na primer, da pokušam da još nekoliko godina zadržim titulu prvaka sveta što će biti sve teže i teže. Da se takmičim sa prethodnicima, ko je duže zadržao titulu. Osim titula, novca, zvanja, postoji i veliko zadovoljstvo – dobro igrati i raditi na šahu. Primećujem da mi to psihološki nije teško, čak mi je interesantno. Još imam hrabrosti da šahovski napredujem. Onog trenutka kad osetim da mi je to teret momentano ću prestati. Već 14 godina igram na najvišem nivou, ali mi je to još uvek zadovoljstvo.

Ako bismo vas pozvali da odigrate hendikep meč sa našom olimpijskom ekipom, da li bi se to moglo ostvariti?

- Naravno, sa zadovoljstvom sam dolazio u Jugoslaviju i Srbiju. Znam da ste prva zemlja u svetu po interesovanju za šah, po broju ljudi koji ga razumeju. Tri puta sam igrao u Beogradu sa velikim zadovoljstvom, jer nigde nisam sreo toliko kvalitetnih gledalaca šaha. Sa zadovoljstvom sam dolazio u Beograd, i sa zadovoljstvom bih ponovo došao.

Milunka Lazarević