U poseti Haroldu Pinteru

Devetog novembra poslao sam Haroldu Pinteru, preko Interneta, ovakvu poruku:

“Dragi gospodine,

Srpska zadužbina “Dr Živko i Milica Topalović” dodeljuje godišnju nagradu javnim ličnostima i intelektualcima čije delo i delovanje služe odbrani istine i suštinskih ljudskih prava.

Nagradu je do sada dobilo više srpskih i evropskih pisaca, novinara i profesora, među kojima Peter Handke, Luj Dalmas i Kosta Čavoški.

Predsednik Zadužbine srpski pisac Milovan Danojlić (Poatje), i članovi Upravnog odbora, prof. dr Sanja Bošković (Poatje) i prof. dr Đorđije Vuković (Beograd) želeli bi da ovogodišnje priznanje dodele Haroldu Pinteru, za njegovu odanost istini u književnosti i životu.

Nagrada podrazumeva specijalnu povelju i iznos od 1 500 evra.

Predsednik, kao i članovi Odbora, bili bi počastvovani ako bi g. Pinter prihvatio predlog.

Iskreno, predsednik, Milovan Danojlić”.

Ubrzo je, preko e-mail-a, stigao odgovor:

“Dragi Milovane Danojliću,

Veliko hvala na pismu. Uistinu sam duboko počastvovan što mi je dodeljena nagrada Zadužbine za godinu 2006. Prihvatam je, naravno, sa radošću.

Bojim se, međutim, da mi neizvesno zdravstveno stanje neće dopustiti da putujem. Čekam, dakle, Vaša dalja uputstva.

Iskreno Vaš, Harold Pinter.”

Upoznat sa situacijom u kojoj se pisac nalazi, pokušao sam da nađem rešenje koje bi ga poštedelo uznemiravanja i fizičkih napora:

“Dragi g. Pinter,

Zahvaljujem na odgovoru na naš predlog. Počastvovani smo što prihvatate nagradu Zadužbine.

Kao njen predsednik, mogao bih doći u London krajem decembra ili početkom januara da Vam je lično uručim, ali, ako niste slobodni ili u mogućnosti, mogli bismo je isto tako poslati poštom. (U tom slučaju, molim javite mi kućnu adresu i bankovni račun.) Članovi Upravnog odbora, i ja sa njima, ne bismo želeli da Vas uznemiravamo. Ova skromna nagrada treba da izrazi naše duboko uvažavanje i zahvalnost za prijateljstvo.

Obaveštenje o nagradi biće objavljeno u srpskoj štampi krajem ovog meseca. U Srbiji ima mnogo poštovalaca Vašeg dela i Vašeg angažovanja.

Vama odani, Milovan Danojlić.”

Sedamnaestog novembra Harold Pinter piše:

“Dragi g. Danojliću,

Hvala na pismu. Želeo bih da poklonim novčani iznos nagrade izbeglicama sa Kosova. Pretpostavljam da postoji neki fond za njih.

I dalje bih bio srećan ako bih Vas sreo krajem decembra ili početkom januara. U stvari, neću biti u Londonu između 4. i 9. januara. Čekam dalje vesti od Vas.

Sa najboljim željama, iskreno Vaš, Harold Pinter.”

Moj odgovor, sutradan:

“Dragi g. Pinter,

Mnogo hvala za Vaše pismo. Javiću Vam se posle 20. decembra, da utanačimo sastanak.

U Beogradu sam između 1. i 18. decembra, gde ću nastojati da se, bude li to moguće, iznos nagrade razdeli direktno nekolikim izbegličkim porodicama sa Kosova, pre svega porodicama sa decom. Postoji, takođe, i zvanični fond, ali je bolje pomagati ljudima neposredno.

Hvala, veliko hvala za Vašu plemenitost prema njima, i za Vašu ljubaznost prema meni.

Za slučaj da niste obavešteni, grad Kragujevac Vas je, pre nekoliko dana, odlikovao medaljom Svetog Đorđa.

Moja žena i ja Vam upućujemo najbolje želje, Milovan Danojlić.”

Obećano, učinjeno.

Ministarstvo rada u Beogradu je lako pronašlo pet porodica sa Kosova kojima je pomoć bila neophodna. Moglo ih je naći i pet hiljada.

Po povratku u Francusku, izvestio sam o tome pisca, i sugerisao viđenje počev od 10. januara. Sekretarica mi je odgovorila da predstavnici Kragujevca stižu krajem meseca, i predložila mi da dođem kad i oni.

Dvadeset devetog januara našao sam se pred Agencijom koju vodi piščeva prijateljica Yudi Dajm, u maloj ulici bleštavo belih zidova, u severozapadnom delu Londona. Bojeći se da ne zakasnim (londonski metro mi je, prethodnog dana, priredio neka neprijatna iznenađenja) stigao sam dvadesetak minuta ranije. Pozvonio sam, i obreo se u duguljastoj prostoriji pregrađenoj šankom, sa zidovima prekrivenim dosijeima i kartotekama. U Agenciji je, pored vlasnice, i piščeve sekretarice, bilo još nekoliko ženskih osoba, čija imena nisam najbolje čuo. Svi su stajali, osim pisca. On je sedeo na uglu nevelikog stola, sa štapom među kolenima. Čekao je Srbe.

Šampanjac otvoren, čaše iznesene.

Predao sam mu povelju, napomenuvši da ju je izradio Momo Odalović, pesnik i izbeglica sa Kosova. Priložio sam i nekoliko isečaka iz štampe, zbornik crteža dece sa Kosova, potvrdu sa imenima roditelja kojima je nagrada razdeljena, te flašu francuskog konjaka i paketić čokoladnih poslastica, što ih je moja žena utrpala u putnu torbu. (“Red je da mu se nešto pošalje, pa pošto nemamo prepečenice...”)

Povelja je dobila velike pohvale.

Onda sam, kako-tako, izgovorio dve-tri rečenice, smišljene za vreme vožnje metroom:

- U teškim vremenima kroz koja smo prošli imali smo vrlo malo prijatelja, ali su zato bili odabrani, najbolji od najboljih. I u prošlosti su, u sličnim situacijama, sa nama bili vitezovi duha i srca, da pomenem samo Rebeku Vest i Yordža Orvela. Jedan pravednik u stanju je da ublaži i potre nepravdu koju nanose hiljade bezdušnih, praznoglavih i neodgovornih. Tako se desilo da su vas, nedavno, nezavisno jedna od druge, nagradile tri naše ustanove: Srpska akademija nauka i umetnosti vas je izabrala za inostranog člana sa najvećim brojem glasova, grad Kragujevac vam je dodelio svoje najviše odlikovanje, a ni skromna Zadužbina, čije poslove vodim, nije vas smela zaobići. Ne možemo zaboraviti one koji su bili sa nama, i sa istinom, u strašnim iskušenjima. Sa istinom ste bili braneći stradajuće narode Nikaragve i Iraka; imali smo sreću da istinu prepoznate i u našem slučaju. Hvala vam.

- Hvala vama...

Uto su naišli Kragujevčani, u pratnji službenika Ambasade, i prevodioca Sunčice Geter. Uručivši medalju i diplomu, zamenik gradonačelnika Saša Milenić održao je besedu:

- Istinski glas čoveka i ranjivog čovečanstva ne čuje se dobro u stavovima vlada i njihovih ustanova; tek daroviti pojedinci, i ostvarene ličnosti, danas kao i u vremenima proroka, imaju moć da govore u ime onih koji ne mogu doći do glasa...

S naporom ustavši, pisac je rekao:

Odavno pratim sudbinu i stradanje Srba. Za nesreću koju proživljavaju u poslednjih desetak godina odgovornost snosi i moja zemlja. Zahvaljujem na priznanjima, i ponosan sam što sam prijatelj srpskog naroda.

Upitao je kakvo je sada stanje na Kosovu. Saša Milenić mu je dao kratka obaveštenja, na šta je on procedio:

It 's shocking. (Grozno, šokantno.)

Dok smo se spremali za razlaz, upitao me je da li je njegov govor sa dodele Nobelove nagrade objavljen u Srbiji.

Ne uzimam nijedne novine, ali mislim da jeste.

Kasnije, u vozu između Londona i Lila, ponovo sam ga iščitao, sa zadovoljstvom davljenika koji se uhvatio za spasonosnu dasku.

Milovan Danojlić