Prokleta tranzicija

O filmu “Klopka” uveliko se (a na neviđeno) govori. Jer, njegova premijera tek predstoji: prvo u Berlinu, u okviru Foruma, uglednog programa na kojem se uglavnom vrte ostvarenja mladih autora, a onda će – toliko već i vrapci znaju – tim filmom biti svečano otvoren Fest 2007. Reditelj “Klopke” je Srdan Golubović kome je, posle izuzetnog debija filmom “Apsolutnih sto”, trebalo prilično vremena, vremena uzaludno odmaklog, da dođe do novog projekta, do novog filma, jednom rečju do – “Klopke”.

Razgovaramo sa Srdanom Golubovićem pred njegov odlazak na Berlinski filmski festival koji upravo počinje.

Film “Klopka” rađen je prema istoimenom a zapaženom romanu Nenada Teofilovića. Kako se, u stvari, rodila ideja da se to delo ekranizuje? Vašom inicijativom?

- Ne. Melina Pota Koljević prva je na Radio Beogradu radila dramatizaciju tog romana i preporučila mi ga za čitanje... Čim sam u knjižari uzeo tu knjigu u ruke, pročitao na koricama siže, odmah sam pozvao nju i njenog supruga Srđana Koljevića i rekao im da želim da radim film po toj priči. U tom trenutku sam, međutim, već pripremao film “Oboren pogled” za koji sam dobio novac od Ministarstva kulture. Sve što sam mogao da učinim bilo je da se predomislim. Znači, vratio sam novac za taj film i rešio da snimim “Klopku”. U tom trenutku to je delovalo potpuno sumanuto ali sam, svejedno, bio siguran da upravo to želim.

Šta vas je najviše pokrenulo da se upravo na tom romanu zaustavite: da li mladost glavnih junaka pogođenih ličnom nesrećom ili bedni život većine ljudi u Beogradu danas, u svakom slučaju potreba da snimite nešto zaista relevantno?

- Sebe doživljavam kao naratora, tako da me je jednostavna i snažna fabula “Klopke” značajno privukla. Zanimalo me je da se bavim sudbinom jednog običnog, fakultetski obrazovanog, dobrog čoveka u vremenu tranzicije. Nekog ko može da bude bilo ko od nas. I stavljanje tog čoveka pred najteža moralna iskušenja.

Sad, kad je celi taj poduhvat za vama, čega se najpre setite iz vremena priprema rada na “Klopci”, pa i samog snimanja tog filma?

- Užasnog napora i dugog vremena koje je bilo potrebno da se uopšte snimi taj film. Sećam se dobro i kada smo bili odbijeni od komisije Ministarstva kulture i kada je čitava finansijska konstrukcija sa većinskim novcem iz inostranstva bila na putu da propadne. Mislim da su mi to bili jedni od težih trenutaka u životu. Imao sam priznanja i poštovanje u inostranstvu a jednu nerešivu situaciju u sopstvenoj zemlji. Da se konačno nisu našli sjajni producenti ovde, novac dobijen u Nemačkoj, na stranim fondovima dakle, 'ladno bi propao, baš kao i sama ideja da “Klopka” ikada bude snimljena. Ali se isto tako sećam i izvrsne saradnje s čitavom ekipom, posebno s glumcima.

U filmu glavne uloge igraju Nataša Ninković i Nebojša Glogovac: da li biste rekli – izbor najboljih?

- Da, u to sam siguran. Tu su još Anica Dobra i Miki Manojlović o kojima sam budan sanjao kao o glumcima u nekom svom filmu... Vuk Kostić, Bogdan Diklić, Boris Isaković, Milorad Mandić su mi pomogli i u prvom filmu “Apsolutnih sto”. Veliko zadovoljstvo bio mi je rad sa dečakom Markom Đurovićem, koji je igrao neverovatno spontano i iskreno. Uvek sam želeo da radim s najboljim glumcima.

Time dolazimo i do vašeg debitantskog ostvarenja “Apsolutnih sto” kojim ste odmah skrenuli ozbiljnu pozornost na sebe kao novog i mladog autora, reditelja pred kojim je, tako se činilo, lepa budućnost. Šta se u tom dugom međuvremenu do, evo, novog filma, do “Klopke”, dešavalo, kroz šta ste sve morali da prođete kao uspešni početnik?

- Mislim da živimo u zemlji u kojoj je potpuno svejedno da li vam je prvi film dobar ili očajan. Šanse su iste. Čak ponekad mislim da onaj ko snimi loš film, ima mnogo veće šanse. U Srbiji se ne vrednuje uspeh. Za uspeh stiže kazna. Postali smo jedna sebična, sujetna, potpuno mediokritetska sredina.

Kakva su sve vaša iskustva kad se o srpskoj kinematografiji radi, koliko je tu teško biti i opstati, koje veštine treba savladati?

- Teško je ovde i biti i opstati. Bezobrazluk, poltronstvo i primitivizam su vrhunske osobine, gotovo da su samo one na ceni. Ipak, pojavljuju su neki novi, mladi autori i producenti koji će iz korena promeniti čitavu tu jezivu priču. Jer, ukoliko ne dođe do te promene, neće biti ništa od srpskog filma.

Trenutno je u montaži, ili se još snima, više srpskih filmova nego što blisko sećanje to dopušta, i o njima se već prilično toga zna. Ima li tu ičega što o nama, o Srbiji danas, govori na respektabilan način?

- Mnogo očekujem od filmova koji će se pojaviti u ovoj godini. U Berlinu imamo dva filma – pored “Klopke” i “Guču” – što se nikada nije dogodilo, koliko se ja sećam. Kusturičin film će izvesno biti u programu jubilarnog, šezdesetog Kana... Zatim, Stefan Arsenijević uveliko je počeo snimanje filma “Qubav i drugi zločini”, mnogo očekujem od “Hadersfilda” Ivana Živkovića, “Čarlstona za Ognjenku” Uroša Stojanovića, sjajno je što nove filmove rade Dejan Zečević i Darko Bajić, prvi film je snimio sjajni dokumentarista Goran Radovanović. Nagoveštaj boljih dana za srpsku kinematografiju počeo je, u stvari, prošle godine filmom “Sedam i po” Miroslava Momčilovića baš kao i odličnim ostvarenjem Olega Novkovića “Sutra ujutro”. Zaista verujem da dolaze mnogo bolji dani za srpski film, samo da se nastavi podrška ovom autorskom konceptu koji je na sceni i koji se sve više uvažava.

Svetska premijera “Klopke” upravo se događa na Berlinskom filmskom festivalu u okviru programa Forum: da li je bilo lako i jednostavno da se upravo tu nađete, kako zaista u životu izgleda to probijanje srpskog filma na neki od jakih međunarodnih festivala?

- Teško je naći se na tako velikom festivalu. Mi nismo kinematografija koja je u ovom trenutku bilo kome zanimljiva. Nije da nas ne vole ili da imaju nešto protiv nas, kao što neki misle. Jednostavno smo nebitni, retko su poslednjih desetak godina dolazili dobri filmove od nas. Za proboj neke kinematografije potrebna je čitava grupa autora koja će na svim festivalima imati filmove u nekom od programa. Tako se stvara ozbiljna slika o jednoj kinematografiji. Tek tada će svaki film koji dođe iz Srbije imati određenu pažnju filmske javnosti. Kao što je sada slučaj sa Rumunima. Oni imaju pet, šest mlađih autora koji su prisutni na svim velikim svetskim festivalima. Puiu, Porumboiu, Dragin, Mitulesku su već poznata evropska filmska imena. Nadam se da će za nekoliko godina to biti slučaj s našim autorima, s našim filmovima.

“Klopkom” se otvara i Fest 2007: strepite li više od beogradske publike nego od tamo nekih stranaca, ma koliko oni bili važniji za bolju budućnost vašeg filma u velikom svetu?

- Više se radi o uzbuđenju, o tremi. Naravno da sve to postoji i naravno da mi je značajniji sud domaće publike. To je nekako jedno naše malo, tradicionalno, lokalno obeležje koje je, smatram, zdravo. Slično kao priča da je Dragan Kićanović posle svake osvojene medalje na svetskim i evropskim prvenstvima morao zlato da overi na basketu ispred zgrade u Čačku.

O malo kome i o retko kome se u ovoj, nekad velikoj a sada bitno smanjenoj kinematografiji, govori s toliko ljubavi i, istovremeno, toliko poštovanja kao o vašem pokojnom ocu Predragu Goluboviću. Pretpostavljam da je njegov uticaj na vas nemerljiv?

- NJegov uticaj na mene bio je, a i sada je ogroman, tačno tako: nemerljiv. Mislim pri tom više na njegov uticaj kao čoveka. I to je ono što smatram najvažnijim. Od njegovog uticaja kao umetnika sam bežao i vraćao mu se. Verujem da će tako biti i ostati do kraja mog života...