Odlet za golubovima

U prošlu subotu navršilo se 10 godina od tragične smrti velikog češkog pisca Bohumila Hrabala. Milan Kundera, poznat po odstupu i distanci prema zbivanjima u zemlji iz koje je potekao, napisao je tada sledeće: “Nekad, kad jednom bude zaboravljena ruska okupacija, govoriće se da je to bilo veliko doba za češku kulturu u kome je živeo Bohumil Hrabal i napisao Služio sam engleskog kralja i Previše bučnu samoću.”

Hrabal je od mnogih smatran za “najčeškijeg od velikih čeških pisaca”. U literaturu je stupio kao autor snesvakidašnjim posmatračkim talentom i darom originalnog i poetičnog pripovedača. NJegovi junaci, koje naziva pabiteli (od engleske reči pabi, to jest kafanica, krčmica) povremeno se ponašaju nerazumno, kao da su malo skrenuli, dosta izmišljaju ali uspevaju da nađu lepotu tamo gde je niko ne bi na prvi pogled tražio. O tim svojim “nepatetičnim junacima”, kako ih karakteriše književna kritika, sam autor kaže: “Tamo gde sam ja izneverio kao čovek, izneverili su i moji junaci. A ono na šta sam ponosan, to su obične ljudske sitnice na koje su ponosni i moji junaci.”

Umro je u 83. godini, posle pada kroz prozor, sV sprata Ortopedske klinike u praškoj bolnici Bulovka. Pao je prilikom hranjenja golubova, što je njegovu smrt ispunilo surovom simbolikom i neizbežnim upitnikom – bilo je to slučajno ili je pisac “odleteo za golubovima”, izabravši sam svoju smrt? A, kako je jednom rekao pokojni pesnik Brana Petrović, “nije tačno ni da je hranio golubove, oni su hranili njega – u gospodskom siromaštvu i slavi starosti. Mrvicama svetlosti hranili su njega golubovi njegovog grada. Da mu ojačaju krila. Da bude jak kada poleti”. Policija je, kao što se od nje može očekivati, zaključila da je u pitanju “nesrećni slučaj”.

Pogreb je bio 12. februara 1997. u strašnickom krematorijumu u Pragu. Obredna sala je bila prepuna ali su mnogi imali osećaj da je sve to malo i ispod značaja trenutka. Iz vlade je bio samo ministar kulture, pokojni Pavel Dostal. Predsednik Vaclav Havel izvinio se, bilo je to samo mesec i po od teške operacije kancera pluća, koju je jedva preživeo, ali je tamo vidno falio. Ni vlada, ni parlament, nijedna nacionalna institucija ničim nije pokazala da je umro jedan od najvećih čeških pisaca. A da je u Francuskoj – napisao je tim povodom pokojni pesnik i kolažist Jirži Kolar koji je veliki deo života proživeo tamo – ili nekoj drugoj zemlji umro pisac tako srastao sa svojom zemljom, vlada bi sigurno proglasila dan žalosti.

Dan žalosti nije proglašen, a Hrabal bi sigurno bio poslednji koji bi nešto tako poželeo. Ali, poštovanje se ne izražava po želji onog kome se upućuje. Takvo poštovanje je, u stvari, kako ovim povodom piše literarni komentator časopisa “Tiden” Jirži Penjas, konsenzus koji govori o vrednostima onih koji je izražavaju. Upravo tada su se češko društvo i njegova elita najbrže udaljavali od osećanja i pažnje prema vrednostima koje društvo drže kao zajednicu i daju mu duhovni kvalitet. A tokom “godina koje su pojeli skakavci”, pri svoj toj društvenoj bedi, možda i zbog nje same, Hrabalovo delo ljudima je to davalo. Nudilo im je uživanje prazničnog doživljavanja sveta kao mesta lepote i grozote, surovosti i nežnosti koje se osvetljava čudotvornošću umetničkog čina. A to je ono što čitaoce vezuje doživotno i što nadilazi ideologije i politike.

I zato je bolje što Hrabal nije otišao na konvencionalan način, što nije postao predmet državnog poštovanja i slavljenja, što se ulice ne nazivaju po njemu i ne postavljaju mu se spomenici... Bio je sve drugo samo ne oficijelna figura, punokrvni plebejac, prijatelj pijanica po kafanama i sam jedan od njih, ali istovremeno umetnik koji duboko oseća i razume duše svojih bližnjih i duh svog vremena. Učio je od drugih i od života, kao što je učio druge.

Rodio se 28. marta 1914. u Brnu kao vanbračno dete, kasnije ga je usvojio poočim, nimburški pivarski sladar. Mali Bohumil rado je čitao a zavoleo je i priče koje su pričali odrasli u pivari. Po završenoj gimnaziji studirao je prava na Karlovom univerzitetu u Pragu koje je, zbog zatvaranja visokih škola tokom nemačke okupacije, dovršio 1946. Tokom rata radio je kao skretničar na železnici, što je izrazio i u svom stvaralaštvu, na primer u noveli “Strogo kontrolisani vozovi” (po njoj je Jirži Mencel napravio istoimeni film, koji je 1968. dobio “Oskara”)

Posle rata promenio je niz zanimanja, od 1959. radio je kao kulisni majstor u pozorištu

S. K. Nojmana. Istovremeno je pisao, najpre za svoju dušu i za prijatelje. Prva knjiga mu je izašla 1963. godine – zbirka priča “Biserka na dnu”, koja je odmah dobila nagradu “Čehoslovački pisac” za najbolje delo godine. Sledili su: “Pabiteli”, “Časovi plesa za starije i napredne”, “Strogo kontrolisani vozovi”... Potom postaje pisac koji od pisanja i živi, mada mu je prostor za objavljivanje bio dosta ograničen pa se morao okrenuti inostranstvu i samizdatima.

NJegovo stvaralaštvo privlačilo je i danas privlači, dramatike i filmske autore. Popularni su postali, posebno pored pomenutih “Strogo kontrolisanih vozova”, filmovi “Ševe na žici”, “Svečanosti visibaba” i “Striženo-košeno”. Po njegovom najslavnijem romanu “Služio sam engleskog kralja”, njegov verni učenik i interpretator Mencel je nedavno snimio film koji se upravo ovih dana, nimalo slučajno, prikazuje u Češkoj.

U doba takozvane normalizacije (periodu posle sovjetske vojne intervencije 1968. u kome su stvari vraćane u staljinističku normalu) isključen je iz Saveza pisaca, ostao bez posla, nije mogao objavljivati, a njegove knjige su nestale iz knjižara i biblioteka. I kada je stega popustila, njegove knjige su štampane u nedovoljnim tiražima i brzo nestajale iz prodaje. Dela su mu objavljivana na 24 jezika, između ostalih i na srpskom odnosno hrvatskom, u bivšoj SFRJ, gde je bio jedan od najomiljenijih pisaca iz srednje Evrope.

Milan Lazarević