Kalčo u autu

Ni tri dana nije italijanska javnost uspela da ostane usaglašena u šoku koji je usledio prošlog petka uveče posle sicilijanskog fudbalskog derbija Katanija-Palermo, divljanja navijača ulicama Katanije i pogibije 38-godišnjeg policajca Filipa Racitija. Preko 100 ljudi završilo je u bolnici, četrdesetak u zatvoru... Prizori primereniji građanskom ratu nego prvoligaškoj fudbalskoj utakmici u jednoj od najjačih liga na svetu, doveli su do otkazivanja svih utakmica, na svim nivoima takmičenja, zakazanim za prošli vikend. Preko 10 hiljada utakmica. Niko se nije bunio, svi su se saglasili da ovako više ne može i da je neophodno preduzeti drakonske mere kako bi se situacija promenila. Ali saglasje je trajalo samo dok nije procenjeno koliko će ove drakonske mere da koštaju.

Iako je bilo predloga da kalčo bude suspendovan na neodređeno vreme, dok se situacija ne unormali, kabinet premijera Romana Prodija već je popustio na prvom koraku i odlučio da dozvoli nastavak Serije A i nižih rangova takmičenja ovog vikenda. Ipak, sudeći po sadašnjim najavama – a situacija se menja iz dana u dan – najveći broj utakmica igraće se pred praznim stadionima, bez prisustva divlje publike. Prazni će ostati oni stadioni koji primaju preko 10 000 gledalaca a ne zadovoljavaju bezbednosne standarde u pogledu smeštaja i kontrole navijača, prisustva policije... Takvi su svi, osim Olimpijskog stadiona u Rimu, Olimpijskog u Torinu, Barbera u Palermu i Artemio Franki u Sijeni.

Ovde je reč o tipično italijanskoj nemarnosti; propise o kojima je reč doneo je još kabinet Silvija Berluskonija 2005. godine, ali ih sve dosad niko nije poštovao, niti su nadležni pokušavali da uteraju u red bogate fudbalske klubove. Stadionima koji su na granici “magične” cifre od 10 000 gledalaca tolerisano je prijavljivanje kapaciteta od 9 999 sedišta – da ne bi potpali pod ovu zakonsku regulativu – dok su se oni veći, jednostavno, potpuno oglušili. Razlozi su sasvim opipljivi; stadion “San Siro” u Milanu, na kome igraju čuveni “Milan” i “Inter”, recimo, uložio je dosad oko 20 miliona evra u dostizanje propisanih bezbednosnih kriterijuma, i još ih nije dostigao. Pri tom treba imati u vidu i činjenicu da je većina stadiona u Italiji u vlasništvu lokalnih zajednica, a ne samih klubova, što pregovaranja oko ulaganja često svodi na prebacivanje (izbegavanje) odgovornosti za investicije.

A kad je o potencijalnom gubitku novca reč, klubovi bi morali i finansijski da obeštete navijače sa kupljenim sezonskim ulaznicama, što bi ukupne troškove zabrane publike podiglo do neba i predstavlja dodatni faktor u tekućem prepucavanju između klubova i Prodijeve vlade. Ministarka sporta Đovana Melandri zasad je izričita: “O ovome (poštovanju propisa iz 2005. godine) nema diskusije. Ili će biti ispunjeni, ili će se utakmice igrati iza zatvorenih vrata.”

Nije zanemarivo ni pitanje novca od prodaje TV prava. Samo Skaj Italija godišnje za ova prava plaća oko 400 miliona evra, donoseći tako klubovima između 50 i 60 odsto njihovih ukupnih primanja. Direktor Skaja Đovani Bruno u utorak je rekao da bi igranje utakmica pred praznim tribinama bilo negativno, “izgubila bi se atmosfera”. Prevedeno na razumljiviji jezik, jezik novca, to bi povuklo za sobom smanjenje gledanosti TV prenosa, zbog čega bi, opet, opali prihodi TV stanica od prodaje reklamnog prostora. Što bi, u krajnjem, smanjilo njihove investicije u kupovinu TV prava, a time i prihode fudbalskih klubova.

Uzme li se sve ovo u obzir, može se razumeti gnev rukovodilaca italijanskih fudbalskih klubova koji su najavili oštro protivljenje najavljenim vladinim merama za suzbijanje huliganizma. Brutalne scene iz Katanije već su, pošto je minuo prvobitni šok, nazvane “izolovanim incidentom”, a Antonio Matareze, predsednik Fudbalske lige, u nedelju je s brutalnom lakoćom izjavio: “Igra mora da se nastavi. Fudbal ne sme da stane: to je industrija koja plaća svoju cenu. Smrti u fudbalskom sistemu deo su ovog velikog pokreta.”

Nekoliko klubova, poput Livorna i Napolija – čiji je predsednik Aurelio de Laurentis atmosferu koju Prodijeva vlada nameće nazvao “fašističkom” – najavilo je i da će stupiti u štrajk ukoliko rimske vlasti nastave da insistiraju na sprovođenju propisa donetih još 2005. godine.

Italijanski fudbal još se nije oporavio od letošnjeg skandala sa nameštanjem utakmica, posle kojeg je moćni “Juventus” prebačen u Seriju B, a niz drugih klubova kažnjen oduzimanjem bodova. Novi skandal, ovaj tekući, naneo mu je još jedan težak udarac. No uprkos tome, nema mesta strahu za budućnost fudbala u Italiji, iako je kalčo trenutno u autu. Ipak je reč o biznisu koji godišnje donese šest milijardi evra. A to je novac s kojim se Prodijeva, ili bilo čija druga vlada, neće igrati, uprkos svim dobrim željama da se sačuva bezbednost navijača i same igre.